Sveti Teofan u svojoj misli za 18. sredu po Pedesetnici ističe kako je ljudska borba protiv zla neizbežna, posebno kada se odlučimo da krenemo putem pokajanja i Božje volje. On podseća da đavo napada one koji žele da se promene, nastojeći da razbuca njihove dobre namere. Kada se čovek okrene Bogu, stiže sveprisutna vojska zlih duhova, koja nastoji da zastraši i ometa njegov duhovni napredak.
Sveti Teofan naglašava da zlo ne prestaje ni nakon smrti; ono proganja duše, ali vernike ne treba da bude strah, jer nad njima zlo nema moć. Njihova vera i molitva su kao oružje protiv zlih sila, koje se povlače pred iskrenim duhovnim životom.
Poruka je jasna: ukoliko želimo da se oslobodimo zla, moramo biti budni, moliti se i čuvati svoju dušu. Samo na taj način možemo da odbijemo napade i ostanemo snažni u veri. Sveti Teofan nas poziva na trezvenost i borbu, uz uverenje da uz Božju pomoć možemo prevazići svaku prepreku na našem putu ka svetosti.
"Đavo Bogočoveku pristupa sa iskušenjem (Lk.4,1-13). I od ljudi ko biva oslobođen od toga? Onaj koji vrši volju lukavog ne trpi napade, nego samo biva usmeravan na sve veće i veće zlo. Čim, pak, čovek počne da dolazi k sebi i da pomišlja na novi život po volji Božijoj, odmah se pokreće sva vojska satanska: kako koji zna žuri da raseje dobre misli i namere pokajnika. Ako ne uspeju da ga od toga odvrate, oni se staraju da ometaju dobro pokajanje i ispovest. Ako, pak, ni u tome ne uspeju, trude se da poseju kukolj usred plodova pokajanja i napora u očišćenju srca. Ne uspeju li da uliju svoj duh, pokušavaju da iskrive dobro. Odbijani u unutrašnjosti, napadaju spolja. I tako do kraja života. Čak ni umreti ne daju u miru. I po smrti jure za dušom dok ne prođe vazdušna prostranstva u kojima lebde i imaju svoje jazbine. „O kako je to neutešno i strašno!“ Za verujuće, međutim, tu nema ničeg strašnog. Jer, nad onim ko je bogobojažljiv oni nemaju nikakve sile, već samo galame unaokolo. Trezvoumni molitvenik pušta strele na njih, i oni se drže daleko od njega, ne smejući da mu pristupe. Jer, oni se boje istinskog poraza. Oni u ponečemu uspevaju samo zbog naših propusta. Ukoliko oslabimo u pažnji, ili dozvolimo da se zavedemo njihovim prizracima, oni počinju da nas smelije uznemiravaju. Ako se na vreme ne opomenemo svog propusta oni nas opkoljavaju, a ukoliko se duša doseti prevare – opet odskaču i iz daleka posmatraju ne bi li opet kako prišli. Tako dakle, budi trezvouman, bdi, moli se, i neprijatelj ti ništa neće moći učiniti".
Sveti Teofan nas upozorava da oni koji se smatraju pravednicima mogu lako skliznuti u osuđivanje, umesto da prepoznaju sopstvene slabosti. Pravi pravednik je onaj koji, svesno osećajući svoju grešnost, ne žudi za kaznom drugih, već se fokusira na vlastiti put ka pomirenju. U njegovoj poruci leži poziv na introspekciju: pre nego što sudimo drugima, trebalo bi da se osvrnemo na svoje grehe. Samo kada prepoznamo svoju potrebu za oproštajem, možemo zaista oprostiti drugima. Na taj način, oproštaj postaje ne samo dužnost, već i izraz ljubavi i razumevanja.
Sveti Teofan sugeriše da je ovo odsustvo volje za verom možda duboko ukorenjeno u ljudskoj prirodi i da je ono neodvojivo od uticaja "oca tame“, što simbolizuje mračne sile koje deluju protiv svetlosti i istine. Njegova misao poziva na preispitivanje vlastitih stavova i otvorenost prema duhovnoj istini, dok istovremeno upozorava na zaslepljenost koja dolazi od sumnje i nevoljnosti da se poveruje.
Na kraju, on nas podseća da istina može biti jednostavna, ali da je ljudska sklonost da se odbaci ili iskrivi često komplikovanija od same istine.
Iako pravda može delovati umekšano i blago, ona se ne može ignorisati. Njena istina, kao unutrašnji glas, ne može biti utišana nasiljem ili represijom. Umesto toga, potrebno je raditi na umirenju savesti kroz veru, iskreno pokajanje i odlučnost da se živi u skladu s njom. Sveti Teofan nas poziva da obratimo pažnju na unutrašnje sukobe, jer spoljašnje prepreke ne mogu ugroziti unutrašnji mir koji dolazi iz duboke veze sa sobom i s Bogom. U tom smislu, svaka reč pravde može biti naš unutrašnji Jovan, koji nas poziva na autentičnost i hrabrost da se suočimo sa sopstvenim demonima.
Sveti Teofan ukazuje na opasnosti koje mogu pratiti uspeh. Njegova poruka je jasna: bogatstvo ne sme da postane izvor samozadovoljstva. Hrišćani, suočeni s blagostanjem, pozvani su da se podsete da prava potpora leži u unutrašnjem krstonošenju, a ne u materijalnim dobrima. S druge strane, on upozorava i one koji su u nevolji, podsećajući ih da trpljenje nije besmisleno. Kroz krst, koji nas vodi ka Carstvu nebeskom, nalazimo nadu i spasenje. On poziva sve nas da se sa strahom i pokorom oslanjamo na Božiju blagost i da kroz podnošenje bremena ne izgubimo iz vida cilj našeg duhovnog puta.
