Duhovni mir postao je retkost, gotovo privilegija koja izmiče većini ljudi.
Danas, više nego ikada ranije, ljudi tragaju za mirom u srcu i duši. Užurbani ritam života, nerealna očekivanja i stalni pritisci spolja, stvaraju unutrašnji zamor koji mnogi ne umeju ni da prepoznaju, a kamoli da se od njega zaštite.
Svako, na svoj način, pokušava da pronađe trenutak tišine i stabilnosti: neki u prirodi, neki u samoći, drugi u druženjima, razgovorima, radu ili hobijima. Ipak, uprkos svim pokušajima, izgleda da je istinski mir postao retkost, gotovo privilegija koja izmiče većini ljudi.
U pravoslavlju se mir ne posmatra kao prolazni osećaj prijatnosti, već kao duboko stanje čovekove duše — stanje koje dolazi iznutra, a ne spolja. Crkveni oci uče da se mir ne gradi putem spoljašnjih okolnosti, već kroz unutrašnje preobraženje, smirenje i ozbiljan rad na sebi.
Mir je, prema njihovim rečima, plod duhovnog života, a duhovni život počinje onda kada čovek nauči da ćuti, da posmatra sebe i da se ne rasipa u bespotrebnim rečima i odnosima.
Posebno se ističe i potreba za oprezom u odnosima. Ne može svako da nosi tuđu dubinu, niti svako ume da razume ono najvrednije što čovek nosi u sebi. Zato se savetuje da se reči štede, da se biraju sagovornici, da se ne otvara srce olako, jer jednom izgubljeni mir teško se vraća.
O tome svedoči i duboka misao Shijeromonaha Mihaila Pitkeviča, koja sažima celokupno iskustvo pravoslavne duhovnosti i koja može da posluži kao putokaz svima koji traže ono najdragocenije, a to je mir u srcu i duši:
"Beži od svih, ali voli sve, ne mešaj se u tuđa posla, i ne sudi nikome. Tada će biti mir u srcu. A ako se povedeš sa mnogima, sve će izneti što si uspeo da sakupiš u sebi. Poznanstva i razgovori pustoše i rasejavaju. Treba da postoji neko kome možeš da se poveriš i deliš, bez toga je veoma teško i mučno. Ponekad je i to neophodno. Ali treba birati veoma pažljivo, treba biti siguran u čoveka. Mnogi neće razumeti ono što je za tebe vrednost... Više ćuti, uči se ćutanju..."
Mir nije odsustvo haosa, već prisustvo smisla.
Kada voliš u Hristu, tada ne gledaš na tuđe slabosti, već vidiš u svakom čoveku lik Božiji.
Duhovni oci podsećaju da molitva traži trud, sabranost i istrajnost, jer tek kad je srce uključeno, molitva postaje istinska veza sa Bogom.
Svet u kojem živimo je odraz našeg srca.
Od bogatstva do siromaštva, od tišine doma do mača na ulici - put ove ugodnice Božje i danas postavlja teška pitanja.
Dok su minus i ledeni okovi gotovo paralisali zemlju, verni narod se okupio na liturgiji, a patrijarh srpski osveštao je temelje parohijskog doma i poslao poruku koja se pamti.
Pouka svetogorskog starca nas uči kako vrlinama i odgovornošću možemo preokrenuti pad u put ka unutrašnjem oslobođenju i veri koja jača.
Iz pravoslavne crkve u severnom delu Kosovske Mitrovice nepoznati počinioci odneli priloge vernika, istraga je u toku.
Mekane, mirisne i jednostavne, ove domaće piroške vraćaju za sto celu porodicu i podsećaju kako izgleda nedelja bez žurbe.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Ćutanje nije puko odsustvo reči, već prostor u kojem se oblikuje trezvenost i sposobnost rasuđivanja.
Cela životna borba današnjeg čoveka, ma kako bila obučena u moderne pojmove, zapravo je potraga za mirom.
Tamo gde čovek vidi kraj, Crkva govori o početku — o povratku sebi, o vraćanju poverenja u tvorca koji ne ostavlja nikoga.
Crkva uči da je mir unutrašnja harmonija čoveka s Bogom i sa samim sobom.
Pouka svetogorskog starca nas uči kako vrlinama i odgovornošću možemo preokrenuti pad u put ka unutrašnjem oslobođenju i veri koja jača.
O paklu se govori i u šali i u gnevu, ali retko sa stvarnim razumevanjem - protojerej Dimitrije Garčuk otkriva zašto to nije samo priča o mestu posle smrti, već i o stanju u kome čovek može da živi već sada.
U Besedi za 31. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas podseća kako Majka Božija nosi nevidljive rane, ćutke prihvata Božju volju i pokazuje put vere i predanosti koji menja život.
Oštra, ali duboko tačna pouka arhimandrita Epifanija Teodoropulosa otkriva zašto bol nije kraj puta, već mesto na kome čovek prvi put na pravi način vidi i sebe i Gospoda.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Sabrani verni narod donosili su ikone i sveće, i strpljivo čekali trenutak kada će se oglasiti „Mir Božji, Hristos se rodi!“
Pravoslavni vernici danas slave Svetih 14.000 mladenaca vitlejemskih po starom kalendaru i Svetog Teodosija Velikog po novom. Katolici proslavljaju Krštenje Isusovo, dok muslimani i Jevreji nemaju poseban veliki verski praznik.
Oštra, ali duboko tačna pouka arhimandrita Epifanija Teodoropulosa otkriva zašto bol nije kraj puta, već mesto na kome čovek prvi put na pravi način vidi i sebe i Gospoda.
Srpska pravoslavna crkva 11. januara molitveno se seća mučeničkog stradanja dece u gradu Hristovog rođenja.
