Smirenje se u pravoslavlju smatra vrhunskom vrlinom ne zato što potiskuje druge vrline, već zato što ih u sebi sabira i osmišljava.
U pravoslavnoj duhovnoj tradiciji smirenje zauzima posebno, centralno mesto. Ono nije tek jedna od mnogih moralnih osobina, niti spoljašnja skromnost u ponašanju, već duboko unutrašnje stanje čoveka koji stoji pred Bogom u istini o sebi.
Smirenje je način postojanja, odnos prema Bogu, prema bližnjima i prema samome sebi, i zbog toga se u svetootačkom predanju smatra temeljem i vrhuncem svih vrlina.
Pravoslavno shvatanje smirenja polazi od bogospoznaje. Čovek koji istinski upoznaje Boga, istovremeno počinje da spoznaje sopstvenu ograničenost, slabost i zavisnost od božanske blagodati.
Smirenje se rađa ne iz psihološkog potcenjivanja sebe, već iz susreta sa Božijom svetlošću, u kojoj postaje jasno da je svako dobro delo, svaka vrlina i svaki duhovni napredak dar, a ne lično postignuće. Otuda smirenje nije samoprezir, već trezveno i radosno prihvatanje istine o sebi.
U asketskom iskustvu Pravoslavne crkve smirenje je neodvojivo od poslušnosti, pokajanja i molitve i nikako ga ne treba shvatiti kao pasivnost ili odsustvo snage. Naprotiv, ono podrazumeva veliku unutrašnju hrabrost: sposobnost da se prihvati istina, da se podnese ukor, da se oprosti uvreda i da se odgovornost za sopstvene greške ne prebacuje na druge.
Smiren čovek ne traži potvrdu svoje vrednosti u ljudskoj slavi, jer njegov identitet počiva na odnosu sa Bogom. Zbog toga je on slobodan od potrebe da se uzdiže iznad drugih ili da se dokazuje.
Zbog svega toga, smirenje se u pravoslavlju smatra vrhunskom vrlinom ne zato što potiskuje druge vrline, već zato što ih u sebi sabira i osmišljava. Ono je znak duhovne zrelosti i istinskog napretka, jer pokazuje da je čovek prestao da se oslanja isključivo na sebe i da je svoj život usmerio ka Bogu.
Ovo duboko iskustvo smirenja sažeto je u rečima jednog od velikih učitelja Crkve, Svetog Makarija Velikog:
"Žudeći za time da se sve više i više ugađa Gospodu, čovek koji je primio blagadat, oseća se neznatnim i slabim u svemu. U njemu je ukorenjen osećaj smirenja. To je uslov svakog daljeg uspeha".
Srce, u pravoslavnom shvatanju, nije samo sedište emocija, već središte cele ličnosti.
Bez Boga, čak i blagostanje nema snagu, a stradanje postaje neizdrživo.
Sam čin rađanja deteta nije samo biološki događaj, već duboko duhovni podvig, jer se kroz njega žena udostojava da postane saradnik Božiji u delu stvaranja.
Kada se makar jedna osoba u porodici iskreno i postojano moli, ona postaje duhovni oslonac svima drugima, iako to često nije vidljivo spolja.
Vernici su od danas započeli uzdržanje od mrsne hrane, ali i od loših misli i dela, trudeći se da kroz post ojačaju svoju veru i očiste srce.
Od strogog uzdržanja na vodi do dana razrešenja na ribu – pred vernicima je vreme molitve, praštanja i unutrašnjeg preispitivanja; donosimo raspored po sedmicama, pravila ishrane i najvažnije duhovne smernice.
U besedi za prvi dan Velikoga posta, dan koji skida veo sa očiju savesti, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ukazuje da najveća odgovornost leži u onima koji su primili dar vere, ali ignorišu svetlost i upozorenja Crkve.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog sveštenomučenika Haralampija po starom i Svetog Polikarpa po novom kalendaru. Katolici proslavljaju Svetog Polikarpa, muslimani su u mesecu ramazanu, dok u judaizmu danas nema velikog verskog praznika.
Veliki ruski svetitelj objašnjava da predanjem svojih briga Bogu, molitve iz srca mogu doneti promenu u životima drugih, ali i unutrašnji mir nama samima.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Duhovni oci podsećaju da molitva traži trud, sabranost i istrajnost, jer tek kad je srce uključeno, molitva postaje istinska veza sa Bogom.
Duhovno iskustvo Crkve kroz vekove svedoči da Bog ne gleda samo na delo, već na nameru i stanje srca.
Smiren čovek pre svega stoji pred Bogom, a tek onda pred ljudima.
Pravoslavno predanje uči da je nemir jedno od glavnih sredstava kojim se čovek slabi iznutra.
Vernici su od danas započeli uzdržanje od mrsne hrane, ali i od loših misli i dela, trudeći se da kroz post ojačaju svoju veru i očiste srce.
Od strogog uzdržanja na vodi do dana razrešenja na ribu – pred vernicima je vreme molitve, praštanja i unutrašnjeg preispitivanja; donosimo raspored po sedmicama, pravila ishrane i najvažnije duhovne smernice.
U besedi za prvi dan Velikoga posta, dan koji skida veo sa očiju savesti, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ukazuje da najveća odgovornost leži u onima koji su primili dar vere, ali ignorišu svetlost i upozorenja Crkve.
Veliki ruski svetitelj objašnjava da predanjem svojih briga Bogu, molitve iz srca mogu doneti promenu u životima drugih, ali i unutrašnji mir nama samima.
U bolnici u Bostonu, pred prognozom bez nade, roditelji su izabrali molitvu umesto očaja, a ono što je usledilo promenilo je pogled jednog racionalnog naučnika na granice medicine, vere i onoga što nazivamo nemogućim.
U trenutku očaja mislila je da je ostala sama, a onda je saznala da je patrijarh intervenisao kod Boga, a ne kod ljudi.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
Suština posta nije samo u izdržanju od mrsne hrane.
Kao majka Gospoda Isusa Hrista, Bogorodica je najbliža Bogu od svih ljudi, ali i najbliža svakom čoveku koji joj se obraća sa verom i nadom.
U Hramu Svetih apostola Petra i Pavla obeleženo je 83 godine od tragedije – narod i deca Tutina čuvaju uspomenu na postradale novomučenike.
