Sveti Teofan u misli za 31. sredu po Pedesetnici, kroz promišljanje o deci i prvorodnom grehu, želi da ukaže na ključne istine o životu, veri i borbi sa sopstvenim slabostima. On naglašava ljubav koju Gospod gaji prema deci, ističući njihovu čistotu i nevinost kao vrednosti koje nas podsećaju na pravi put. Sposobnost da se volimo prema čistoti detinjstva, prema „neporočnosti naravi“, je dragocena jer nas podseća na stvarnu esenciju ljudskog postojanja.
Međutim, svetac takođe upućuje na ozbiljan problem – postojanje prvorodnog greha. Iako detinjstvo u svom početku može delovati kao čist period života, sveti Teofan nas podseća da greh, iako skriven u početku, postepeno izlazi na površinu i menja našu prirodu. Ovaj proces nije pitanje slučajnosti, već, kako svetac objašnjava, deo naše slobode i odgovornosti. Greh nije nešto što nas neizbežno mora odvesti u propast, već nešto sa čim se moramo boriti.
Kroz analogiju sa gubom koja se u početku ne vidi, ali kasnije postaje sve očiglednija, on nam govori o prirodi greha koji je, iako skrivljen i nespoznat, uvek prisutan i može biti „iskorenjen“ samo putem borbe i vere. Greh se hrani okruženjem i društvom u kojem živimo, ali njegova snaga zavisi od naše volje da se suprostavimo i odlučimo da živimo u skladu sa voljom Božjom. Ovdje svetac naglašava slobodu koju imamo u izboru između greha i vrlina, podsećajući nas da je ključ u našoj borbi i u tome da ne padnemo u apatiju.
Sveti Teofan nas uči da borba protiv greha nije samo pitanje vanjskih okolnosti, već unutrašnjeg stava i volje da se nastavimo boriti, da ne dozvolimo sebi da postanemo robovi svojih slabosti. U ovoj poruci nalazi se duboka mudrost i poziv na duhovni rast, poziv na svesnu borbu i život u ljubavi i veri.
"Sa kakvom se samo ljubavlju Gospod odnosi prema deci (Mk. 10,13-16)! Da, i ko se prema njima ne bi odnosio sa ljubavlju? Što duže čovek živi, sve više voli decu. Kod njih se može videti svežina života, čistota i neporočnost naravi – stvari koje ne mogu da se ne vole. Gledajući na nevinost detinjstva, ponekima dolazi misao da ne postoji prvorodni greh i da svaki čovek pada sam, dospevajući u odrasli uzrast i susrećući protivnaravstvena stremljenja kojima je teško suprotstaviti se. Svako pada sam, ali prvorodni greh ipak postoji. Apostol Pavle u nama vidi zakon greha koji je suprotan zakonu uma. Taj zakon se, kao seme, u početku ne vidi, ali se, potom, otkriva i zavodi čoveka. Slično tome, rođeni od gubavih roditelja, do izvesnog uzrasta na sebi ne ispoljavaju gubu. Kasnije, međutim, ona se otkriva i počinje da ih razjeda, isto kao i njihove roditelje. Šta je bilo sa gubom od tog vremena? Sakrivala se unutra. Tako se prvorodni greh do izvesnog vremena sakriva, a zatim izlazi napolje i čini svoje. Sredina u kojoj se živi može mnogo doprineti prigušivanju ili raskrivanju tog greha. Kada uokolo ne bi bilo grehovnih povoda, sakriveni greh ne bi imao čime da se hrani. On bi se, može biti, sam po sebi osušio. Međutim, naša beda je u tome što u okolini uvek biva mnogo onoga što mu služi za hranu. Mnogo je greha i u svakom pojedincu i u društvu. Pa ipak, nas ništa ne primorava na greh. Greh je uvek delo slobode: bori se i nećeš pasti. Pada jedino onaj ko neće da se bori. Zbog čega, pak, nećemo da se borimo? Za htenje ili odsustvo htenja nema pravila: „Hoću zato što hoću, i neću zato što neću!“ Samovlasnost je izvorno načelo. Dalje od njega se ne može ići".
Iako su naši praznici često obeleženi spoljnim svečanostima, važno je zapitati se koliko je ta spoljašnja svečanost uistinu ukorenjena u duhovnoj stvarnosti. Mnogi ljudi, kako Sveti Teofan primjećuje, ne razumeju pravu važnost praznika ili im se ta važnost čini zamagljenom. Samo retki, istinski posvećeni, mogu da dožive i osete duboko značenje tih dana. Pitanje koje Teofan postavlja jeste: koliko se od onoga što ulažemo u prazničnu spoljašnjost zapravo daje Gospodu i našim bližnjima? Prečesto sve nestaje u ličnim uživanjima i sujetama, dok je istinska duhovnost zanemarena. Gospod, u svojoj providnosti, vidi sve – On ne može biti prevaren.
Sveti Teofan upućuje na to da i današnji ljudi, poput nevernika svih vrsta, često grade sisteme verovanja zasnovane na izmišljenim teorijama, koje se smatraju nepobitnim. On se posebno osvrće na savremene teorije o postanku sveta, koje su, prema njegovom mišljenju, slične snovima ili izmišljenim pričama. Umesto da se upuštamo u opovrgavanje svake pojedinosti ovih teorija, potrebno je samo reći da su one "san", jer su sve njihove temelje i zaključci zapravo ništavni i nesposobni da izdrže ozbiljan razmatranje.
Sveti Teofan ističe da su upravo prekomerni užici i zabrinutost za svetovne stvari najveći neprijatelji molitve, jer nas odvode od unutrašnje pažnje i pripravnosti za susret sa Gospodom. Gospod nas poziva da budemo budni i da molitvom čuvamo svoja srca, jer, kako svetac kaže, poslednji dan sveta ili našeg života dolazi iznenada, kao lopov. Stoga, treba da živimo sa stalnim oprezom, ne dozvoljavajući da brige i telesni užici preplave naš duh. On ne zabranjuje rad, hranu i vino, ali nas savetuje da sve to činimo sa umerenošću, čuvajući slobodu srca od težine i vezanosti za materijalno.
Sveti Teofan naglašava da supružnici treba da ispune zapovest ljubavi i međusobnog podnošenja: "Nosite bremena jedan drugoga“. Trpljenje, kako on objašnjava, ne smanjuje ljubav, već je učvršćuje, dok izbegavanje toga samo povećava nesuglasice i čini da sitnice postanu nepremostive prepreke. U njegovim rečima, um nam je dat da bismo život usmeravali ka dobroti, da bismo prevazišli nesuglasice kroz blagorazumnost. Kada ta blagorazumnost izostane, to je znak da je cilj života postao isključivo težnja za uživanjem, a ne za zajedničkim dobrima, što često vodi razvodu i raspadu porodice.
