Crni barjak i crnina kad neko blizak umre predstavljaju znak tuge i poštovanja prema preminulom, ali spadaju u domen običaja.
U mnogim krajevima Srbije običaji vezani za sahrane, žalost i sećanje na preminule i danas su duboko ukorenjeni u narodu.
Kada neko iz porodice umre, primera radi, na kući se često postavlja crni barjak kao znak tuge i poštovanja prema pokojniku. Članovi porodice nose crninu, a naročito žene često vezuju ili na glave stavljaju crne marame koje simbolizuju žalost i podsećaju okolinu da je porodica u periodu tuge.
Ovi običaji prenose se generacijama i za mnoge ljude imaju snažnu emotivnu i porodičnu vrednost, mada nemaju crkveno uporište.
Međutim, često se sveštenicima postavljaju pitanja šta učiniti sa barjakom ili crnom maramom i uopšte crninom kada prođe godinu dana od smrti, odnosno kada se završi period žalosti.
Na to pitanje odgovorio je otac Dejan Krstić jednoj vernici.
- Ovo spada u domen narodnih običaja i nema crkvenih pravila koji bi regulisali kada i kako se skida barjak ili crna marama. Treba znati da barjak i crnina nisu nesrećni sami po sebi i da ne treba imati sujevernu potrebu da ih se rešimo na "ispravan" način - istakao je otac Dejan i objasnio:
- Barjak koji je stajao na kući tokom perioda žalosti obično se skida na godišnjicu i čuva u kući, najčešće na mestu gde su ikone ili drugi sveti predmeti, kao znak sećanja na pokojnika. Ponekad se može spaliti ili zakopati...
- Crna marama koju ste nosili u toku žalosti posle godišnjice obično se takođe sklanja. Najčešće se čuva u fioci kao znak sećanja na pokojnika. Retko ko je baca ili spaljuje... Mnogi ljudi, međutim, barjake i crninu nose na groblje i tamo ih vezuju po drveću, pa nam groblja liče na deponije.
Novozavetni spisi, a i kasniji crkveni kanoni, ne određuju nikakve spoljašnje znake žalosti za umrlima, naglašava sveštenik.
Ma koliko čovek verovao, smrt je teška za svakoga i izaziva veliku tugu.
Pogrebni krst je najčešće izrađen od drveta i na njemu se ispisuju osnovni podaci o pokojniku: ime i prezime, kao i godina rođenja i smrti.
Crkva uči da Gospod nije dužan da ispuni svaku ljudsku želju, već da čoveku daruje ono što je za njegovo spasenje.
Njegov život ostao je upamćen po hrabrosti kojom je bodrio svoju pastvu da istraje u veri i to u vreme najžešćih progona hrišćana.
Vernik kroz pričešće prima telo i krv Hristovu, ali takvom susretu treba da prethode molitva, pokajanje, praštanje i nastojanje da se srce očisti od greha.
Na jubilarnom 50. izdanju manifestacije u Beloj Vodi priznanje je pripalo mitropolitu kruševačkom, koji je govorio o lepoti, dobroti, odnosu prema Bogu i bližnjima, ali i o iskušenjima koja čoveka udaljavaju od večnih vrednosti.
Testo se zamesi od nekoliko sastojaka, oblikuje za čas i kratko peče, a tokom posta mast može da se zameni posnim margarinom.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Otac Dejan je ukazao da se u crkvi vodi računa o poretku tokom bogosluženja i da on ima svoju svrhu.
Ad i pakao nisu sinonimi.
Pravo pokajanje nikada ne isključuje preuzimanje odgovornosti za učinjeno zlo, ističe otac Dejan.
Običaje treba poštovati, ali ne treba od njih praviti merilo ljubavi i vernosti prema upokojenom, istakao je otac Dejan.
Vernik kroz pričešće prima telo i krv Hristovu, ali takvom susretu treba da prethode molitva, pokajanje, praštanje i nastojanje da se srce očisti od greha.
U besedi za utorak 16. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički tumači početak Jevanđelja po Jovanu i govori o Sinu Božjem kroz koga je sve stvoreno i koji je radi spasenja došao među ljude.
Kratka, ali snažna pouka svetitelja govori o nečemu što je mnogo dublje od običnog spokojstva i otkriva zbog čega unutrašnja tišina ima posebno mesto u hrišćanskom životu.
Njegov život ostao je upamćen po hrabrosti kojom je bodrio svoju pastvu da istraje u veri i to u vreme najžešćih progona hrišćana.
Vernik kroz pričešće prima telo i krv Hristovu, ali takvom susretu treba da prethode molitva, pokajanje, praštanje i nastojanje da se srce očisti od greha.
Nad njegovim svetih moštiju, prema predanju, dogodila su se mnoga iscelenja bolesnih.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog mučenika Mamanta po starom kalendaru, dok se po novom kalendaru obeležava Sveti velikomučenik Nikita Got. Katolička crkva obeležava spomendan Gospe Žalosne, dok Jevreji danas obeležavaju četvrti dan meseca tišrija, a muslimani nastavljaju mesec rebiul-ahir.
Kratka, ali snažna pouka svetitelja govori o nečemu što je mnogo dublje od običnog spokojstva i otkriva zbog čega unutrašnja tišina ima posebno mesto u hrišćanskom životu.
U besedi povodom velikog praznika govorio je o tome šta povezuje generacije, zašto različitost ne sme da bude prepreka zajedništvu i zbog čega vera mora da se potvrđuje svakodnevnim životom.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
