Srce, u pravoslavnom shvatanju, nije samo sedište emocija, već središte cele ličnosti.
U pravoslavnoj duhovnosti izraz "čisto srce“ ne označava osećaj lične ispravnosti ili spoljašnje ispunjavanje verskih pravila. Čisto srce je unutrašnje stanje čoveka, dubina bića u kojoj nema razdvojenosti između misli, reči i dela, i u kojoj nema skrivene borbe protiv bližnjeg, Boga ili samog sebe.
Srce, u pravoslavnom shvatanju, nije samo sedište emocija, već središte cele ličnosti. U njemu se susreću um, volja, osećanja i savest. Kada Crkva govori o čistoći srca, ona govori o stanju u kojem čovek više ne gleda svet kroz strasti, povrede i unutrašnje rascepe, već kroz smirenje i istinu.
Takvo srce ne traži potvrdu svoje dobrote, ne meri se u odnosu na druge i ne opravdava sebe.
Čisto srce se ne prepoznaje po spoljašnjoj "korektnosti“, već po unutrašnjem miru. Ono ne znači da čovek nema iskušenja, već da se ne poistovećuje sa njima. Takvo srce ume da ćuti kada je napadnuto, da se moli kada je povređeno i da ne žuri da sudi.
Ono ne traži krivce, već razlog za pokajanje u sebi. U njemu nema potrebe da se bude u pravu po svaku cenu, jer je važnije sačuvati mir i ljubav.
Međutim, jedna od najvećih duhovnih obmana jeste uverenje da smo dobri ljudi samo zato što nismo učinili "nešto loše“. U svakodnevnom životu lako se naviknemo na sitne unutrašnje pokrete koji razaraju srce, ali ih ne primećujemo jer su postali deo naše normalnosti.
Sveti oci često upozoravaju da je najopasnija strast ona koja se ne prepoznaje. Kada čovek veruje da je već dobar, prestaje da se menja. Kada veruje da mu je srce čisto, prestaje da ga ispituje. Zato pravoslavlje ne insistira na samoproceni, već na trezvenosti – stalnoj pažnji prema unutrašnjem životu.
O toj jednostavnoj, ali neumoljivoj istini, jasno je govorio i starac Jefrem Arizonski, čije reči sabiraju suštinu pravoslavnog pogleda na čistoću srca:
"Kad god u sebi primetimo zlobu, zavist, osuđivanje, roptanje, ili bilo šta demonsko, moramo shvatiti da nemamo čisto srce. Činjenica da smo uvređeni, uznemireni i ogorčeni, pokazuje da naše srce nije čisto. Čoveku nije potrebno nikakvo veliko znanje niti obrazovanje, da bi dostigao čistotu srca!"
Dok joj se anđeli klanjaju, demoni pred njom ustuknu, jer u njoj vide pobedu čoveka nad zlom.
Od najranijih vremena, Crkva uči da je trpljenje put ka smirenju, duhovnoj snazi i unutrašnjem preobražaju čoveka.
Smirenje, strpljenje i prihvatanje su put kojim se stiče pravi mir, dok želja da utičemo na tuđe ponašanje često samo otkriva naše nedostatke.
Sveti oci često govore da strasti i grehovi, ukoliko im se čovek preda, ne razaraju samo duševni mir, već mogu da oslabe i telesne snage.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Kroz lik Svetog Jovana Krstitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najtežem koraku u duhovnom životu: trenutku kada čovek prestaje da upravlja svojim putem i usudi se da ga poveri Bogu.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Sabor Svetog Jovana Krstitelja – Jovanjdan po starom kalendaru i Svetog Jevtimija Velikog po novom. Katolici obeležavaju Svete Sebastijana i Fabijana, dok muslimani i Jevreji nemaju veliki verski praznik.
Jovanjdan je česta slava u Srba, smatra se četvrtom po brojnosti.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Smirenje se u pravoslavlju smatra vrhunskom vrlinom ne zato što potiskuje druge vrline, već zato što ih u sebi sabira i osmišljava.
Kada voliš u Hristu, tada ne gledaš na tuđe slabosti, već vidiš u svakom čoveku lik Božiji.
Put do mira vodi kroz smirenje, odricanje od sopstvene volje i prihvatanje Božje promisli, ma koliko ona delovala teško ili nerazumljivo.
Njihova prisutnost nije upadljiva, ali je neizbrisiva.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Kroz lik Svetog Jovana Krstitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najtežem koraku u duhovnom životu: trenutku kada čovek prestaje da upravlja svojim putem i usudi se da ga poveri Bogu.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Šta se zaista dešava u hramovima u ove dane, zašto se voda ne svodi na „lek za sve“ i kako Crkva gleda na agijasmu, njenu snagu i njenu svrhu u životu vernika.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Crkva nas uči da se istinska snaga ne rađa iz samodovoljnosti, već iz smirenja i svesti da bez Boga ne možemo ništa učiniti.
Stefan Popović zaplivao je sa društvom na plaži u Australiji i, u hladnim talasima kod Geelonga, pokazao da se praznik i tradicija ne vezuju za geografiju, već za veru koja putuje zajedno sa čovekom.
Razlika između Krstovdanske i Bogojavljenske vodice ne leži u "jačini“ vode, već u razlogu zbog kojeg se osvećuje.
