U tišini bola, rađa se snaga.
U životu svakog čoveka dolaze trenuci kada se čini da je teret pretežak, kada patnje deluju kao kazna, a iskušenja kao zidovi bez izlaza. Ipak, pravoslavlje nas uči da nijedna muka nije data bez smisla, i nijedno breme nije stavljeno na naša pleća bez snage da ga iznesemo.
Bog, kao Otac pun ljubavi, ne ostavlja svoje stvorenje u očaju. On zna do koje mere čovek može da podnese, i nikada ne dozvoljava iskušenje koje bi slomilo dušu. Patnje koje dolaze nisu slučajne, niti su izraz Božje surovosti – one su lek, često gorak, ali lek koji leči ono što se ne vidi na površini. One nas ne uništavaju, već preobražavaju.
Zato, kad dođu teški dani – ne gubi nadu. Jer svaka bol, ako se nosi sa verom, postaje put ka večnom miru. Iako je ljudima često neshvatljivo, u svakoj patnji Bog priprema nešto veće: čišćenje, sazrevanje i – konačno – radost koja dolazi ne samo nakon oluje, već iznutra, kao dar onima koji su izdržali.
U tišini bola, rađa se snaga. A u veri da nismo ostavljeni – rađa se nada koja nikad ne umire.
Starac Jefrem Filotejski je u jednoj svojoj misli upravo naglasak na to stavljao.
"Ma šta da se dogodi, nemoj gubiti nadu. Pojaviće se izlaz koji će odgovarati iskušenju. Bog neće dopustiti ili, bolje rečeno, neće čoveku dati breme koje prevazilazi čovekovu snagu. Ako već ljudi tako postupaju sa životinjama, onda će to još pre učiniti blagi Bog, koji je zbog ljudi prolio Svoju svesvetu krv na Krstu! Istina je da će hrišćani, koji izdrže privremenu patnju, kroz nju zadobiti buduću večnu radost i počinak".
Pravoslavlje naglašava da brak treba da bude put duhovnog uzrastanja, ljubavi, žrtve i međusobnog služenja.
Duhovske zadušnice pominju se već od 12. veka i obežavaju se uoči praznika Svete Trojice ili Duhova, koji padaju 50. dana posle Vaskrsa i desetog posle Spasovdana.
Mnogi brakovi se sklapaju dok parovi još plutaju u oblacima zaljubljenosti i neretko, brzo i "pucaju".
Sveti apostol Karp je bio jedan od Sedamdesetorice apostola, dok je Sveti apostol Alfej bio otac dvojice apostola iz Dvanaestorice i to Jakova Alfejeva i Mateja Jevanđelista.
Govoreći o mitarstvima, veliki srpski svetitelj upozorava da čovek pred večnom istinom ne odgovara samo za dela koja su drugi videli, već i za reči, namere i skrivene izbore koje je nosio kroz život.
Njegovo vreme na čelu Crkve obeležile su velike političke i verske borbe.
Iza dileme koja deli vernike stoji jednostavno pravilo – važnije je srce sa kojim se molitva upućuje nego mesto na kojem se sveća pali.
Devetogodišnji Marko i njegova majka, u blagoslovenom stanju, stajali su u redu pred svetinjom, a onda je dečak napustio kolonu da pomogne nepoznatom detetu koje je plakalo.
Sveštenik ističe da nema malih svetitelja.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Sveti Teofan osvetljava ideju da pravi sledbenici Hrista ne treba da teže materijalnim blagodatima, već da prihvate izazove i teškoće kao deo svog putovanja. On koristi primer Isusa Hrista, koji je trpeo mnoge nevolje, kao uzor za sve koji žele da idu njegovim putem. U ovom kontekstu, stradanje i odricanje postaju sredstva za duhovno pročišćenje i rast. Kao što je narod Izraela lutao po pustinji, tako i svakodnevni život vernika može biti pun iskušenja, ali cilj je svetlost – duhovna sreća i blagoslov koji dolaze nakon teških vremena.
Kada dođu bolest, gubitak, strah ili potpuni osećaj bezizlaza, svi postaju vernici.
Ono što tokom godine može ostati neprimećeno, u danima posta postaje vidljivo i bolno jasno.
Patnja, koliko god teška bila, nije kraj, već prolaz ka nečemu višem.
Govoreći o mitarstvima, veliki srpski svetitelj upozorava da čovek pred večnom istinom ne odgovara samo za dela koja su drugi videli, već i za reči, namere i skrivene izbore koje je nosio kroz život.
Iza dileme koja deli vernike stoji jednostavno pravilo – važnije je srce sa kojim se molitva upućuje nego mesto na kojem se sveća pali.
Devetogodišnji Marko i njegova majka, u blagoslovenom stanju, stajali su u redu pred svetinjom, a onda je dečak napustio kolonu da pomogne nepoznatom detetu koje je plakalo.
Sveštenik ističe da nema malih svetitelja.
U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice jubilej je proslavljen kroz liturgiju, zvuke hilandarskih pojaca i sabranje koje je pokazalo duboku vezu ovog prostora sa svetogorskim nasleđem i živim predanjem Crkve.
Arhimandrit Jefrem poručio je da prisustvo Časnog Pojasa nije slučajno, govorio je o „milion poklonika“, zavetu kneza Lazara i duhovnoj vezi koja ostaje i posle odlaska svetinje u Vatoped.
Na Vračaru, pred odlazak Časnog pojasa Presvete Bogorodice, emotivni prizori i molitvena tišina obeležili su ispraćaj koji je, uz suze patrijarha i sabranost vernika, zatvorio 17 dana hodočašća kroz Hram Svetog Save.
Svetinja je u molitvenoj tišini ispraćena iz srpske prestonice ka manastiru Vatoped, u kojem se vekovima čuva.
Sa grčkog ostrva Spetses stiže recept za skromno, a ukusno manastirsko jelo koje u jednostavnim sastojcima čuva duh molitve, mora i tišine Istočnog petka.
U Ježevici, nadomak Čačka, srednjovekovni zidovi i živo narodno sabranje stapaju se u istu priču, od predanja o 1330. godini do današnjih okupljanja vernika i praznika koji i dalje pune manastirsku portu.
U besedi za 2. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Velimirović pokazuje zašto se i najveće znanje gubi bez pravog početka i kako se tek tada otvara prostor za istinsku mudrost koja ne zavisi od količine informacija.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
