Ćutanje nije puko odsustvo reči, već prostor u kojem se oblikuje trezvenost i sposobnost rasuđivanja.
U pravoslavnoj tradiciji reč ima izuzetnu težinu. Smatra se darom datim čoveku, ali i sredstvom koje može da bude izvor dobra ili uzrok velike štete.
Zato se u učenju Crkve posebno naglašava odgovornost za ono što izgovaramo. Brbljivost, odnosno neobuzdano i nepotrebno pričanje, opisuje se kao stanje u kojem čovek gubi kontrolu nad sobom, narušava mir i udaljava se od unutrašnje sabranosti.
Sveti oci upozoravali su da prekomerno pričanje rasipa duhovnu snagu i vodi ka površnosti. Čovek koji mnogo govori, a malo sluša, postaje nesposoban da čuje bližnjeg, a još manje da čuje tihi glas savesti i Božiju volju.
U pravoslavlju se zato ćutanje smatra vrlinom koja čuva unutrašnju pažnju i smiruje misli. Ono nije puko odsustvo reči, već prostor u kojem se oblikuje trezvenost i sposobnost rasuđivanja.
Izreka "ćutanje je zlato" nije nastala slučajno. Ona odražava iskustvo mnogih generacija koje su razumele da se mudrost ne meri količinom izgovorenih reči, već njihovom merom i svrhom.
Ćutanje sprečava ishitrene reakcije, štiti čoveka od ogovaranja, svađe i beskorisnih rasprava. U njegovoj tišini rađa se duhovna budnost i sposobnost da se razlikuje korisno od štetnog.
Pravoslavna duhovnost jasno ukazuje da brbljivost razara mir duše i odnose među ljudima. Ona unosi haos, dok ćutanje donosi poredak i unutrašnju stabilnost. Zato se u monaškoj i bogoslužbenoj praksi posebno cene kratke, promišljene reči i umerenost u govoru. U takvom pristupu rečima ogleda se poštovanje prema Bogu i čoveku.
Ovaj stav sabran je i u jednostavnom, ali snažnom podsećanju Svetog Siluana Atonskog:
"Koja je najštetnija navika? – Brbljivost."
Cela životna borba današnjeg čoveka, ma kako bila obučena u moderne pojmove, zapravo je potraga za mirom.
Smiren čovek ne prezire sebe, već se oslobađa gordosti, očekivanja i prava da uvek bude u pravu.
Brojni pojedinci, bilo iz ličnih razočaranja, racionalističkog pristupa ili pod uticajem naučnih i filozofskih pravaca, donose zaključak da Boga nema.
Duhovni mir postao je retkost, gotovo privilegija koja izmiče većini ljudi.
U pravno-bogoslovskoj analizi grčki mitropolit objašnjava zašto, prema učenju Pravoslavne crkve, zahtev za brisanje iz Knjige krštenih nije prihvatljiv.
Pravoslavna vera uči da čovek nije prepušten samome sebi i da nijedna životna okolnost nije izvan Božjeg promisla.
Prepodobna Makrina bila je najstarija sestra velikih crkvenih otaca – Svetog Vasilija Velikog i Svetog Grigorija Niskog.
Patrijarh Pavle posebno je naglašavao da čovek može podneti i najveća iskušenja kada zna njihov smisao.
U vremenu kada se brak često posmatra kroz prolazna osećanja ili spoljašnje okolnosti, pravoslavna vera podseća da je njegova snaga u zavetu koji se daje pred Bogom.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Pravoslavno predanje ne gleda na gnev samo kao na prolaznu emociju, već kao na duhovni ispit.
Reći nešto što je istinito, ali u pogrešno vreme, pred pogrešnim ljudima i sa pogrešnim srcem, može naneti veću štetu nego laž.
U svetu prepunom reči, najmoćnije je ono što ostane neizgovoreno. Neka duša ostane skrivena – ne iz straha, već iz mudrosti.
U pravoslavlju ćutanje zauzima posebno mesto.
U pravno-bogoslovskoj analizi grčki mitropolit objašnjava zašto, prema učenju Pravoslavne crkve, zahtev za brisanje iz Knjige krštenih nije prihvatljiv.
Pravoslavna vera uči da čovek nije prepušten samome sebi i da nijedna životna okolnost nije izvan Božjeg promisla.
Patrijarh Pavle posebno je naglašavao da čovek može podneti i najveća iskušenja kada zna njihov smisao.
U vremenu kada se brak često posmatra kroz prolazna osećanja ili spoljašnje okolnosti, pravoslavna vera podseća da je njegova snaga u zavetu koji se daje pred Bogom.
Mnogi koji prolaze kroz Himaru zastaju da se pomole, zapale sveću i odaju poštovanje svetitelju čiji je život bio posvećen služenju Bogu i narodu.
Na mestu gde je Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić prvobitno sahranjen, nakon manastirske slave služen je parastos prvom srpskom caru.
U porti manastira, nakon svete arhijerejske liturgije episkopa Teodosija, održan je program posvećen srpskoj kulturi i tradiciji, a umetnici su pesmom podsetili na duhovno nasleđe Kosova i Metohije.
Episkopa raško-prizrenskog Teodosija u drevnoj zadužbini cara Dušana dočekali su iguman Mihailo sa bratstvom i vernim narodom, nakon čega je počela sveta arhijerejska liturgija.
Postavka podseća na značaj manastira Visoki Dečani, Gračanice, Pećke patrijaršije i Crkve Bogorodice Ljeviške, koji vekovima čuvaju tragove vere, kulture i istorije srpskog naroda.
Monahinja Atanasija Rašić zapisala je pripremu ovog neobičnog jela od pšenice koje vekovima prati duh jednostavnosti i posta.
U besedi za petak 9. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da čovek nije stvoren samo za prolazni život i objašnjava zbog čega se prava priprema za večnost odvija upravo danas.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
