Iza dileme koja deli vernike stoji jednostavno pravilo – važnije je srce sa kojim se molitva upućuje nego mesto na kojem se sveća pali.
Gotovo da nema pravoslavnog vernika koji makar jednom nije zastao pred gorionicom u hramu i zapitao se gde tačno treba zapaliti sveću za zdravlje. Dilema je posebno česta kada se pred vernikom nađu dva reda mesta za sveće ili kada u hramu primeti da jedni odlaze na levu, a drugi na desnu stranu. U želji da postupi ispravno, čovek često počinje da traži pravilo koje možda uopšte i ne postoji.
Tokom godina među narodom su se pojavila različita tumačenja. Neki veruju da je jedna strana namenjena živima, a druga upokojenima, dok drugi pokušavaju da prate šta rade ostali vernici. Međutim, sveštenici iznova podsećaju da suština paljenja sveće nije u mestu na kojem će ona stajati, već u molitvi sa kojom se prinosi.
Na ovu nedoumicu odgovorio je protojerej Tarasije Zabudko, ističući da se odgovor ne nalazi u rasporedu svećnjaka, već u duhovnom smislu samog čina.
- Sveću treba paliti ne na određenom mesu ili strani hrama, već sa pravim raspoloženjem duše. Sveća simbolizuje molitvu. Njen plamen, koji se uzdiže ka nebu, podseća čoveka na to kuda i njegova duša treba da stremi. Zato je paljenje sveće bez molitve besmisleno i može se smatrati svojevrsnim mnogobožačkim odnosom prema veri - objašnjava otac Tarasije.
Plamen sveće vekovima zauzima posebno mesto u pravoslavnoj tradiciji. On predstavlja čovekovu molitvu koja se uznosi Bogu, ali i podsećanje da hrišćanin treba da bude svetlost drugima svojim delima. Zbog toga sveća nikada nije bila samo spoljašnji obred niti predmet koji sam po sebi donosi blagoslov.
Otac Tarasije podseća da sveća ima i drugo značenje koje se danas često zaboravlja – ona predstavlja žrtvu koju čovek prinosi Bogu.
- Nekada su ljudi u hram donosili ono što su sami proizveli ili stekli svojim radom, ono što je predstavljalo plod njihovog truda. To su mogli biti povrće, voće ili životinje. Kasnije, u novozavetno vreme, mnogi hrišćani su sami pravili sveće i pekli hleb koji su prinosili hramu. Danas, naravno, nemaju svi mogućnost niti umeće da sami naprave sveću ili, na primer, ispeku prosforu. Ipak, to ne umanjuje žrtveni smisao sveće ili prosfore, jer čovek i danas, kada ih uzima, prinosi dar hramu od onoga što je stekao svojim radom – od svoje zarade i drugih prihoda - kaže on.
Upravo zato kupovina i paljenje sveće nisu obična formalnost. Reč je o maloj žrtvi kojom čovek pokazuje zahvalnost Bogu i učestvuje u životu Crkve.
Govoreći o dubljem smislu ovog čina, protojerej Tarasije podseća da je grehom čoveka zlo ušlo u svet i da posledice tog pada ne snosi samo čovek, već celokupna tvorevina.
- Međutim, čovek u svom duhovnom slepilu često to ne vidi ili ne želi da vidi. Upravo zato je ustanovljena žrtva, da bi čovek stalno imao na umu svoju odgovornost za čitavu tvorevinu i da bi znao da svaki greh zahteva pokajanje i ispravljanje. Zbog toga je suština žrtve danas pre svega u čovekovom pokajanju - naglašava on.
Drugim rečima, vrednost sveće ne meri se njenom veličinom, cenom ili mestom na kojem je zapaljena, već stanjem srca onoga ko je pali.
Odgovor Crkve je jasan: sveća za zdravlje može se zapaliti pred bilo kojom svetinjom u hramu. Mnogo je važnije da čovek tada izgovori iskrenu molitvu za svoje bližnje nego da razmišlja da li je izabrao „pravu“ stranu.
- Kada dolazimo u hram, mnogo je važnije da ne razmišljamo o tome na kojoj ćemo strani upaliti sveću. Za zdravlje se ona može upaliti pred bilo kojom svetinjom u hramu, već da se potrudimo da naša molitva za rodbinu i bližnje bude iskrena i delotvorna. To je moguće samo ako u sebi nosimo pokajničko osećanje. Setite se reči: "I oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim." Upravo je to ono što je zaista važno - zaključuje otac Tarasije.
Zato, sledeći put kada se nađete pred svećnjakom i zapitate gde tačno treba da zapalite sveću za zdravlje, setite se da odgovor nije ni levo ni desno. Odgovor je u molitvi, veri i iskrenom obraćanju Bogu.
Prema pravoslavlju, veza između živih i upokojenih ne prekida se smrću, već se nastavlja kroz molitvu, sećanje i ljubav. Sveća je istovremeno znak žrtve i vere.
Magnific / Anna Shvets
Zašto je žrtva važna u hrišćanstvu
Gde onda zapaliti sveću za zdravlje?
Duhovna riznica
14:00 | 24.03.2026
NIŠTA NAŠIM UPOKOJENIMA NE DONOSI MIR KAO OVO! Starac Pajsije o "anteni" preko koje stupamo u kontakt sa umrlima i kako se oni zbog toga raduju
Duhovna riznica
12:55 | 12.06.2026
DA LI BI U CRKVI PRVO TREBALO UPALITI SVEĆU ZA ŽIVE ILI ZA UPOKOJENE: Sveštenik o važnom pravilu koje će mnoge iznenaditi!
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Zadužbina kralja Stefana Dečanskog sačuvala je gotovo netaknut izgled, jedinstven freskopis i dokumente koji otkrivaju kako je izgledao život u srednjovekovnoj Srbiji.
U autorskom tekstu verskog analitičara Bogdana Despotovića, koji prenosimo u celosti, analiziraju se okolnosti incidenta u Atini, reakcija Aleksandrijske crkve i moguće posledice po njen ugled.
Reči Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog objašnjavaju kako čovek, oslanjajući se isključivo na sopstvenu procenu, može lako da previdi ono najvažnije i skrene sa pravog puta.
Probajjte recept monahinje Atanasije Rašić za mladi grašak, pročitajte molitvu Svetom arhanđelu Rafailu i kratku, ali duboku pouku Svetog Kozme Etolskog.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svete mironosice Martu i Mariju po starom i Svete mučenike Manuila, Savela i Ismaila po novom kalendaru. Katolička crkva obeležava spomen Svete Emilije de Vijal, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Skoro tri decenije ovaj zanatlija iz Ježevice izrađuje voštanice po manastirskom predanju, učeći nas da se prava sveća ne stvara mašinom, već strpljenjem, iskustvom i verom koja se ne gasi ni kada plamen dogori.
Naizgled obični svećnjaci sa dve i tri sveće nose poruku staru vekovima — kroz njih se otkriva tajna Hristovih priroda i Svete Trojice, ali i snaga vere koja osvetljava dušu.
Ruski svetac, čudotvorac i utešitelj onih u nevolji, ukazuje na način života koji vodi ka duhovnoj čistoti i unutrašnjem miru.
Prema tradiciji, sveće treba da budu od čistog pčelinjeg voska, a molitve koje prate njihovo paljenje treba da potiču iz čistog srca i duše.
U autorskom tekstu verskog analitičara Bogdana Despotovića, koji prenosimo u celosti, analiziraju se okolnosti incidenta u Atini, reakcija Aleksandrijske crkve i moguće posledice po njen ugled.
Reči Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog objašnjavaju kako čovek, oslanjajući se isključivo na sopstvenu procenu, može lako da previdi ono najvažnije i skrene sa pravog puta.
Probajjte recept monahinje Atanasije Rašić za mladi grašak, pročitajte molitvu Svetom arhanđelu Rafailu i kratku, ali duboku pouku Svetog Kozme Etolskog.
Jedna navika koju mnogi smatraju bezazlenom može da donese svađe, udaljavanje i unutrašnji nemir, a svetogorski starac pokazuje kako se kroz tišinu i pažljivo birane reči čuva duhovna snaga.
Raketa američkog PVO sistema "patriot" pogodila je kompleks Kijevsko-pečerske lavre, tvrdi Ministarstvo odbrane Rusije.
Pravoslavni vernici čvrsto veruju da mošti svetaca u Kijevsko-pečerskoj lavri imaju snažno isceljujuće dejstvo.
U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice jubilej je proslavljen kroz liturgiju, zvuke hilandarskih pojaca i sabranje koje je pokazalo duboku vezu ovog prostora sa svetogorskim nasleđem i živim predanjem Crkve.
Arhimandrit Jefrem poručio je da prisustvo Časnog Pojasa nije slučajno, govorio je o „milion poklonika“, zavetu kneza Lazara i duhovnoj vezi koja ostaje i posle odlaska svetinje u Vatoped.
Grčki pevač bio je gost u Patrijaršijskom dvoru, a razgovor nije ostao samo na muzici i predstojećem koncertu. Dotakli su se vere, umetnosti i vrednosti koje povezuju bratske narode.
Kađenje nije samo drevni crkveni običaj već dubok simbol molitve, blagodati i prisustva Božjeg, čiji koreni sežu do starozavetnih vremena.
Neobičan specijalitet iz starih monaških rukopisa pokazuje da su manastirske kuhinje nekada bile mesta u kojima su nastajali iznenađujuće zanimljivi ukusi.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
