Crni barjak i crnina kad neko blizak umre predstavljaju znak tuge i poštovanja prema preminulom, ali spadaju u domen običaja.
U mnogim krajevima Srbije običaji vezani za sahrane, žalost i sećanje na preminule i danas su duboko ukorenjeni u narodu.
Kada neko iz porodice umre, primera radi, na kući se često postavlja crni barjak kao znak tuge i poštovanja prema pokojniku. Članovi porodice nose crninu, a naročito žene često vezuju ili na glave stavljaju crne marame koje simbolizuju žalost i podsećaju okolinu da je porodica u periodu tuge.
Ovi običaji prenose se generacijama i za mnoge ljude imaju snažnu emotivnu i porodičnu vrednost, mada nemaju crkveno uporište.
Međutim, često se sveštenicima postavljaju pitanja šta učiniti sa barjakom ili crnom maramom i uopšte crninom kada prođe godinu dana od smrti, odnosno kada se završi period žalosti.
Na to pitanje odgovorio je otac Dejan Krstić jednoj vernici.
- Ovo spada u domen narodnih običaja i nema crkvenih pravila koji bi regulisali kada i kako se skida barjak ili crna marama. Treba znati da barjak i crnina nisu nesrećni sami po sebi i da ne treba imati sujevernu potrebu da ih se rešimo na "ispravan" način - istakao je otac Dejan i objasnio:
- Barjak koji je stajao na kući tokom perioda žalosti obično se skida na godišnjicu i čuva u kući, najčešće na mestu gde su ikone ili drugi sveti predmeti, kao znak sećanja na pokojnika. Ponekad se može spaliti ili zakopati...
- Crna marama koju ste nosili u toku žalosti posle godišnjice obično se takođe sklanja. Najčešće se čuva u fioci kao znak sećanja na pokojnika. Retko ko je baca ili spaljuje... Mnogi ljudi, međutim, barjake i crninu nose na groblje i tamo ih vezuju po drveću, pa nam groblja liče na deponije.
Novozavetni spisi, a i kasniji crkveni kanoni, ne određuju nikakve spoljašnje znake žalosti za umrlima, naglašava sveštenik.
Ma koliko čovek verovao, smrt je teška za svakoga i izaziva veliku tugu.
Pogrebni krst je najčešće izrađen od drveta i na njemu se ispisuju osnovni podaci o pokojniku: ime i prezime, kao i godina rođenja i smrti.
Crkva uči da Gospod nije dužan da ispuni svaku ljudsku želju, već da čoveku daruje ono što je za njegovo spasenje.
Dok se rešenja traže u brzom olakšanju i spoljnim sredstvima, pouka jednog od najvećih srpskih duhovnika 20. veka ukazuje na dublji uzrok unutrašnje praznine i put ka njenom prevazilaženju.
Sveti mučenik Evpsihije bio je blagorodnog porekla i vaspitan kao hrišćanin.
U crkvi Sabora srpskih svetitelja oštećene ikone na časnom prestolu na Pobusani ponedeljak, policija obavila uviđaj dok se čeka odgovor ko stoji iza ovog bogohilnog čina.
Majčinska ljubav je bezuslovna i neograničena.
U kratkim poukama blaženopočivšeg patrijarha srpskog sabrana je cela jevanđelska mera života, koja jasno razdvaja istinsko svedočenje od praznog izgovaranja i podseća šta će na kraju zaista biti važno.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Dok se rešenja traže u brzom olakšanju i spoljnim sredstvima, pouka jednog od najvećih srpskih duhovnika 20. veka ukazuje na dublji uzrok unutrašnje praznine i put ka njenom prevazilaženju.
Majčinska ljubav je bezuslovna i neograničena.
U kratkim poukama blaženopočivšeg patrijarha srpskog sabrana je cela jevanđelska mera života, koja jasno razdvaja istinsko svedočenje od praznog izgovaranja i podseća šta će na kraju zaista biti važno.
Kršteno kumstvo u pravoslavlju nije samo običaj, već istinsko duhovno srodstvo koje nastaje u svetoj tajni krštenja.
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Episkop je poručio da se istina ne nalazi u spoljašnjim učenjima, već u živom odnosu sa Bogom.
Od prvog znaka krsta na ulazu do pričešća i izlaska iz hrama, svaki pokret ima svoje značenje – zašto su tišina, pažnja i unutrašnja sabranost ključni i šta vernici najčešće rade pogrešno, a da toga nisu ni svesni.
Jednostavan recept od nekoliko sastojaka donosi osećaj lakoće i vraća ravnotežu posle obilnih obroka, baš onako kako su to radile nekadašnje domaćice.
