Od hramova do krsnih slava u domovima, ovi znaci vere imaju duboku simboliku, ali Crkva upozorava na granicu između pobožnosti i narodnih verovanja koja se udaljavaju od njenog učenja.
Iza dileme koja deli vernike stoji jednostavno pravilo – važnije je srce sa kojim se molitva upućuje nego mesto na kojem se sveća pali.
Sveća je istovremeno znak žrtve i vere.
Gotovo da nema vernika koji, ulazeći u crkvu, najpre ne priđe mestu za sveće – bilo da se moli za zdravlje svojih bližnjih ili za pokoj duša upokojenih.
Od paljenja menore i igara drejdelom do tajni savršenih latkesa i poklona u poslednjem trenutku – sve što morate znati pre nego što Praznik svetlosti zasvetli u domu.
Skoro tri decenije ovaj zanatlija iz Ježevice izrađuje voštanice po manastirskom predanju, učeći nas da se prava sveća ne stvara mašinom, već strpljenjem, iskustvom i verom koja se ne gasi ni kada plamen dogori.
Sveće se po pravilu pale za žive i za upokojene.
Ove subote pravoslavni vernici širom srpskih zemalja okupljaju se u hramovima i na grobljima da upale sveće i pomole se za svoje preminule, verujući da molitva spaja žive i upokojene u ljubavi Hristovoj.
Naizgled obični svećnjaci sa dve i tri sveće nose poruku staru vekovima — kroz njih se otkriva tajna Hristovih priroda i Svete Trojice, ali i snaga vere koja osvetljava dušu.
Paljenje sveća ma duboko ukorenjeno duhovno značenje, jer se veruje da svetlost sveće simbolizuje prisustvo Božje i molitvu koja se uzdiže ka njemu.
Otac Jovo kaže da je svako prizvan u Carstvo Božje, svakog čega i Sud, ali da ljudi ne treba da žive u mržnji, jer takvi ne možemo pristupiti Gospodu.
U pravoslavlju sveća simbolizuje Hristovu svetlost, prosvetljenje duše, molitvu i prisustvo Božije blagodati.
U pouci za ponedeljak 10. sedmice po Duhovima, upozorava na one koji pod maskom istine udaljavaju ljude od Hrista i poziva vernike da zaštitu traže u Crkvi, molitvi i učenju svetih otaca.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog proroka Jezekilja po starom, dok se po novom kalendaru obeležavaju Prepodobni Isakije, Dalmat i Faust. Katolička crkva obeležava spomendan Svete Lidije, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Veliki ruski svetitelj ostavio je savet koji i danas privlači pažnju vernika: čovek mora da čuva svoje srce od očajanja, gneva i udaljavanja od Boga.
Sve što mu je Bog otkrivao primao je u svoje srce i verno prenosio narodu, pozivajući ga na pokajanje, povratak veri i nadi u Božju milost.
Mnogi u nevolji pomoć traže od lažnih iscelitelja i vračara, ali Crkva podseća da je Krštenje jedinstvena Sveta tajna i da se od straha ne oslobađamo vračanjem, već verom, pokajanjem i životom u Hristu.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Dok se sa roditeljima pripremaju za odlazak kod kumova na slavu, Stefan i Uroš kreću u potragu za tajnom koja vodi do najvećeg blaga.
Mnogi koji prolaze kroz Himaru zastaju da se pomole, zapale sveću i odaju poštovanje svetitelju čiji je život bio posvećen služenju Bogu i narodu.
Na mestu gde je Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić prvobitno sahranjen, nakon manastirske slave služen je parastos prvom srpskom caru.
U porti manastira, nakon svete arhijerejske liturgije episkopa Teodosija, održan je program posvećen srpskoj kulturi i tradiciji, a umetnici su pesmom podsetili na duhovno nasleđe Kosova i Metohije.
Iskušenik Miloš primio je monaško ime Ilija, a mitropolit crnogorsko-primorski u besedi je govorio o Svetom proroku, lažnim prorocima današnjice i pouci koju svaki hrišćanin može da pronađe u njegovom životu.
Ova poslastica nekada je često krasila porodične trpeze, a recept koji se prenosio generacijama i danas čuva ukus domaće kuhinje.
Donosimo celu molitvu jednom od najvećih starozavetnih proroka, kome se pravoslavni vernici vekovima obraćaju tražeći pokajanje, duhovno ukrepljenje, očuvanje vere, ali i Božiju zaštitu od suše, oluja, bolesti i drugih nevolja.
