Smirenje se u pravoslavlju smatra vrhunskom vrlinom ne zato što potiskuje druge vrline, već zato što ih u sebi sabira i osmišljava.
U pravoslavnoj duhovnoj tradiciji smirenje zauzima posebno, centralno mesto. Ono nije tek jedna od mnogih moralnih osobina, niti spoljašnja skromnost u ponašanju, već duboko unutrašnje stanje čoveka koji stoji pred Bogom u istini o sebi.
Smirenje je način postojanja, odnos prema Bogu, prema bližnjima i prema samome sebi, i zbog toga se u svetootačkom predanju smatra temeljem i vrhuncem svih vrlina.
Pravoslavno shvatanje smirenja polazi od bogospoznaje. Čovek koji istinski upoznaje Boga, istovremeno počinje da spoznaje sopstvenu ograničenost, slabost i zavisnost od božanske blagodati.
Smirenje se rađa ne iz psihološkog potcenjivanja sebe, već iz susreta sa Božijom svetlošću, u kojoj postaje jasno da je svako dobro delo, svaka vrlina i svaki duhovni napredak dar, a ne lično postignuće. Otuda smirenje nije samoprezir, već trezveno i radosno prihvatanje istine o sebi.
U asketskom iskustvu Pravoslavne crkve smirenje je neodvojivo od poslušnosti, pokajanja i molitve i nikako ga ne treba shvatiti kao pasivnost ili odsustvo snage. Naprotiv, ono podrazumeva veliku unutrašnju hrabrost: sposobnost da se prihvati istina, da se podnese ukor, da se oprosti uvreda i da se odgovornost za sopstvene greške ne prebacuje na druge.
Smiren čovek ne traži potvrdu svoje vrednosti u ljudskoj slavi, jer njegov identitet počiva na odnosu sa Bogom. Zbog toga je on slobodan od potrebe da se uzdiže iznad drugih ili da se dokazuje.
Zbog svega toga, smirenje se u pravoslavlju smatra vrhunskom vrlinom ne zato što potiskuje druge vrline, već zato što ih u sebi sabira i osmišljava. Ono je znak duhovne zrelosti i istinskog napretka, jer pokazuje da je čovek prestao da se oslanja isključivo na sebe i da je svoj život usmerio ka Bogu.
Ovo duboko iskustvo smirenja sažeto je u rečima jednog od velikih učitelja Crkve, Svetog Makarija Velikog:
"Žudeći za time da se sve više i više ugađa Gospodu, čovek koji je primio blagadat, oseća se neznatnim i slabim u svemu. U njemu je ukorenjen osećaj smirenja. To je uslov svakog daljeg uspeha".
Srce, u pravoslavnom shvatanju, nije samo sedište emocija, već središte cele ličnosti.
Bez Boga, čak i blagostanje nema snagu, a stradanje postaje neizdrživo.
Sam čin rađanja deteta nije samo biološki događaj, već duboko duhovni podvig, jer se kroz njega žena udostojava da postane saradnik Božiji u delu stvaranja.
Kada se makar jedna osoba u porodici iskreno i postojano moli, ona postaje duhovni oslonac svima drugima, iako to često nije vidljivo spolja.
U besedi za 31. petak po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća kako predanost, molitva i veličanje Boga mogu učiniti svaki trenutak života svetim i ispunjenim Božjom milošću.
Pravoslavni vernici danas slave Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana po starom kalendaru, dok se po novom kalendaru obeležava Sveti mučenik Polijevkt. Katolici ne slave veći praznik, kao ni muslimani i Jevreji.
Presveta Bogorodica sa svetim Jovanom Bogoslovom gledala je kako su ga ubijali i sve vreme se molila Bogu za Stefana.
U pouci sveca krije se oštra i neprijatno snažna opomena: vera nije privatni zaklon, već obaveza koja se prepoznaje upravo onda kada je najteže stati i reći - ovo me se tiče.
Reči poglavara Srpske pravoslavne crkve o praštanju, mržnji, narodu i Božiću pretvorile su svečanu akademiju u Banjaluci u trenutak ozbiljnog preispitivanja i retko viđene sabranosti.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Duhovni oci podsećaju da molitva traži trud, sabranost i istrajnost, jer tek kad je srce uključeno, molitva postaje istinska veza sa Bogom.
Pogled koji je obojen sumnjom, osudom i nepoverenjem često ne govori toliko o onome koga gledamo, koliko o stanju sopstvenog srca.
Smirenje, strpljenje i prihvatanje su put kojim se stiče pravi mir, dok želja da utičemo na tuđe ponašanje često samo otkriva naše nedostatke.
Od najranijih vremena, Crkva uči da je trpljenje put ka smirenju, duhovnoj snazi i unutrašnjem preobražaju čoveka.
U besedi za 31. petak po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća kako predanost, molitva i veličanje Boga mogu učiniti svaki trenutak života svetim i ispunjenim Božjom milošću.
U pouci sveca krije se oštra i neprijatno snažna opomena: vera nije privatni zaklon, već obaveza koja se prepoznaje upravo onda kada je najteže stati i reći - ovo me se tiče.
Otac Marko je naglasio da je vrlo važno da se prema badnjaku odnosimo sa poštovanjem.
Dirljiva priča o Roniju Lokvudu, beskućniku koji je postao član jedne porodice i o decenijama ljubavi, podrške i nesebične posvećenosti koja je zauvek oblikovala njihove živote.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Sabrani verni narod donosili su ikone i sveće, i strpljivo čekali trenutak kada će se oglasiti „Mir Božji, Hristos se rodi!“
Dirljiva priča o Roniju Lokvudu, beskućniku koji je postao član jedne porodice i o decenijama ljubavi, podrške i nesebične posvećenosti koja je zauvek oblikovala njihove živote.
Smirenje se u pravoslavlju smatra vrhunskom vrlinom ne zato što potiskuje druge vrline, već zato što ih u sebi sabira i osmišljava.
Crkva naglašava da Bog ne sudi po kalendaru, već po životu koji je čovek vodio, po veri, pokajanju i odnosu prema bližnjima.
