Sveti Teofan u svojoj misli za 20. ponedeljak po Pedesetnici misli suštinsku razliku između ljudskih vrednosti i Božijih načela. On ukazuje na to da bogatstvo, udobnost i popularnost često mogu biti prepreke duhovnom napretku, dok su patnja i poniženje u stvari putevi ka duhovnom ispunjenju i blagostanju.
Sveti Teofan osvetljava ideju da pravi sledbenici Hrista ne treba da teže materijalnim blagodatima, već da prihvate izazove i teškoće kao deo svog putovanja. On koristi primer Isusa Hrista, koji je trpeo mnoge nevolje, kao uzor za sve koji žele da idu njegovim putem. U ovom kontekstu, stradanje i odricanje postaju sredstva za duhovno pročišćenje i rast.
Kao što je narod Izraela lutao po pustinji, tako i svakodnevni život vernika može biti pun iskušenja, ali cilj je svetlost – duhovna sreća i blagoslov koji dolaze nakon teških vremena. Sveti Teofan poziva na unutrašnje bogatstvo, na ono što se ne može meriti materijalnim stvarima, već na dublje, duhovne vrednosti koje donose pravu utehu i ispunjenje.
"Teško bogatima, sitima, koji se smeju, o kojima ljudi dobro govore. I opet, blago onima koji trpe svako poniženje, udarce, otimanja, prisilne napore (Lk.6,22-30). Dakle, nešto sasvim suprotno od običnog ljudskog rasuđivanja i osećanja! Misli Božije su daleko od pomisli ljudskih kao nebo od zemlje. A i kako bi moglo biti drukčije? Mi smo u izgnanstvu, a izgnanicima nisu tuđe uvrede i žalosti. Mi smo pod epitimijom, a epitimija se i sastoji od lišavanja i napora. Mi smo bolesni, a bolesnima su korisniji gorki lekovi. Sam Spasitelj nije imao gde glavu skloniti u čitavom svom životu, i završio je na Krstu. Kako, onda, mogu očekivati bolji udeo oni koji slede za Njim? Duh Hristov je duh gotovosti da se sve trpi i da se blagodušno nosi svaka žalost. Uteha, čast, raskoš, izobilje – strani su za Njegov ukus i Njegove zahteve. Njegov put ide kroz besplodnu i surovu pustinju. Obrazac za to je četrdesetogodišnje lutanje Izrailja po pustinji. A ko ide tim putem? Svaki onaj koji iza pustinje vidi Hanaan, u kome teku med i mleko. U vreme svoga stranstvovanja putnik dobija manu, i to ne sa zemlje nego sa neba, ne telesno, nego duhovno. Sva slava je u onome – unutra".
On ističe da pravi molitvenici često ne primećuju prolaz vremena jer ih molitveni žar obuzima, a umirenje duše koje proističe iz bdenja donosi trajne plodove. Iako je bdenje naporno, Sveti Teofan naglašava njegovu vrednost, jer smiruje telo i pomaže duhovnom razvoju. Umesto da nas san uspava, bdenje nas aktivira i čini bržima u delima dobra. Sveti Teofan nas poziva da kroz trud i odricanje učimo telo da služi duhu, osnažujući tako našu duhovnost i približavajući nas Bogu. Ova poruka je podsticaj svima koji teže duhovnom napretku da prihvate bdenje kao sredstvo koje ne samo da donosi unutrašnji mir, već i jača našu sposobnost da delujemo sa ljubavlju i revnošću.
Sveti Teofan ističe da prava vrednost života nije u materijalnom blagostanju ili društvenoj počasti, već u duhovnom bogatstvu. On naglašava da je život ispunjen nevoljama i iskušenjima često put ka istinskoj utehi i slobodi od materijalnih zavisnosti. Prava sreća se ne nalazi u spoljašnjim bogatstvima, već u unutrašnjem miru i duhovnom ispunjenju. Kada se oslobodimo očaravajućih iluzija ovog sveta, možemo spoznati da su unutrašnje vrednosti, kao što su ljubav, saosećanje i vera, jedina istinska bogatstva. Sveti Teofan poziva svakoga da se prema materijalnim dobrima odnosi s oprezom, čak i kada ih ima, i da ih ne dozvoli da zasene duhovni put.
Sveti apostol Pavle upoređuje bračnu vezu muža i žene s vezom Hrista i crkve: ("Muž je glava žene kao što je Hristos glava crkve"). Kao što čovek i žena u braku postaju jedno, kao jedno bi trebalo i da budu nerazdvojni.
Sveti Teofan nas poziva da razvijemo saosećanje, što znači ne samo razumeti, već i proživeti iskustva drugih. Kada to postignemo, srce nam postaje vodič, a delovanje prema drugima postaje prirodno.
Međutim, na ovom putu često se susrećemo s egoizmom, koji nas vraća u samoću. U tim trenucima, zaboravljamo na druge i njihove potrebe. Sveti Teofan nas upozorava da ako u srcu dominira samo naše "ja“, ne možemo očekivati istinsku dobrobit ni za sebe ni za druge.
