Srce, u pravoslavnom shvatanju, nije samo sedište emocija, već središte cele ličnosti.
U pravoslavnoj duhovnosti izraz "čisto srce“ ne označava osećaj lične ispravnosti ili spoljašnje ispunjavanje verskih pravila. Čisto srce je unutrašnje stanje čoveka, dubina bića u kojoj nema razdvojenosti između misli, reči i dela, i u kojoj nema skrivene borbe protiv bližnjeg, Boga ili samog sebe.
Srce, u pravoslavnom shvatanju, nije samo sedište emocija, već središte cele ličnosti. U njemu se susreću um, volja, osećanja i savest. Kada Crkva govori o čistoći srca, ona govori o stanju u kojem čovek više ne gleda svet kroz strasti, povrede i unutrašnje rascepe, već kroz smirenje i istinu.
Takvo srce ne traži potvrdu svoje dobrote, ne meri se u odnosu na druge i ne opravdava sebe.
Čisto srce se ne prepoznaje po spoljašnjoj "korektnosti“, već po unutrašnjem miru. Ono ne znači da čovek nema iskušenja, već da se ne poistovećuje sa njima. Takvo srce ume da ćuti kada je napadnuto, da se moli kada je povređeno i da ne žuri da sudi.
Ono ne traži krivce, već razlog za pokajanje u sebi. U njemu nema potrebe da se bude u pravu po svaku cenu, jer je važnije sačuvati mir i ljubav.
Međutim, jedna od najvećih duhovnih obmana jeste uverenje da smo dobri ljudi samo zato što nismo učinili "nešto loše“. U svakodnevnom životu lako se naviknemo na sitne unutrašnje pokrete koji razaraju srce, ali ih ne primećujemo jer su postali deo naše normalnosti.
Sveti oci često upozoravaju da je najopasnija strast ona koja se ne prepoznaje. Kada čovek veruje da je već dobar, prestaje da se menja. Kada veruje da mu je srce čisto, prestaje da ga ispituje. Zato pravoslavlje ne insistira na samoproceni, već na trezvenosti – stalnoj pažnji prema unutrašnjem životu.
O toj jednostavnoj, ali neumoljivoj istini, jasno je govorio i starac Jefrem Arizonski, čije reči sabiraju suštinu pravoslavnog pogleda na čistoću srca:
"Kad god u sebi primetimo zlobu, zavist, osuđivanje, roptanje, ili bilo šta demonsko, moramo shvatiti da nemamo čisto srce. Činjenica da smo uvređeni, uznemireni i ogorčeni, pokazuje da naše srce nije čisto. Čoveku nije potrebno nikakvo veliko znanje niti obrazovanje, da bi dostigao čistotu srca!"
Dok joj se anđeli klanjaju, demoni pred njom ustuknu, jer u njoj vide pobedu čoveka nad zlom.
Od najranijih vremena, Crkva uči da je trpljenje put ka smirenju, duhovnoj snazi i unutrašnjem preobražaju čoveka.
Smirenje, strpljenje i prihvatanje su put kojim se stiče pravi mir, dok želja da utičemo na tuđe ponašanje često samo otkriva naše nedostatke.
Sveti oci često govore da strasti i grehovi, ukoliko im se čovek preda, ne razaraju samo duševni mir, već mogu da oslabe i telesne snage.
U prisustvu sveštenstva, majstora i meštana završen važan korak u izgradnji crkve, a poruke vladike ukazale na značaj istrajnosti, vere i dela koja, kako je naglasio, imaju trajnu vrednost i ne prolaze s vremenom.
Kroz slike ognja i malja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako Božja poruka u jednima budi utehu i snagu, a u drugima razotkriva unutrašnju tvrdoću i pokreće duboko preispitivanje.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Jovana Dekapolita po starom i Svetog proroka Jeremiju po novom kalendaru. Katolici obeležavaju praznik Svetog Josifa Radnika, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Kroz kratka, precizna pitanja i odgovore, ova pouka razotkriva naše slabosti, navike i zablude, ali i pokazuje put ka unutrašnjoj snazi, miru i istinskoj veri, kakva se retko prepoznaje u svakodnevici.
Od učenika do igumana, od progona do mirnog kraja, njegov put otkriva kako je mala monaška zajednica u Carigradu postala poslednja linija odbrane svetih ikona.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Pravoslavno iskustvo kroz vekove svedoči da je tišina ogledalo duše - u njoj nema skrivanja ni opravdanja.
Kada se duša smiri pred Gospodom, utišaju se i nemiri koji potresaju čovekovo srce.
Pravoslavno predanje uči da je nemir jedno od glavnih sredstava kojim se čovek slabi iznutra.
Smirenje se u pravoslavlju smatra vrhunskom vrlinom ne zato što potiskuje druge vrline, već zato što ih u sebi sabira i osmišljava.
Kroz slike ognja i malja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako Božja poruka u jednima budi utehu i snagu, a u drugima razotkriva unutrašnju tvrdoću i pokreće duboko preispitivanje.
Kroz kratka, precizna pitanja i odgovore, ova pouka razotkriva naše slabosti, navike i zablude, ali i pokazuje put ka unutrašnjoj snazi, miru i istinskoj veri, kakva se retko prepoznaje u svakodnevici.
To nije nagli pad, već postepeno udaljavanje od istine, koje počinje onda kada čovek prestane da prepoznaje sopstvenu unutrašnju težinu.
Spontani pobačaj često ne donosi samo tugu, već i niz teških pitanja, preispitivanja i unutrašnjih borbi.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U crkvi Pokrova Presvete Bogorodice služena zaupokojena liturgija, a poruka njegovog sina Nemanje Krivokapića podsetila okupljene da zajedništvo u veri nadilazi granice života i smrti.
Francuska časna sestra povređena na Brdu Sion, reagovale vlasti i međunarodne institucije; upozorenja na rastuću netrpeljivost i nove tenzije u Jerusalimu dodatno pojačavaju zabrinutost javnosti.
To nije nagli pad, već postepeno udaljavanje od istine, koje počinje onda kada čovek prestane da prepoznaje sopstvenu unutrašnju težinu.
