Sveti Teofan u svojoj misli za 28. ponedeljak po Pedesetnici, ukazuje na duboku kontradikciju između spoljnog izgleda i unutrašnjeg stanja ljudi, naročito u kontekstu crkvenih praznika. On koristi odlomak iz Evanđelja po Luki (Lk. 19, 38-41) kao osnovu za refleksiju o tome kako se narod u Spasiteljevom vremenu radovao njegovom dolasku, dok je On, gledajući duboko u duše ljudi, plakao zbog njihove duhovne praznine. Sveti Teofan postavlja pitanje: da li i na našim praznicima postoji slična nesrazmera između spoljnog slavlja i unutrašnje stvarnosti?
Iako su naši praznici često obeleženi spoljnim svečanostima, važno je zapitati se koliko je ta spoljašnja svečanost uistinu ukorenjena u duhovnoj stvarnosti. Mnogi ljudi, kako Sveti Teofan primjećuje, ne razumeju pravu važnost praznika ili im se ta važnost čini zamagljenom. Samo retki, istinski posvećeni, mogu da dožive i osete duboko značenje tih dana.
Pitanje koje Teofan postavlja jeste: koliko se od onoga što ulažemo u prazničnu spoljašnjost zapravo daje Gospodu i našim bližnjima? Prečesto sve nestaje u ličnim uživanjima i sujetama, dok je istinska duhovnost zanemarena. Gospod, u svojoj providnosti, vidi sve – On ne može biti prevaren. Zato je logično što On, kao onaj koji sve vidi, plače, dok mi, sa prazničnim uzvicima, ostajemo duhovno osiromašeni.
Teofan nas poziva na ozbiljnu introspekciju: koliko se naši životi, u stvarnosti, podudaraju sa zavetima koje smo dali, da hodimo u duhu i ne podležemo telesnim požudama? On ukazuje na paradoksalnu situaciju: oni koji su primili poziv na duhovno nasleđe – "sinovi carstva" – često se ponašaju gore od onih koji nisu imali taj poziv. Ova misao je poziv na buđenje, da se ne zadovoljavamo spoljnim formama, već da nastojimo da istinski živimo u skladu sa duhovnim vrednostima i obavezama koje imamo prema Gospodu i drugima.
"Narod uzvikuje osana, a Gospod plače (Lk.19,38-41). Ne dešava li se nešto slično i na našim crkvenim praznicima? Spoljašnjost je u ono vreme bila praznična. Međutim, Gospod je video ono što je nevidljivo bilo prisutno u dušama i narod ocenio dostojnim plača. I kod nas je ono što je vidljivo na praznicima uvek svečano. Ali, da li je kod svih i unutrašnje nastrojenje takvo? Jedan uopšte ne shvata važnost i značenje praznika; drugi jedva nešto zamagljeno oseća, iako ništa jasno ne vidi. I tek poneki vidi i oseća i biva raspoložen dostojno praznika. Naši praznici odnose mnogo ulaganja. Međutim, koliko se od toga udeljuje Gospodu i bratiji? Ili ništa ili najneznatnija sitnica. Gotovo sve odnese stomak i sujeta. Od Gospoda se to ne može sakriti. Nije ni čudno ako On, govoreći po ljudskom, plače dok mi ispuštamo praznične uzvike. Eto kakvi su iskupljeni, opravdani, usinovljeni!.. Dali su zavet, primili su obavezu da hode u duhu i da ne udovoljavaju telesnim pohotama. A, šta je na delu? Sinovi carstva su gori od poslednjih slugu!.."
Razum, kaže, može biti koristan u mnogim aspektima života, ali kada je u pitanju vera, on samo hladi našu predanost i slabi život u veri. Kao primer, Sveti Teofan koristi analogiju s hranom: kada neko okusi zdravu i ukusnu hranu, on je prepoznaje kao korisnu i ne treba mu naučna objašnjenja da bi bio siguran u njenu vrednost. Na sličan način, vera se prihvata kroz lično iskustvo, a razum nije ključ za njeno razumevanje, već upravo to lično duhovno iskustvo.
Sveti Teofan ukazuje da ljudski um nije sposoban da razjasni sve tajne, te da razumevanje dolazi kroz Božiju blagodat, Duh Sveti, i anđele, a ne ljudskim naporima. Neke stvari postaju jasne vremenom, dok druge ostaju nepoznate, čak i tokom celog života. On takođe naglašava da su neke tajne skrivene iz predostrožnosti, jer bi njihovo razumevanje pre vremena moglo biti štetno. Poruka ove misli je da čovek treba da bude smiren i veruje u Božiju mudrost, prihvatajući činjenicu da mnogo toga nije u njegovoj moći da shvati, te da vera i poniznost pred Božijom voljom vode do dubljeg duhovnog razumevanja. Taktika vere i smirenosti pred Božijim planom, iako ne razumevanje, donosi mir i spasenje.
Kese srebra, o kojima Sveti Teofan govori, predstavljaju blagodati koje svaki vernik prima kroz svete tajne, i to je početak duhovnog rasta i služenja. Verovanje u Hrista nije samo pasivno prihvatanje, već aktivno služenje i davanje plodova vere. Sveti Teofan nas podseća da je vera ne samo pitanje pristajanja uz Hrista, već i pitanje lične odgovornosti, jer na kraju vremena Gospod će suditi svakom od nas na temelju toga šta smo učinili sa darovima koje smo primili.
Sveti Teofan nam ukazuje da se istinska mudrost ne nalazi u kompleksnim filozofskim spekulacijama, već u jednostavnom prihvatanju Božje volje i istine koja je jasna svakome ko je spreman da je prihvati s čistom i neiskvarenoj dušom. Prema njegovim rečima, oni koji pokušavaju da obuhvate Božju mudrost pomoću svojih ljudskih razmišljanja, ostaju slepi i zaslepljeni iluzijama. Čak iako naizgled vide, njihovo razumevanje je zamućeno, poput gledanja kroz maglu. Takvi ljudi ne mogu da spoznaju pravi put, već ostaju zaglavljeni u grehu.
