Spontani pobačaj često ne donosi samo tugu, već i niz teških pitanja, preispitivanja i unutrašnjih borbi.
Gubitak deteta, ma u kom trenutku trudnoće da se dogodi, za mnoge žene predstavlja duboku i bolnu ranu koja se teško zaceljuje.
Spontani pobačaj često ne donosi samo tugu, već i niz teških pitanja, preispitivanja i unutrašnjih borbi. U tišini Mnoge žene u tim trenucima počinju da sumnjaju u sebe, pitajući se da li su mogle nešto da učine drugačije, da li su negde pogrešile ili da li su krive za ono što se dogodilo.
Takva osećanja, iako razumljiva, često dodatno opterećuju već ranjeno srce. Umesto utehe, javlja se teret krivice koji nema uporište u stvarnosti, ali ima snažan uticaj na dušu.
Pravoslavna crkva na spontani pobačaj ne gleda kao na greh, jer u njemu nema svesne namere niti voljnog delanja. Naprotiv, reč je o stradanju koje dolazi mimo čovekove volje, kao deo tajne života koju često ne možemo da razumemo.
Crkva u takvim trenucima ne pristupa ženi kao krivcu, već kao onoj koja pati i kojoj su potrebni uteha, podrška i ljubav.
U duhovnom životu, bol se ne potiskuje, već se prinosi Bogu kroz molitvu, suze i razgovor.
Otac Dejan Krstić je jednoj vernici, kojoj su se više puta dešavali spontani pobačaji, izneo stav Crkve o ovom problemu, ali i šta bi trebalo da uradi kako bi olakšala sebi.
- U pravoslavnom razumevanju, spontani pobačaj se ne smatra grehom. To nije nešto što je učinjeno voljno, nego nešto što se dogodilo van vaše kontrole, i zato tu nema lične krivice. Ipak, u praksi Crkve je sasvim uobičajeno i korisno da se o tome razgovara na ispovesti. Ne zato što ste sagrešili, nego da biste od sveštenika mogli da dobijete utehu. Ispovest je tu i za rane i za stradanja, ne samo za svesne grehe.
Suština ove prakse nije zabrana radi zabrane, već očuvanje smisla posta. Šta god čovek obeća u zanosu, strahu ili jakim emocijama – to ga kasnije može vezati više nego što je u stanju da ponese, istakao je otac Dejan. Crkva uči da Gospod nije dužan da ispuni svaku ljudsku želju, već da čoveku daruje ono što je za njegovo spasenje. Crni barjak i crnina kad neko blizak umre predstavljaju znak tuge i poštovanja prema preminulom, ali spadaju u domen običaja.
shutterstock.com/Dragana Gordic
Mnoge žene upravo kroz molitvu i razgovor sa sveštenikom nalaze mir, jer se taj gubitak često duboko nosi u srcu - istakao je otac Dejan.
Duhovna riznica
13:18 | 15.12.2025
ZAŠTO NEMA VENČANJA TOKOM POSTA I TREBA LI NA NJIH IĆI AKO VAS NEKO I POZOVE: Otac Dejan o izuzetku od pravila i principu ikonomije
Duhovna riznica
13:10 | 22.01.2026
ZAŠTO NIKAD NE SMEMO DAVATI ZAVETE BOGU: Otac Dejan kaže da se s tim nije za šaliti - ovog vas niko ne može "razrešiti"
Duhovna riznica
12:18 | 10.03.2026
OVE VAM ŽELJE BOG NIKAD NEĆE ISPUNITI, PA MAKAR MU SE I PO CEO DAN MOLILI: Otac Dejan o pitanju koje muči mnoge vernike
Duhovna riznica
16:20 | 14.03.2026
ŠTA SA BARJAKOM I CRNINOM KAD PROĐE GODIŠNJICA: Sveštenik kaže da ih treba skloniti, a evo i gde i kako
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Od učenika do igumana, od progona do mirnog kraja, njegov put otkriva kako je mala monaška zajednica u Carigradu postala poslednja linija odbrane svetih ikona.
U crkvi Pokrova Presvete Bogorodice služena zaupokojena liturgija, a poruka njegovog sina Nemanje Krivokapića podsetila okupljene da zajedništvo u veri nadilazi granice života i smrti.
Bez struje i ikakvih oznaka, crkva-brvnara kod Duba vekovima krije ruske ikone, ratne tajne i neobično predanje o sili koja ju je sklonila od očiju ljudi, a do nje se ne dolazi slučajno.
To nije nagli pad, već postepeno udaljavanje od istine, koje počinje onda kada čovek prestane da prepoznaje sopstvenu unutrašnju težinu.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Od listića palme se priprema čaj po posebnom receptu.
Plamen sveće podseća na svetlost Hristovu koja obasjava čovekov put, ali i na unutrašnju težnju svakog čoveka da se očisti, uzdigne i približi Bogu.
Razlika između osude i brige za bližnjeg je u motivu.
Porodično nasilje nije privatna stvar u koju se ne treba mešati, nego zlo koje ugrožava život, dostojanstvo i duhovno zdravlje čoveka, ističe otac Dejan.
To nije nagli pad, već postepeno udaljavanje od istine, koje počinje onda kada čovek prestane da prepoznaje sopstvenu unutrašnju težinu.
Promenljiv početak i fiksni završetak čine ovaj post posebnim u crkvenom kalendaru, a njegova suština ne iscrpljuje se u jelovniku - naglasak je na unutrašnjem preobražaju, molitvi i pričešću kao središtu hrišćanskog života.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za četvrtak 3. sedmice po Vaskrsu otvara se pitanje koje ne nudi utehu, već suočavanje sa silama koje nadilaze ljudsku prirodu.
Poruka ruskog svetitelja suzbija naviku koja guši nadu i otkriva kako da se padovi pretvore u početak, a ne u kraj puta.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Promenljiv početak i fiksni završetak čine ovaj post posebnim u crkvenom kalendaru, a njegova suština ne iscrpljuje se u jelovniku - naglasak je na unutrašnjem preobražaju, molitvi i pričešću kao središtu hrišćanskog života.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za četvrtak 3. sedmice po Vaskrsu otvara se pitanje koje ne nudi utehu, već suočavanje sa silama koje nadilaze ljudsku prirodu.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Simeona Persijskog po starom i Svetog prepodobnog Jakova Ispovednika po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Pija V, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
