Sveti Teofan u misli za 27. subotu po Pedesetnici kroz reči iz Evanđelja po Luki (10,21), ukazuje na duboku mudrost Božje volje koja se očitava kroz način na koji je istina otkrivena svetu. On objašnjava da je otkrovenje skriveno od onih koji se smatraju "mudrim i razumni", dok je objašnjeno onima koji su "bezazleni" – to jest, onima koji se ne oslanjaju na ljudsku mudrost i intelektualne sposobnosti, već na jednostavnu, iskrenu veru.
Sveti Teofan nam ukazuje da se istinska mudrost ne nalazi u kompleksnim filozofskim spekulacijama, već u jednostavnom prihvatanju Božje volje i istine koja je jasna svakome ko je spreman da je prihvati s čistom i neiskvarenoj dušom. Prema njegovim rečima, oni koji pokušavaju da obuhvate Božju mudrost pomoću svojih ljudskih razmišljanja, ostaju slepi i zaslepljeni iluzijama. Čak iako naizgled vide, njihovo razumevanje je zamućeno, poput gledanja kroz maglu. Takvi ljudi ne mogu da spoznaju pravi put, već ostaju zaglavljeni u grehu.
Sveti Teofan nas poziva da se oslobodimo te iluzije mudrosti, da postanemo bezazleni kao deca, jer je upravo ta jednostavnost i vernost Božjoj volji ključ za otkrivenje istinske istine. On naglašava da je Božja volja da istina bude dostupna svima, ali samo onima koji pristupaju s čistom verom, a ne s nametnutim, često ograničenim ljudskim razumevanjem.
Njegova poruka je jasna: mudrost sveta, iako je cenjena i poštovana, često vodi u zablude. Istinska mudrost dolazi iz otkrivenja Božje reči, koja je jednostavna, jasna i dostupna svima koji žele da je prime s čistom, neiskvarenom verom.
"Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od mudrih i razumnih a otkrio si bezazlenima. Da, Oče, jer je tako bila volja tvoja (Lk.10,21). Eto suda nad ljudskom mudrošću i razumnošću. I on se očigledno ispunjava. Otkrivenje je sada pred očima, u Božanskim Pismima, i mudrijaši ga čitaju, ali ne shvataju. Zaista je za čuđenje: pisano je prosto, a njima sve izgleda drukčije nego što je napisano. Jednom rečju – oni su slepi. Bezazleni vide i shvataju, a za njih je otkriveno skriveno. Takav poredak je bio po volji Ocu nebeskom. Prema tome, nemamo zbog čega ni da se protivimo. Da uopšte nije bilo otkriveno ono što je suštinski nužno, mudrijaši bi i mogli još po nešto prigovarati. Pošto je, međutim, otkriveno, bilo je potrebno samo doći i uzeti. Zato je i otkriveno da bi ti uzimao. Samo postani bezazlen. „Ko, ja?.. Nikako!“ Pa, kako hoćeš! Ostani premudar i razuman za sebe. Međutim, ništa suštinski nećeš shvatiti i smestiti u svoju glavu, nego ćeš ostati usred prizraka i iluzija koje se rađaju iz tvog mudrijašenja. One te drže u punoj zaslepljenosti, pri čemu misliš da vidiš iako si, u stvari, slep i kratkovid. Doduše, ti ponešto i vidiš, ali kao kroz gustu maglu. To ti ne omogućuje da vidiš prav put, i ne vodi te ka cilju, nego te samo drži u bezizlaznom krugu grehovnosti. Izbavi nas, Gospode, od takvog strašnog stanja!.."
Sveti Teofan naglašava da pravi hrišćanin ne bi trebalo da se bogati samo materijalnim stvarima, već da treba da traži bogatstvo koje dolazi od Boga. On nas poziva da, ukoliko steknemo bogatstvo, to učinimo sa svesti da je sve od Boga, i da ga posvetimo njegovoj službi. U stvari, istinsko bogatstvo je ono koje se deli sa potrebnima, jer je darivanje siromašnima način vraćanja Bogu onoga što nam je On poverio. On poziva na skromnost i odgovornost u upravljanju bogatstvom, ističući da pravi bogataš nije onaj koji akumulira materijalna dobra, već onaj koji se bogati dobrim delima, u službi Boga i ljudi.
Sveti Teofan objašnjava da "sačuvati život" znači stavljati svoje želje i udobnosti ispred Božjih zapovesti, dok "izgubiti život" znači potpuno se posvetiti Gospodu, ne žaleći sebe, čak ni u naporima koje nosi život u veri. On naglašava da je samožaljenje destruktivno, jer nas odvodi od ispunjavanja zapovesti i poziva na trpljenje i trud. Samožaljenje ometa našu spremnost da činimo dobra dela i ispunjavamo dužnosti koje su pred nama, bilo da su teške ili zahtevaju odricanja. Gospod nas poziva da, kroz trpljenje i odricanje, ne žalimo sebe, već da se potpuno predamo volji Božjoj.
Razum, kaže, može biti koristan u mnogim aspektima života, ali kada je u pitanju vera, on samo hladi našu predanost i slabi život u veri. Kao primer, Sveti Teofan koristi analogiju s hranom: kada neko okusi zdravu i ukusnu hranu, on je prepoznaje kao korisnu i ne treba mu naučna objašnjenja da bi bio siguran u njenu vrednost. Na sličan način, vera se prihvata kroz lično iskustvo, a razum nije ključ za njeno razumevanje, već upravo to lično duhovno iskustvo.
Sveti Teofan ukazuje da ljudski um nije sposoban da razjasni sve tajne, te da razumevanje dolazi kroz Božiju blagodat, Duh Sveti, i anđele, a ne ljudskim naporima. Neke stvari postaju jasne vremenom, dok druge ostaju nepoznate, čak i tokom celog života. On takođe naglašava da su neke tajne skrivene iz predostrožnosti, jer bi njihovo razumevanje pre vremena moglo biti štetno. Poruka ove misli je da čovek treba da bude smiren i veruje u Božiju mudrost, prihvatajući činjenicu da mnogo toga nije u njegovoj moći da shvati, te da vera i poniznost pred Božijom voljom vode do dubljeg duhovnog razumevanja. Taktika vere i smirenosti pred Božijim planom, iako ne razumevanje, donosi mir i spasenje.
