Smirenje se u pravoslavlju smatra vrhunskom vrlinom ne zato što potiskuje druge vrline, već zato što ih u sebi sabira i osmišljava.
U pravoslavnoj duhovnoj tradiciji smirenje zauzima posebno, centralno mesto. Ono nije tek jedna od mnogih moralnih osobina, niti spoljašnja skromnost u ponašanju, već duboko unutrašnje stanje čoveka koji stoji pred Bogom u istini o sebi.
Smirenje je način postojanja, odnos prema Bogu, prema bližnjima i prema samome sebi, i zbog toga se u svetootačkom predanju smatra temeljem i vrhuncem svih vrlina.
Pravoslavno shvatanje smirenja polazi od bogospoznaje. Čovek koji istinski upoznaje Boga, istovremeno počinje da spoznaje sopstvenu ograničenost, slabost i zavisnost od božanske blagodati.
Smirenje se rađa ne iz psihološkog potcenjivanja sebe, već iz susreta sa Božijom svetlošću, u kojoj postaje jasno da je svako dobro delo, svaka vrlina i svaki duhovni napredak dar, a ne lično postignuće. Otuda smirenje nije samoprezir, već trezveno i radosno prihvatanje istine o sebi.
U asketskom iskustvu Pravoslavne crkve smirenje je neodvojivo od poslušnosti, pokajanja i molitve i nikako ga ne treba shvatiti kao pasivnost ili odsustvo snage. Naprotiv, ono podrazumeva veliku unutrašnju hrabrost: sposobnost da se prihvati istina, da se podnese ukor, da se oprosti uvreda i da se odgovornost za sopstvene greške ne prebacuje na druge.
Smiren čovek ne traži potvrdu svoje vrednosti u ljudskoj slavi, jer njegov identitet počiva na odnosu sa Bogom. Zbog toga je on slobodan od potrebe da se uzdiže iznad drugih ili da se dokazuje.
Zbog svega toga, smirenje se u pravoslavlju smatra vrhunskom vrlinom ne zato što potiskuje druge vrline, već zato što ih u sebi sabira i osmišljava. Ono je znak duhovne zrelosti i istinskog napretka, jer pokazuje da je čovek prestao da se oslanja isključivo na sebe i da je svoj život usmerio ka Bogu.
Ovo duboko iskustvo smirenja sažeto je u rečima jednog od velikih učitelja Crkve, Svetog Makarija Velikog:
"Žudeći za time da se sve više i više ugađa Gospodu, čovek koji je primio blagadat, oseća se neznatnim i slabim u svemu. U njemu je ukorenjen osećaj smirenja. To je uslov svakog daljeg uspeha".
Srce, u pravoslavnom shvatanju, nije samo sedište emocija, već središte cele ličnosti.
Bez Boga, čak i blagostanje nema snagu, a stradanje postaje neizdrživo.
Sam čin rađanja deteta nije samo biološki događaj, već duboko duhovni podvig, jer se kroz njega žena udostojava da postane saradnik Božiji u delu stvaranja.
Kada se makar jedna osoba u porodici iskreno i postojano moli, ona postaje duhovni oslonac svima drugima, iako to često nije vidljivo spolja.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Kroz lik Svetog Jovana Krstitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najtežem koraku u duhovnom životu: trenutku kada čovek prestaje da upravlja svojim putem i usudi se da ga poveri Bogu.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Sabor Svetog Jovana Krstitelja – Jovanjdan po starom kalendaru i Svetog Jevtimija Velikog po novom. Katolici obeležavaju Svete Sebastijana i Fabijana, dok muslimani i Jevreji nemaju veliki verski praznik.
Jovanjdan je česta slava u Srba, smatra se četvrtom po brojnosti.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Duhovni oci podsećaju da molitva traži trud, sabranost i istrajnost, jer tek kad je srce uključeno, molitva postaje istinska veza sa Bogom.
Pogled koji je obojen sumnjom, osudom i nepoverenjem često ne govori toliko o onome koga gledamo, koliko o stanju sopstvenog srca.
Smirenje, strpljenje i prihvatanje su put kojim se stiče pravi mir, dok želja da utičemo na tuđe ponašanje često samo otkriva naše nedostatke.
Od najranijih vremena, Crkva uči da je trpljenje put ka smirenju, duhovnoj snazi i unutrašnjem preobražaju čoveka.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Kroz lik Svetog Jovana Krstitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najtežem koraku u duhovnom životu: trenutku kada čovek prestaje da upravlja svojim putem i usudi se da ga poveri Bogu.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Šta se zaista dešava u hramovima u ove dane, zašto se voda ne svodi na „lek za sve“ i kako Crkva gleda na agijasmu, njenu snagu i njenu svrhu u životu vernika.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Crkva nas uči da se istinska snaga ne rađa iz samodovoljnosti, već iz smirenja i svesti da bez Boga ne možemo ništa učiniti.
Stefan Popović zaplivao je sa društvom na plaži u Australiji i, u hladnim talasima kod Geelonga, pokazao da se praznik i tradicija ne vezuju za geografiju, već za veru koja putuje zajedno sa čovekom.
Razlika između Krstovdanske i Bogojavljenske vodice ne leži u "jačini“ vode, već u razlogu zbog kojeg se osvećuje.
