Crni barjak i crnina kad neko blizak umre predstavljaju znak tuge i poštovanja prema preminulom, ali spadaju u domen običaja.
U mnogim krajevima Srbije običaji vezani za sahrane, žalost i sećanje na preminule i danas su duboko ukorenjeni u narodu.
Kada neko iz porodice umre, primera radi, na kući se često postavlja crni barjak kao znak tuge i poštovanja prema pokojniku. Članovi porodice nose crninu, a naročito žene često vezuju ili na glave stavljaju crne marame koje simbolizuju žalost i podsećaju okolinu da je porodica u periodu tuge.
Ovi običaji prenose se generacijama i za mnoge ljude imaju snažnu emotivnu i porodičnu vrednost, mada nemaju crkveno uporište.
Međutim, često se sveštenicima postavljaju pitanja šta učiniti sa barjakom ili crnom maramom i uopšte crninom kada prođe godinu dana od smrti, odnosno kada se završi period žalosti.
Na to pitanje odgovorio je otac Dejan Krstić jednoj vernici.
- Ovo spada u domen narodnih običaja i nema crkvenih pravila koji bi regulisali kada i kako se skida barjak ili crna marama. Treba znati da barjak i crnina nisu nesrećni sami po sebi i da ne treba imati sujevernu potrebu da ih se rešimo na "ispravan" način - istakao je otac Dejan i objasnio:
- Barjak koji je stajao na kući tokom perioda žalosti obično se skida na godišnjicu i čuva u kući, najčešće na mestu gde su ikone ili drugi sveti predmeti, kao znak sećanja na pokojnika. Ponekad se može spaliti ili zakopati...
- Crna marama koju ste nosili u toku žalosti posle godišnjice obično se takođe sklanja. Najčešće se čuva u fioci kao znak sećanja na pokojnika. Retko ko je baca ili spaljuje... Mnogi ljudi, međutim, barjake i crninu nose na groblje i tamo ih vezuju po drveću, pa nam groblja liče na deponije.
Novozavetni spisi, a i kasniji crkveni kanoni, ne određuju nikakve spoljašnje znake žalosti za umrlima, naglašava sveštenik.
Ma koliko čovek verovao, smrt je teška za svakoga i izaziva veliku tugu.
Pogrebni krst je najčešće izrađen od drveta i na njemu se ispisuju osnovni podaci o pokojniku: ime i prezime, kao i godina rođenja i smrti.
Crkva uči da Gospod nije dužan da ispuni svaku ljudsku želju, već da čoveku daruje ono što je za njegovo spasenje.
Devetogodišnji Marko i njegova majka, u blagoslovenom stanju, stajali su u redu pred svetinjom, a onda je dečak napustio kolonu da pomogne nepoznatom detetu koje je plakalo.
Njegovo vreme na čelu Crkve obeležile su velike političke i verske borbe.
Sveštenik ističe da nema malih svetitelja.
Sveti oci učili su da krsni znak nije običaj niti formalnost, već duhovno oružje protiv zla.
U Ježevici, nadomak Čačka, srednjovekovni zidovi i živo narodno sabranje stapaju se u istu priču, od predanja o 1330. godini do današnjih okupljanja vernika i praznika koji i dalje pune manastirsku portu.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Devetogodišnji Marko i njegova majka, u blagoslovenom stanju, stajali su u redu pred svetinjom, a onda je dečak napustio kolonu da pomogne nepoznatom detetu koje je plakalo.
Sveštenik ističe da nema malih svetitelja.
Sveti oci učili su da krsni znak nije običaj niti formalnost, već duhovno oružje protiv zla.
U besedi za 2. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Velimirović pokazuje zašto se i najveće znanje gubi bez pravog početka i kako se tek tada otvara prostor za istinsku mudrost koja ne zavisi od količine informacija.
U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice jubilej je proslavljen kroz liturgiju, zvuke hilandarskih pojaca i sabranje koje je pokazalo duboku vezu ovog prostora sa svetogorskim nasleđem i živim predanjem Crkve.
Arhimandrit Jefrem poručio je da prisustvo Časnog Pojasa nije slučajno, govorio je o „milion poklonika“, zavetu kneza Lazara i duhovnoj vezi koja ostaje i posle odlaska svetinje u Vatoped.
Na Vračaru, pred odlazak Časnog pojasa Presvete Bogorodice, emotivni prizori i molitvena tišina obeležili su ispraćaj koji je, uz suze patrijarha i sabranost vernika, zatvorio 17 dana hodočašća kroz Hram Svetog Save.
Svetinja je u molitvenoj tišini ispraćena iz srpske prestonice ka manastiru Vatoped, u kojem se vekovima čuva.
U Ježevici, nadomak Čačka, srednjovekovni zidovi i živo narodno sabranje stapaju se u istu priču, od predanja o 1330. godini do današnjih okupljanja vernika i praznika koji i dalje pune manastirsku portu.
U besedi za 2. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Velimirović pokazuje zašto se i najveće znanje gubi bez pravog početka i kako se tek tada otvara prostor za istinsku mudrost koja ne zavisi od količine informacija.
Svakodnevni vodič kroz Petrovski post sa predlozima posnih obroka, molitvama i duhovnim poukama velikih svetitelja pravoslavlja.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
