Sveti Teofan u misli za 27. četvrtak po Pedesetnici želi da poruči da mnoge duhovne istine i Božje tajne nisu odmah razumljive ljudskom umu. On koristi primer učenika koji nisu mogli da shvate Hristovo stradanje dok nije došlo vreme za to, iako je Isus o tome govorio. Na isti način, mnoge stvari u životu i u veri ostaju nejasne dok Božija volja ne dođe i ne osvetli ta pitanja.
Sveti Teofan ukazuje da ljudski um nije sposoban da razjasni sve tajne, te da razumevanje dolazi kroz Božiju blagodat, Duh Sveti, i anđele, a ne ljudskim naporima. Neke stvari postaju jasne vremenom, dok druge ostaju nepoznate, čak i tokom celog života. On takođe naglašava da su neke tajne skrivene iz predostrožnosti, jer bi njihovo razumevanje pre vremena moglo biti štetno.
Poruka ove misli je da čovek treba da bude smiren i veruje u Božiju mudrost, prihvatajući činjenicu da mnogo toga nije u njegovoj moći da shvati, te da vera i poniznost pred Božijom voljom vode do dubljeg duhovnog razumevanja. Taktika vere i smirenosti pred Božijim planom, iako ne razumevanje, donosi mir i spasenje.
"Gospod je učenicima govorio o svome stradanju, ali oni nisu ništa razumeli: I ova reč beše sakrivena od njih (Lk.18,34). Kasnije su, pak, rasuđivali da verujućima ne priliči da znaju išta sem Isusa Hrista, i to raspetoga. Dok nije došlo vreme, oni ništa nisu shvatali o ovoj tajni. Pošto je, pak, došlo, oni su je shvatili i svima je preneli i razjasnili. Tako biva i sa svima, i to ne samo u odnosu na ovu tajnu, nego i na svaku drugu. Nepojmljivo u početku, vremenom postaje shvatljivo. Naime, zrak svetlosti ulazi u svest i razjašnjava ono što je ranije bilo tamno. Ko razjašnjava? Sam Gospod, blagodat Duha koja živi u verujućima, anđeo hranitelj, a nikako sam čovek. On je tu prijemnik, a ne stvaralac. Pri svemu tome, nešto ostaje neshvatljivo čitavog života, i to ne samo za pojedine ljude, nego i za celo čovečanstvo. Čovek je okružen neshvatljivostima. Neke mu se razjašnjavaju u toku života, a druge ostaju za drugi život. Tamo će se shvatiti. Isto biva čak i sa bogoprosvećenim umovima. Zbog čega se to ne otkriva sada? Zbog toga što je jedno neshvatljivo, te o njemu ne vredi govoriti. Drugo se, pak, ne govori radi predostrožnosti, tj. zato što bi bilo štetno znati ga pre vremena. U drugom životu će se mnogo toga razjasniti, pa će se otkriti drugi predmeti i druge tajne. Stvoreni um nikako ne može da izbegne nedostižne tajne. Um buntuje protiv tih uza. Međutim, buntovao ili ne, uze tajanstvenosti se neće prekinuti. Smiri se gordi ume pod krepku ruku Božiju i veruj!"
Kada Hristos kaže: "So je dobra, ali ako i so obljutavi, čime će se osoliti?“, on zapravo ističe da je prosvetljenje (koje Teofan naziva "so“) korisno i blagotvorno samo dok je utemeljeno na Gospodnjem učenju. Ako se odstupi od tog temelja i počne prihvatati tuđa učenja, prosvetljenje gubi svoju snagu i postaje beskorisno, čak opasno. To prosvetljenje, koje bi trebalo da bude izvor istine i isceljenja, postaje "bljutavo“ – bezvredno, zaraženo zabludama i lažima, i počinje da deluje negativno, zarazno umesto isceljujuće. Sveti Teofan podseća da istorija potvrđuje ovu opasnost, jer su mnogi primeri pokazali kako su ljudi koji su skrenuli sa Hristovog učenja postali nosioci zabluda.
Sveti Teofan naglašava da je važno potpuno prekinuti sa svime što nas odvaja od Božijeg puta, bez izgovora i čekanja na "sutra". Svaka odlaganja samo iscrpljuju savest i otežavaju pravi duhovni napredak. Ljudi koji odlažu istinsku promenu, doći će u stanje u kojem će verovati da nisu učinili ništa loše, iako se zapravo nalaze u unutrašnjoj praznini. Poruka svetog Teofana je jasna: pravi put ka spasenju zahteva iskrenu i potpunu promenu života, bez izgovora i kompromisa. Samo tako možemo biti pripravljeni za Božije Carstvo.
Sveti Teofan objašnjava da "sačuvati život" znači stavljati svoje želje i udobnosti ispred Božjih zapovesti, dok "izgubiti život" znači potpuno se posvetiti Gospodu, ne žaleći sebe, čak ni u naporima koje nosi život u veri. On naglašava da je samožaljenje destruktivno, jer nas odvodi od ispunjavanja zapovesti i poziva na trpljenje i trud. Samožaljenje ometa našu spremnost da činimo dobra dela i ispunjavamo dužnosti koje su pred nama, bilo da su teške ili zahtevaju odricanja. Gospod nas poziva da, kroz trpljenje i odricanje, ne žalimo sebe, već da se potpuno predamo volji Božjoj.
Razum, kaže, može biti koristan u mnogim aspektima života, ali kada je u pitanju vera, on samo hladi našu predanost i slabi život u veri. Kao primer, Sveti Teofan koristi analogiju s hranom: kada neko okusi zdravu i ukusnu hranu, on je prepoznaje kao korisnu i ne treba mu naučna objašnjenja da bi bio siguran u njenu vrednost. Na sličan način, vera se prihvata kroz lično iskustvo, a razum nije ključ za njeno razumevanje, već upravo to lično duhovno iskustvo.
