Sveti Teofan u svojoj misli za 29. ponedeljak po Pedesetnici ukazuje na duboku istinu o prirodi ljudskih pretpostavki koje se postavljaju kao nepobitne istine, a zapravo su zasnovane na maštanjima i spekulacijama. On koristi primer Sadukeja, grupacije koja se suprotstavljala učenju o vaskrsenju, da bi prikazao kako ljudi kroz istoriju često pokušavaju da uzdignu svoja verovanja do nivoa apsolutnih istina. Međutim, Gospod je, kroz nekoliko jednostavnih reči, pobio njihove tvrdnje i razotkrio njihovu nesolidnost.
Sveti Teofan upućuje na to da i današnji ljudi, poput nevernika svih vrsta, često grade sisteme verovanja zasnovane na izmišljenim teorijama, koje se smatraju nepobitnim. On se posebno osvrće na savremene teorije o postanku sveta, koje su, prema njegovom mišljenju, slične snovima ili izmišljenim pričama. Umesto da se upuštamo u opovrgavanje svake pojedinosti ovih teorija, potrebno je samo reći da su one "san", jer su sve njihove temelje i zaključci zapravo ništavni i nesposobni da izdrže ozbiljan razmatranje.
Kroz ovaj tekst, sveti Teofan poziva na mudrost u pristupu takvim teorijama. On nas podseća da istina ne treba biti zamućena suvišnim razmišljanjima, već da se treba držati onog što je neupitno i večito. Teorije koje pokušavaju objasniti život i postanak čoveka bez Boga, kao što je teorija o evoluciji, prema njegovom mišljenju, liče na šuplje fantazije, koje nestaju čim se suoče sa stvarnom istinom.
"Sadukeji su protiv vaskrsenja imali prigovor, koji im se činio nepobitnim. Međutim, Gospod ga je pobio sa nekoliko reči, i to tako jasno da su svi shvatili i priznali da su sadukeji pobeđeni istinom Njegove reči (Lk.20,27-40). Ono što su nekada radili sadukeji, sada čine nevernici svih vrsta. Oni su sebi nagomilali mnoštvo izmaštanih pretpostavki, koje su uzdigli do „istina“ i koje smatraju nepobitnim. Oni se njima veličaju, pretpostavljajući da se protiv njih ništa ne može kazati. U stvari, sve su one tako ništavne da se protiv njih i nema šta govoriti. Sva njihova mudrovanja su kao kuća od karata – duni i razleteće se. U pojedinostima njih ne treba opovrgavati. Dovoljno je da se prema njima odnosimo kao prema snovima. Govoreći protiv snova, mi ne dokazujemo njihovu neprikladnost u celini ili u pojedinačnim delovima, nego samo kažemo: „To je san“. Time se sve rešava. Upravo takva je teorija o postanku sveta iz maglina, sa svojim pododeljcima – teorijom o slučajnom nastanku života, darvinovskim poreklom rodova i vrsta, i sa njegovim poslednjim maštanjem o nastanku čoveka. Sve je to kao buncanje sanjalice. Čitajući ih, ideš kao među senkama. A naučnici? Šta sa njima da uradiš? Njihovo pravilo jeste: „Ako nećeš da slušaš – nemoj, ali nam ne smetaj da varamo ljude“.
Sveti Teofan naglašava da pravi hrišćanin ne bi trebalo da se bogati samo materijalnim stvarima, već da treba da traži bogatstvo koje dolazi od Boga. On nas poziva da, ukoliko steknemo bogatstvo, to učinimo sa svesti da je sve od Boga, i da ga posvetimo njegovoj službi. U stvari, istinsko bogatstvo je ono koje se deli sa potrebnima, jer je darivanje siromašnima način vraćanja Bogu onoga što nam je On poverio. On poziva na skromnost i odgovornost u upravljanju bogatstvom, ističući da pravi bogataš nije onaj koji akumulira materijalna dobra, već onaj koji se bogati dobrim delima, u službi Boga i ljudi.
Razum, kaže, može biti koristan u mnogim aspektima života, ali kada je u pitanju vera, on samo hladi našu predanost i slabi život u veri. Kao primer, Sveti Teofan koristi analogiju s hranom: kada neko okusi zdravu i ukusnu hranu, on je prepoznaje kao korisnu i ne treba mu naučna objašnjenja da bi bio siguran u njenu vrednost. Na sličan način, vera se prihvata kroz lično iskustvo, a razum nije ključ za njeno razumevanje, već upravo to lično duhovno iskustvo.
Kese srebra, o kojima Sveti Teofan govori, predstavljaju blagodati koje svaki vernik prima kroz svete tajne, i to je početak duhovnog rasta i služenja. Verovanje u Hrista nije samo pasivno prihvatanje, već aktivno služenje i davanje plodova vere. Sveti Teofan nas podseća da je vera ne samo pitanje pristajanja uz Hrista, već i pitanje lične odgovornosti, jer na kraju vremena Gospod će suditi svakom od nas na temelju toga šta smo učinili sa darovima koje smo primili.
Iako su naši praznici često obeleženi spoljnim svečanostima, važno je zapitati se koliko je ta spoljašnja svečanost uistinu ukorenjena u duhovnoj stvarnosti. Mnogi ljudi, kako Sveti Teofan primjećuje, ne razumeju pravu važnost praznika ili im se ta važnost čini zamagljenom. Samo retki, istinski posvećeni, mogu da dožive i osete duboko značenje tih dana. Pitanje koje Teofan postavlja jeste: koliko se od onoga što ulažemo u prazničnu spoljašnjost zapravo daje Gospodu i našim bližnjima? Prečesto sve nestaje u ličnim uživanjima i sujetama, dok je istinska duhovnost zanemarena. Gospod, u svojoj providnosti, vidi sve – On ne može biti prevaren.
