Beseda vladike žičkog Stefana iz 1980. pred praznik očeva postavlja pitanje koje ne zastareva: da li deca odrastaju uz primer vere ili samo uz običaje bez sadržaja.
Praznik Oci ili Paterice, koji Srpska pravoslavna crkva obeležava u nedelju pred Božić, često se u svakodnevnoj praksi svodi na simbolično "razrešenje" - poklon, osmeh, kratki porodični ritual. Međutim, iza tog običaja stoji mnogo dublje pitanje: šta je dar koji otac zaista treba da preda detetu? Odgovor na to pitanje pre više od četiri decenije jasno i zahtevno formulisao je vladika žički Stefan u besedi izgovorenoj na Oce 5. januara 1980. u Manastiru Žiči - besedi koja i danas zvuči kao ogledalo postavljeno pred svaku hrišćansku porodicu.
- Ova nedelja, koja se kod nas zove Nedelja Očeva, praznuje se neposredno pred Božić, praznik Božije Porodice - rekao je vladika Stefan, podsećajući da praznik nije slučajno pred dan Rođenja Hristovog. Njegova poruka polazi od shvatanja porodice kao "domašnje cerkve", domaće crkve u kojoj se vera ne prenosi teorijom, već životom. Sveti apostol Pavle, pozdravljajući Prisku i Akvilu i "crkvu u njihovom domu", svedoči da je hrišćanstvo od početka disalo porodičnim ritmom, a ne samo hramovnim zidovima.
Dom kao prva i najvažnija škola
Vladika Stefan zatim bez ublažavanja govori o stvarnosti u kojoj deca odrastaju. Ukazuje da u obrazovnim ustanovama gotovo da nema ničega što bi pomoglo religioznom vaspitanju, dok su poruke koje mladi primaju često suprotne veri. Uprkos tome, on ne ostavlja prostor za rezignaciju. Dve ustanove, kaže, i dalje imaju snagu da oblikuju dete - Crkva i porodica. Crkva to čini blagodatnom silom kroz svetu liturgiju, Svete Tajne, bogosluženja i propoved, dok porodica svedoči veru kroz svakodnevni život. Upravo tu dolazi do ključne odgovornosti očeva.
Wikimedia/ Nemanjam/GNU FDL
Vladika žički Stefan
- Dom je najznačajnija škola - naglašava vladika Stefan. Ne postoji univerzitet koji može nadmašiti moć porodičnog primera. Roditelji su u najranijem detinjstvu detetu gotovo božanstva, merilo istine, pravde i smisla. Ako je taj uzor narušen, posledice nisu površne, već duboke i razorne. Time se praznik očeva izmešta iz sfere folklora i postaje ispit savesti: šta dete svakodnevno uči gledajući oca?
Pitanje koje razotkriva svaku kuću
U središnjem delu besede vladika Stefan prenosi upečatljivo svedočanstvo jednog misionara koji je, obilazeći domove na svom području, imao običaj da na pragu postavi jednostavno, ali nemilosrdno pitanje: "Živi li ovde Hristos?" Odgovori koje je dobijao bili su spolja ispravni - odlazak u crkvu, davanje priloga, krštenje dece, slavljenje krsne slave.
Međutim, misionar nije pitao za spisak ispunjenih obaveza, već za prisustvo. Da li u tom domu žive Hristova ljubav, strpljenje, milosrđe, praštanje i iskrenost? Da li se u porodici prepoznaju vera u večni život, nada u milost Božiju i svakodnevna dobrota? I, najzad, da li deca, pored hleba koji se lomi na trpezi, bivaju hranjena i Hlebom Večnoga Života?
Dar koji se ne može upakovati
U tom pitanju sabrana je suština dara koji otac treba da preda detetu. Ne predmet, ne obećanje, ne povremeni autoritet, već život u kojem se vera vidi. Da dete, gledajući oca, može da prepozna kako izgleda poverenje u Boga, nada koja ne posustaje i dobrota koja ne traži potvrdu spolja.
Vladika Stefan jasno poručuje da ova pitanja nisu upućena nekome drugom niti nekom davnom vremenu, već svakom hrišćanskom domu, posebno na praznik očeva. Zato se smisao Paterica ne završava odvezivanjem ili simboličnim darom. Pravi dar oca detetu jeste dom u kojem Hristos nije gost za praznike, već trajni saputnik. To je dar koji se ne umotava, ali ostaje za ceo život - kao temelj po kojem će dete kasnije meriti svet, ljude i samog sebe.
Povodom najvećeg hrišćanskog praznika posvećenog ženama, podsećamo na besedu mitropolita šumadijskog, izgovorenu u Staroj kragujevačkoj crkvi, kao snažno svedočanstvo o porodici, odgovornosti roditelja i veri koja ne počinje u hramu, već u domu.
Arhijereji i jereji Grčke pravoslavne crkve upozoravaju da odluke Evropske unije ne pogađaju samo porodicu, već određuju sudbinu budućih generacija i opstanak čitavog društva.
U Konaku kneginje Ljubice 5. januara mališane i roditelje očekuje susret sa običajima, muzikom i radošću praznika, kroz program koji spaja tradiciju, igru i zajedništvo.
Za praznik koji prethodi Božiću, vladika Stefan je u jednoj od svojih beseda podsetio kako mali gestovi, pažnja i izbor ljudi u domu oblikuju dečije srce mnogo više od skupih stvari.
Naziv Tucindan potiče iz starog običaja da se pečenica nekada nije klala na uobičajen način, već se "tukla" – krupicom soli ili ušicama od sekire, nakon čega se pripremala za pečenje.
Jurnjava švajcarskim putevima okončana je kod stepenica crkve Nojdorf, gde je dvadesetosmogodišnji vozač izgubio kontrolu nad vozilom i izazvao saobraćajnu nezgodu.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Na liturgiji u Kneževim Vinogradima u Baranji, episkop episkop osečkopoljski i baranjski je pozvao na očuvanje vrednosti koje čine osnovu srpskog društva, ističući važnost ljubavi i harmonije unutar porodice za zdravu budućnost naše otadžbine.
Naziv Tucindan potiče iz starog običaja da se pečenica nekada nije klala na uobičajen način, već se "tukla" – krupicom soli ili ušicama od sekire, nakon čega se pripremala za pečenje.
Pravoslavni vernici danas slave Svetu velikomučenicu Anastasiju po starom kalendaru, dok se po novom liturgijski obeležava Sabor Svetih 70 apostola. Katolici proslavljaju spomendan Svete Anđele Folinjske, a Jevreji i muslimani ovaj dan provode u redovnim molitvama.
Bez povišenog tona i bez kalkulacije, sveštenik Vladislav Vučanović u jednoj kratkoj poruci otvara pitanje zašto se lakše okupljamo oko trpeza i vatrometa nego oko suštine vere, posta i lične odgovornosti.
Dok su satovi odbrojavali prve minute 2026, crkva Vondelkerk u Amsterdamu nestajala je u plamenu, ostavljajući grad bez svetinje i Evropu bez još jednog svedoka hrišćanske prošlosti.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
U Nedelju Svetih Otaca, poglavar Srpske pravoslavne crkve besedio je o Božijoj prisutnosti i jedinstvu – a mladom jereju ukazano je posebno poverenje i blagoslov.
Mališanima stigle hiljade poklona iz Verskog dobrotvornog starateljstva i humanitarne organizacije „Naši Srbi“ iz Čikaga, uz podsećanje na ljubav i dar života kroz pravoslavne vrednosti.
