Kada se makar jedna osoba u porodici iskreno i postojano moli, ona postaje duhovni oslonac svima drugima, iako to često nije vidljivo spolja.
U pravoslavlju, molitva zauzima centralno i nezamenjivo mesto u životu vernika, jer predstavlja neposredan i živ odnos čoveka sa Bogom. Ona nije samo izgovaranje reči ili ispunjavanje forme, već unutrašnje stanje srca, stalno obraćanje Bogu sa poverenjem, smirenjem i nadom.
Kroz molitvu se čovek uči da prepoznaje Božju volju, da prihvata i radost i iskušenje, i da u svemu traži smisao koji prevazilazi prolazne okolnosti. U pravoslavnom predanju, molitva se doživljava kao disanje duše, kao način da se život osvetli prisustvom Božije blagodati.
Posebno mesto ima molitva u okviru porodice. Porodica se u Crkvi shvata kao mala domaća crkva, zajednica u kojoj se vera ne prenosi samo rečima, već ličnim primerom. Kada se makar jedna osoba u porodici iskreno i postojano moli, ona postaje duhovni oslonac svima drugima, iako to često nije vidljivo spolja.
Takva molitva obuhvata i one koji su udaljeni od vere, koji sumnjaju, greše ili su duhovno nemarni. Smatra se da Bog, po ljubavi i veri jednog, izliva milost na mnoge, jer molitva ima snagu da povezuje, štiti i umekšava srca.
U pravoslavnom iskustvu, često se govori o molitveniku u porodici – osobi koja svojim tihim podvigom, suzama, strpljenjem i verom drži porodicu na okupu pred Bogom. Taj molitvenik ne mora biti učitelj ili propovednik; ponekad je to baka, majka, otac ili neko ko gotovo ne govori o veri, ali živi u njoj.
Njegova ili njena molitva postaje nevidljivi štit porodice, izvor mira u trenucima razdora i uteha u vremenima tuge. Kroz takvu osobu, vera se ne nameće, već prirodno prisustvuje u životu doma.
O dubokom značaju porodične molitve i ulozi molitvenika u rodu govorio je starac Ilija Nozdrin:
"Dok u porodici imate molitvenika, živite dobro. Ne daj Bože da on ode na nebo, a da vi ni put do hrama ne znate. Eto, tada će vas tuga i nevolje sasuti. A sada, živite i molite se da molitvenik iz vašeg roda dugo živi na radost svih i čuvajte odnose sa njim kao kristalnu vazu".
Nedoumica pravoslavnih vernika pred 31. decembar i 1. januar dobija jasan i smiren odgovor sveštenika, koji podseća da se vreme ne „slavi“, već predaje Bogu.
Sam čin rađanja deteta nije samo biološki događaj, već duboko duhovni podvig, jer se kroz njega žena udostojava da postane saradnik Božiji u delu stvaranja.
U trenucima prelaska iz starog u novo leto Gospodnje, s molitvenikom u rukama, veru, nadu i blagoslov, zakoračajte ka miru, ljubavi prema bližnjima i životu u skladu sa Božjom voljom.
Od povratka sa liturgije i lomljenja česnice do molitve, zajedništva i jela pripremljenih s merom - priča o prazničnoj trpezi koja ne počiva na obilju, već na smislu, zahvalnosti i porodičnoj slozi.
Pravoslavni vernici danas slave Rođenje Gospoda Isusa Hrista - Božić po starom kalendaru, dok se po novom liturgijski obeležava Sabor Svetog Jovana Krstitelja. Katolici proslavljaju Svetog Rajmunda Penjafortskog, a Jevreji i muslimani ovaj dan provode u redovnim molitvama.
Sabrani verni narod donosili su ikone i sveće, i strpljivo čekali trenutak kada će se oglasiti „Mir Božji, Hristos se rodi!“
Prema jevanđelju, Isus Hristos je rođen tačno u ponoć, kada se najsjajnija zvezda koja se kretala od istoka prema zapadu zaustavila iznad pećine kraj Vitlejema.
Požar u konaku za goste brzo je stavljen pod kontrolu zahvaljujući hrabrosti bratije i intervenciji mioničkih vatrogasaca.
Posle svečanog večernjeg bogosluženja sa petohlebnicom u crkvi Svetog Marka, arhimandrit Vasilije osveštao je badnjake pred vernicima, a molitva koja je tom prilikom uzdignuta sabrala je u sebi sećanje na raj, krst i početak spasenja.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Saznajte zašto je kandilo u pravoslavnom domu više od svetiljke i otkrijte molitvu koja osvetljava dušu.
Kad ljubav u kući počne da se hladi, a osmesi nestaju, ova duboka molitva donosi mir, zdravlje i blagodat Božiju.
Na dan Svetog velikomučenika Prokopija, 21. jula, vernici mu se obraćaju za zdravlje, mir u domu, sreću porodice i hrabrost pred iskušenjima, verujući da molitve pred njegovom ikonom donose utehu i snagu u svakodnevnom životu.
Reči koje pokreću dušu, oslobađaju od greha i podižu vernika u borbi sa zlom kroz nebesku snagu Arhistratiga Mihaila.
Posle svečanog večernjeg bogosluženja sa petohlebnicom u crkvi Svetog Marka, arhimandrit Vasilije osveštao je badnjake pred vernicima, a molitva koja je tom prilikom uzdignuta sabrala je u sebi sećanje na raj, krst i početak spasenja.
Badnja večera pokazuje da ovo nije obrok kao svaki drugi, već tihi porodični obred u kome svaka sitnica ima svoje značenje i svoju priču.
Zle misli, ako se neguju, postaju navike, a navike se pretvaraju u način života.
Badnjak je najčešće mlado hrastovo drvo ili grana, koje simbolizuje život, obnovu i toplinu doma.
Sabrani verni narod donosili su ikone i sveće, i strpljivo čekali trenutak kada će se oglasiti „Mir Božji, Hristos se rodi!“
Požar u konaku za goste brzo je stavljen pod kontrolu zahvaljujući hrabrosti bratije i intervenciji mioničkih vatrogasaca.
Posle svečanog večernjeg bogosluženja sa petohlebnicom u crkvi Svetog Marka, arhimandrit Vasilije osveštao je badnjake pred vernicima, a molitva koja je tom prilikom uzdignuta sabrala je u sebi sećanje na raj, krst i početak spasenja.
U hramu na Tašmajdanu služeno svečano večernje sa petohlebnicom, pročitano Jevanđelje o Rođenju Hristovom i podeljeni badnjaci vernom narodu.
Praznik Rođenja Hristovog, koji Srpska pravoslavna crkva obeležava 7. januara, ne govori o sili i sjaju, već o tišini, smirenju i nadi koja već dva milenijuma iznova ispituje čoveka i njegov odnos prema Bogu i drugima.
Osvrćući se na Pravednog Josifa, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas u svojoj besedi za 31. utorak po Duhovima podseća kako vera i poslušnost Bogu oblikuju život i donose proslavu onima koji ga slede, čak i u najmračnijim trenucima.
Pravoslavno predanje i oci otkrivaju zašto ovaj dan nije samo uvod u slavlje, već duhovni ispit – i kako od njega zavisi da li će Rođenje Hristovo ostati običan datum ili lični susret.
