Jedna vernica upitala je oca Viktora Nišikova može li dobrota da opravda ružne reči, a njegov odgovor otvara ozbiljno pitanje o grehu, pokajanju i tome šta se zaista nalazi u čovekovom srcu.
Mnogi ljudi imaju naviku da psuju, često gotovo nesvesno. Psovka može da postane poštapalica, reakcija na ljutnju, iznenađenje ili nervozu, pa čovek vremenom prestane da razmišlja o težini izgovorenih reči. Ipak, iz ugla pravoslavne vere, nije važno samo koliko neko psuje, već i kako gleda na tu naviku, da li je prepoznaje kao greh i da li želi da je se oslobodi.
Upravo zato pitanje jedne vernice upućeno svešteniku Viktoru Nišikovu ima posebnu težinu: "Ako psuješ, ali si dobar čovek velikog srca, da li ideš u pakao ili raj?"
Odgovarajući na ovo pitanje, otac Viktor najpre podseća da se hrišćanska dobrota ne pokazuje samo osećanjima i namerama, već i onim što čovek čini i govori.
- Prema Jevanđelju, dobrota se ne ogleda samo u onome što osećamo, već i u onome što činimo i govorimo“, navodi sveštenik, podsećajući na Hristove reči: "Jer ćeš svojim rečima biti opravdan i svojim rečima biti osuđen" (Mt. 12, 37).
Reči otkrivaju šta nosimo u srcu
Zašto su reči toliko važne? Otac Viktor objašnjava da način na koji govorimo nije odvojen od onoga što nosimo u sebi.
- Zato što naše reči pokazuju ono što nosimo u sebi. Sam Hristos je učio: "Jer usta govore od suviška srca" (Mt. 12, 34). Ako su srce zaista ispunjeni dobrotom i ljubavlju, iz njih ne može izlaziti nečistota.
Ako čovek zaista voli druge, ta ljubav trebalo bi da se vidi i u njegovom govoru. Nije dovoljno imati dobre namere ako svojim rečima istovremeno povređujemo ljude ili izgovaramo ono što je protivno hrišćanskom odnosu prema svetinji.
Zato sveštenik Viktor Nišikov dovodi u pitanje opravdanje da je neko "dobar čovek velikog srca", iako redovno psuje.
- Ako čovek često psuje, njegovo „veliko srce“ pre govori o naglašenoj emotivnosti nego o jevanđelskoj ljubavi. Čovek koji iskreno voli trudiće se da ne povredi drugoga, pa ni svojim rečima.
Kada čovek počinje da opravdava svoj greh?
Posebno važan deo odgovora odnosi se na čovekov odnos prema sopstvenoj slabosti.
Otac Viktor podseća da raj, u hrišćanskom razumevanju, nije mesto koje čovek „zaslužuje“ time što sebe smatra dobrim. Reč je o životu sa Bogom i u Bogu.
Zato čovek ne može da se poziva na svoju dobrotu kao opravdanje za naviku od koje svesno ne želi da odustane.
- Ako je čovek dobar, ali svesno ne želi da se odrekne navike da psovkama skrnavi sebe i druge, odnosno ako smatra da je to normalno ili da je „sitnica“, onda njegova „dobrota“ postaje samoobmana.
Sveštenik svoje objašnjenje povezuje i sa rečima apostola Pavla iz Poslanice Efescima:
- Nikakva rđava reč da ne izlazi iz usta vaših, nego samo dobra za izgrađivanje vere, da daje blagodat onima koji slušaju. I ne žalostite Svetoga Duha Božijega, kojim ste zapečaćeni za dan izbavljenja (Ef. 4, 29–30).
Apostol Pavle potom govori o onima koji nemaju nasleđa u Carstvu Hrista i Boga (Ef. 5, 5), a otac Viktor psovanje svrstava među oblike nečistote.
Da li dobra dela mogu da opravdaju psovanje?
Čovek može biti velikodušan, pomagati drugima i činiti mnogo dobrih dela, a ipak imati naviku koju bi trebalo da promeni. Dobra dela sama po sebi ne znače da je sve drugo u njegovom životu dobro.
Otac Viktor to objašnjava vrlo direktno:
- Dobra dela ne mogu da budu opravdanje za psovanje. Gospod gleda u kom se pravcu čovek kreće.
Drugim rečima, važno je da li čovek želi da svoj život usmeri prema Bogu i da li se trudi da se oslobodi onoga što prepoznaje kao greh. U tome posebno mesto ima pokajanje.Takav čovek ne krije svoj greh iza dobrih dela, već ga priznaje, traži oproštaj i trudi se da se promeni.
- To je čovek koji priznaje psovanje kao greh, koji zbog njega pati, traži oproštaj i bori se protiv njega, čak i kada ponovo padne. Njegovo srce teži čistoti. Takav čovek ne opravdava sebe svojom dobrotom i ne smatra psovanje sitnicom, već moli Boga da očisti njegove usne - kaže otac Viktor.
Čovek koji se bori sa lošom navikom može ponovo da pogreši. Međutim, prema odgovoru sveštenika, nije isto kada čovek padne i kada odluči da svoj greh više uopšte ne smatra grehom.
Jedan nastavlja da se bori, dok drugi pronalazi opravdanja i odbija da se menja.
Zato otac Viktor pravi jasnu razliku:
"U pakao ne ide onaj ko je psovao, već onaj ko nije želeo da se odrekne svog greha"
On objašnjava i kako izgleda takav odnos prema grehu:
- Takav čovek opravdava sebe govoreći da „svi tako govore“, ponosi se svojom dobrotom i odbacuje Božji poziv na svetost. Pakao je stanje u kojem čovek dobrovoljno ostaje u grehu koji je zavoleo više nego Boga.
Zato odgovor na pitanje vernice nije jednostavno "raj" ili "pakao". U središtu nije broj psovki koje je neko izgovorio, već njegov odnos prema grehu.
Psovka može da postane toliko ukorenjena navika da čovek više i ne obraća pažnju na to šta govori. Ali kada postane svestan da greši, može da počne da se bori sa tom navikom. Može ponovo da padne, ali i da se ponovo pokaje.
Upravo je to važna poruka odgovora oca Viktora: čovek ne bi trebalo da svoju dobrotu koristi kao opravdanje za ono što zna da nije dobro. Umesto toga, pozvan je da prizna svoju slabost, zatraži oproštaj i trudi se da je prevaziđe. Jer u pravoslavnom razumevanju, pitanje nije samo da li je čovek nekada pao. Važno je i šta je spreman da učini nakon pada.
U besedi za utorak 12. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o snazi pokajanja i Božjoj milosti i otkriva kako se i najteži pad može preobraziti kada čovek prizna grehe i iskreno se okrene Bogu.
Hristovo učenje nije bilo i nije ni danas prilagođeno ljudskim željama, već je pozivalo i poziva na promenu iznutra, što savremenom čoveku nimalo ne odgovara.
Jedna vernica upitala je oca Viktora Nišikova može li dobrota da opravda ružne reči, a njegov odgovor otvara ozbiljno pitanje o grehu, pokajanju i tome šta se zaista nalazi u čovekovom srcu.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog sveštenomučenika Antima po starom, dok se po novom kalendaru obeležava Sveta velikomučenica Efimija. Katolička crkva obeležava Svete Kornelija, papu, i Kiprijana, episkopa i mučenika, dok Jevreji danas obeležavaju peti dan meseca tišrija, a muslimani nastavljaju mesec rebiul-ahir.
Jedna jevanđelska priča ruši uverenje da možemo znati ko je izgubljen, a ko će se promeniti, jer ono što danas vidimo kod nekoga ne mora biti njegova poslednja stranica.
Sveti oci učili su da svaka nepravda može postati put ka većem smirenju, jer nas podseća na sopstvene slabosti i poziva da se više oslonimo na Boga nego na ljudsku pravdu.
U besedi za petak 15. sedmice po Duhovima svetitelj govori o ljudskoj nemoći, Hristovoj čistoti i sili Njegove žrtve, objašnjavajući zašto samo ono što je čisto može da isceli ono što je ranjeno grehom.
Od vina, meda i prirodnih preparata do ikona i knjiga, posetioci će tokom 19. i 20. septembra moći da upoznaju bogatu ponudu nastalu u manastirskim radionicama i saznaju više o životu i radu monaških zajednica.
Na jubilarnom 50. izdanju manifestacije u Beloj Vodi priznanje je pripalo mitropolitu kruševačkom, koji je govorio o lepoti, dobroti, odnosu prema Bogu i bližnjima, ali i o iskušenjima koja čoveka udaljavaju od večnih vrednosti.
U besedi povodom velikog praznika govorio je o tome šta povezuje generacije, zašto različitost ne sme da bude prepreka zajedništvu i zbog čega vera mora da se potvrđuje svakodnevnim životom.
Vernik kroz pričešće prima telo i krv Hristovu, ali takvom susretu treba da prethode molitva, pokajanje, praštanje i nastojanje da se srce očisti od greha.
Vernik kroz pričešće prima telo i krv Hristovu, ali takvom susretu treba da prethode molitva, pokajanje, praštanje i nastojanje da se srce očisti od greha.
Na jubilarnom 50. izdanju manifestacije u Beloj Vodi priznanje je pripalo mitropolitu kruševačkom, koji je govorio o lepoti, dobroti, odnosu prema Bogu i bližnjima, ali i o iskušenjima koja čoveka udaljavaju od večnih vrednosti.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
