Smirenje se u pravoslavlju smatra vrhunskom vrlinom ne zato što potiskuje druge vrline, već zato što ih u sebi sabira i osmišljava.
U pravoslavnoj duhovnoj tradiciji smirenje zauzima posebno, centralno mesto. Ono nije tek jedna od mnogih moralnih osobina, niti spoljašnja skromnost u ponašanju, već duboko unutrašnje stanje čoveka koji stoji pred Bogom u istini o sebi.
Smirenje je način postojanja, odnos prema Bogu, prema bližnjima i prema samome sebi, i zbog toga se u svetootačkom predanju smatra temeljem i vrhuncem svih vrlina.
Pravoslavno shvatanje smirenja polazi od bogospoznaje. Čovek koji istinski upoznaje Boga, istovremeno počinje da spoznaje sopstvenu ograničenost, slabost i zavisnost od božanske blagodati.
Smirenje se rađa ne iz psihološkog potcenjivanja sebe, već iz susreta sa Božijom svetlošću, u kojoj postaje jasno da je svako dobro delo, svaka vrlina i svaki duhovni napredak dar, a ne lično postignuće. Otuda smirenje nije samoprezir, već trezveno i radosno prihvatanje istine o sebi.
U asketskom iskustvu Pravoslavne crkve smirenje je neodvojivo od poslušnosti, pokajanja i molitve i nikako ga ne treba shvatiti kao pasivnost ili odsustvo snage. Naprotiv, ono podrazumeva veliku unutrašnju hrabrost: sposobnost da se prihvati istina, da se podnese ukor, da se oprosti uvreda i da se odgovornost za sopstvene greške ne prebacuje na druge.
Smiren čovek ne traži potvrdu svoje vrednosti u ljudskoj slavi, jer njegov identitet počiva na odnosu sa Bogom. Zbog toga je on slobodan od potrebe da se uzdiže iznad drugih ili da se dokazuje.
Zbog svega toga, smirenje se u pravoslavlju smatra vrhunskom vrlinom ne zato što potiskuje druge vrline, već zato što ih u sebi sabira i osmišljava. Ono je znak duhovne zrelosti i istinskog napretka, jer pokazuje da je čovek prestao da se oslanja isključivo na sebe i da je svoj život usmerio ka Bogu.
Ovo duboko iskustvo smirenja sažeto je u rečima jednog od velikih učitelja Crkve, Svetog Makarija Velikog:
"Žudeći za time da se sve više i više ugađa Gospodu, čovek koji je primio blagadat, oseća se neznatnim i slabim u svemu. U njemu je ukorenjen osećaj smirenja. To je uslov svakog daljeg uspeha".
Srce, u pravoslavnom shvatanju, nije samo sedište emocija, već središte cele ličnosti.
Bez Boga, čak i blagostanje nema snagu, a stradanje postaje neizdrživo.
Sam čin rađanja deteta nije samo biološki događaj, već duboko duhovni podvig, jer se kroz njega žena udostojava da postane saradnik Božiji u delu stvaranja.
Kada se makar jedna osoba u porodici iskreno i postojano moli, ona postaje duhovni oslonac svima drugima, iako to često nije vidljivo spolja.
U predanju Pravoslavne crkve čuva se svedočanstvo o mladoj hrišćanki iz 2. veka čija je nepokolebljiva vera, prema crkvenom sećanju, prkosila tamnici, vatri i lavovima – i ostavila trag koji se obeležava 26. maja.
Desert sa Atosa koji osvaja na prvi zalogaj.
Mitropolit šumadijski u Hramu Svetog Nikolaja upozorio je da čovek bez vere, ljubavi i odgovornosti lako izgubi i sebe i druge, poručivši da Bog čoveka ne menja silom, već ljubavlju.
U trci za još većim bogatstvom mnogi ne primete da gube mir, dok poruka jednog od najvećih svetitelja pravoslavlja razotkriva kako se u toj navici rađa stalna napetost i unutrašnja uznemirenost.
Među vernim narodom koji je primio blagoslov sa Svete Gore otvorilo se pitanje pravilnog ophođenja prema osveštanoj trakici, a sveštenici iznose pojašnjenje u skladu sa crkvenom praksom.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Duhovni oci podsećaju da molitva traži trud, sabranost i istrajnost, jer tek kad je srce uključeno, molitva postaje istinska veza sa Bogom.
Smirenje ne znači ponižavanje sebe, već sposobnost da čovek prizna svoje slabosti, bez potrebe da stalno dokazuje drugima koliko vredi.
U svakodnevnom životu mnogi su iskusili da ih nisu povredili otvoreni neprijatelji, već oni koji su se predstavljali kao prijatelji.
Svaka duša koja se udaljila od istine jeste rana na telu Crkve.
U trci za još većim bogatstvom mnogi ne primete da gube mir, dok poruka jednog od najvećih svetitelja pravoslavlja razotkriva kako se u toj navici rađa stalna napetost i unutrašnja uznemirenost.
Među vernim narodom koji je primio blagoslov sa Svete Gore otvorilo se pitanje pravilnog ophođenja prema osveštanoj trakici, a sveštenici iznose pojašnjenje u skladu sa crkvenom praksom.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za ponedeljak 7. sedmice po Vaskrsu otkriva se zašto čovek često zaboravlja Boga upravo onda kada mu u životu sve ide dobro.
Dok se porodični razgovori sve češće svode na obaveze i ekran, jedna pouka starca Pajsija Svetogorca otvara pitanje koje mnogi izbegavaju: šta ostaje od vere kada se prestane živeti, prenositi i ponavljati u svakodnevici?
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Čudotvorni pojas svečano je dočekan u porti Vaznesenjske crkve u Beogradu, uz najviše crkvene počasti i more vernika koje je ispunilo centar prestonice.
Rukopisi, ikone i predmeti iz Hilandara, ali i potpuno nova postavka u srcu prestonice, donose drugačiji pogled na jednu od najvažnijih ličnosti srpske istorije - Svetog Savu.
Svečani početak Sabora označen je nakon liturgije tradicionalnim "prizivom Duha Svetog" u kripti Hrama Svetog Save.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Epifanija Kiparskog po starom i Treće obretenje glave Svetog Jovana Krstitelja po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Mariju Majku Crkve, dok muslimani obeležavaju Dan Arefata, a Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Dok se porodični razgovori sve češće svode na obaveze i ekran, jedna pouka starca Pajsija Svetogorca otvara pitanje koje mnogi izbegavaju: šta ostaje od vere kada se prestane živeti, prenositi i ponavljati u svakodnevici?
Dok sukobi i nestabilnost i dalje potresaju region, milioni vernika pristižu u Meku, gde je večeras zvanično počeo hadž i gde se odvija jedno od najvećih okupljanja na planeti.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
