Sveti Teofan, kroz svoju misao za 19. četvrtak po Pedesetnici, naglašava duboku povezanost između molitve, bdenja i duhovnog napretka. Kroz reči apostola Luke "I provede svu noć u molitvi Bogu" podseća nas na važnost predanosti u molitvenom životu, gde bdenje postaje osnova duhovnog uzdizanja.
On ističe da pravi molitvenici često ne primećuju prolaz vremena jer ih molitveni žar obuzima, a umirenje duše koje proističe iz bdenja donosi trajne plodove. Iako je bdenje naporno, Sveti Teofan naglašava njegovu vrednost, jer smiruje telo i pomaže duhovnom razvoju. Umesto da nas san uspava, bdenje nas aktivira i čini bržima u delima dobra.
Sveti Teofan nas poziva da kroz trud i odricanje učimo telo da služi duhu, osnažujući tako našu duhovnost i približavajući nas Gospodu. Ova poruka je podsticaj svima koji teže duhovnom napretku da prihvate bdenje kao sredstvo koje ne samo da donosi unutrašnji mir, već i jača našu sposobnost da delujemo sa ljubavlju i revnošću.
"I provede svu noć u molitvi Bogu (Lk.6,2). To je osnova i načelo hrišćanskih svenoćnih bdenja. Molitveni žar odgoni san, a zanos duha ne daje da se primeti proticanje vremena. Pravi molitvenici ga ne primećuju. Njima se čini kao da su tek stali na molitvu, a ono se već i dan pojavljuje. Međutim, treba proći veliki trud u bdenju da bi se došlo do tog savršenstva. Taj podvig su preduzimali i preduzimaju usamljenici; vršili su ga i vrše u opštežiću; upražnjavali su ga i upražnjavaju ga pobožni i bogobojažljivi svetovnjaci. Bdenje se vrši sa naporom, ali je plod od njega u duši očigledan i trajan: umirenje i umilenje duše pri iznemoglosti tela. Ovo stanje je veoma dragoceno za one koji revnuju za duhovni napredak! (Na Atonu), gde su uvedena, nikako ne žele da ih napuste. Svi osećaju da je bdenje naporno, ali niko ne želi da izmeni poredak, i to zbog koristi koju duša od njega stiče. San više od svega uspokojava i hrani telo, a bdenje ga više od svega smirava. Ko je sit sna, spor je za duhovna dela i hladan prema njima, dok je onaj koji bdi – brzopokretan kao srna, i vatren duhom. Telo treba poučavati dobru, kao roba. To se ničim tako uspešno ne može postići kao čestim bdenjem. Tu telo u potpunosti „trpi“ vlast duha nad sobom; tu se izbegava navika da telo gospodari duhom; tu se duh uči da vlada nad telom".
Sveti Teofan naglašava da je srce koje je ispunjeno dobrotom neprestano žudi za prilikama da čini dobro. Kao što gladan čovek ne zaboravlja hranu dok ne utaži svoju glad, tako i istinski dobri ljudi ne miruju dok ne ostvare dobra dela. Kada to postignu, oni se ne zadržavaju na onome što su učinili, već gledaju unapred, težeći novim izazovima i prilikama. U svetu prepunom buka i samopromocije, Sveti Teofan nas podseća da je prava snaga u skromnosti, u delima koja se ne očekuju da budu primećena.
Iako pravda može delovati umekšano i blago, ona se ne može ignorisati. Njena istina, kao unutrašnji glas, ne može biti utišana nasiljem ili represijom. Umesto toga, potrebno je raditi na umirenju savesti kroz veru, iskreno pokajanje i odlučnost da se živi u skladu s njom. Sveti Teofan nas poziva da obratimo pažnju na unutrašnje sukobe, jer spoljašnje prepreke ne mogu ugroziti unutrašnji mir koji dolazi iz duboke veze sa sobom i s Bogom. U tom smislu, svaka reč pravde može biti naš unutrašnji Jovan, koji nas poziva na autentičnost i hrabrost da se suočimo sa sopstvenim demonima.
Sveti Teofan naglašava da zlo ne prestaje ni nakon smrti; ono proganja duše, ali vernike ne treba da bude strah, jer nad njima zlo nema moć. Njihova vera i molitva su kao oružje protiv zlih sila, koje se povlače pred iskrenim duhovnim životom. Poruka je jasna, ukoliko želimo da se oslobodimo zla, moramo biti budni, moliti se i čuvati svoju dušu. Samo na taj način možemo da odbijemo napade i ostanemo snažni u veri. Sveti Teofan nas poziva na trezvenost i borbu, uz uverenje da uz Božju pomoć možemo prevazići svaku prepreku na našem putu ka svetosti.
Sveti Teofan upozorava na opasnost povratka grehova i slabosti. Kao što se fizičke bolesti mogu vratiti ako ne vodimo računa o svom zdravlju, tako i greh može ponovo zavladati našim srcem ukoliko ne pazimo na svoje misli, reči i dela. Važno je, naglašava, da budemo trezveni i budni u svom duhovnom životu, da se molimo i svesno izbegavamo situacije koje mogu dovesti do ponovnog pada. On, takođe, ukazuje na značaj ispovesti i ispunjenja epitimije, naglašavajući da u tome leži velika snaga. Svi koji se bore sa grehovnim navikama često su neodlučni ili su nedovoljno svesni svojih postupaka.
