U svetu prepunom reči, najmoćnije je ono što ostane neizgovoreno. Neka duša ostane skrivena – ne iz straha, već iz mudrosti.
Danas svi govore. Pišu, dele, komentarišu. Na mrežama se ispovedaju javno, često ne razlikujući lično od svetog. Ipak, duhovni život nije za izlaganje – on traži skrovitost, tišinu, celomudrenost. U takvom vremenu, diskretnost više nije slabost, već duhovna zaštita. Postavlja se jednostavno, ali duboko pitanje: treba li baš svi da znaju sve o tvojoj duši?
ISPOVEST NIJE STVAR ZA PUBLIKU
Svi znamo da postoji Tajna ispovesti. Ali često zaboravljamo – nije samo sveštenik dužan da je čuva, već i onaj koji se ispoveda.
Kada govorimo o svojim gresima bez istinskog pokajanja – ili, još gore, sa dozom ponosa, nostalgije ili samosažaljenja – tada otvaramo vrata opasnosti. Ono što predamo tuđim ušima može postati izvor osude, podsmeha ili pogrešnog tumačenja.
ZLI DUH NE ZNA – OSIM AKO MU NE OTKRIJEMO
Zaboravljena istina duhovnog predanja glasi:
Zli duh ne zna šta je u tebi – sve dok mu ti to ne pokažeš. A otkrivamo mu to ne samo grehom, već i neopreznim rečima, emocijama, pogledima, sujetom.
Uminski upozorava:
– Zli duh tiho “kuca” pomislima. Ako počneš da razgovaraš s tim mislima – otkrivaš mu dušu. I tada ulazi.
Zato je ćutanje zaštita. Tvoje neizgovorene misli ostaju poznate samo Bogu. U toj tišini – duša je bezbedna.
CELOMUDRENOST – ZABORAVLJENO ORUŽJE DUHOVNE BORBE
U savremenoj kulturi, celomudrenost je gotovo nestala iz govora. A u duhovnom životu ona je i dalje – neprocenjiva.
Celomudrenost ne znači zatvorenost. To je unutrašnja čistota duše – pažljivo biranje šta se otkriva, kome i zašto. Duhovna intimnost nije za javnost, niti za svakoga.
DA LI GOVORIŠ IZ POKAJANJA – ILI IZ SUJETE?
Postoji tanana razlika između pokajanja i hvalisanja sopstvenim padovima. Neki govore o svojim gresima s tugom – ali i sa dozom zadovoljstva što su “iskreni”, “životni”, “otvoreni”. Tu počinje problem.
Uminski piše:
– Tamo gde se iskrenosti doda i trun sujete, odmah dolazi lukavi – i koristi to protiv nas.
ĆUTANJE - PUT DO VEČNOSTI
U Crkvi znamo: večnost neće biti bučna. Ona pripada tišini, molitvi, sabranoj reči. Zato Antonije Veliki kaže:
– Ćutanje je tajna budućeg veka.
To nije samo tišina jezika, već i tišina srca pred Bogom. Takvo ćutanje je govor duše – skrovit, iskren, moćan. U toj tišini čovek postaje providan za Boga – a zatvoren za zlo.
NE MORA SVE DA SE ZNA DA BI BILO ISTINITO
Duhovni život nije za izlaganje, komentarisanje, ni upoređivanje. Ne moraš sve reći da bi bio autentičan. Ne moraš sve pokazati da bi bio iskren. Naprotiv – ono što sačuvaš u tišini, postaje tvoja snaga. U svetu koji te tera da se pokažeš – Bog te poziva da se sakriješ u Njegovu blizinu.
Možda tvoje spasenje ne zavisi od onoga što si rekao – već od onoga što si sačuvao u tišini: iz pokajanja, iz ljubavi, iz vere.
Pokajanje je proces koji započinje duboko u nama i kulminira u Svetoj tajni ispovesti.
Ne bi trebalo mališanima čitati akatiste, tim više, prisiljavati ih, nego pročitajte dve – tri kratke molitve iz molitvoslova pred sveto pričešće, i isto toliko blagodarnih molitava posle svetog pričešća posle dolaska kući iz crkve, objasnio je otac Mihail.
Bog je taj koji priziva u život i koji poziva iz ovog života. Dakle, Bog ima konačnu reč, govori otac Aleksandar o samoubistvu, ali i naglašava da niko nikome, ipak, ne sme i ne treba da sudi.
Napominje da tu vrednost, koju nam niko ne može oduzeti, delimo i u sebi uveličavamo tako što pomažemo drugima - jer na taj način širimo krug dobrote.
Sveta tajna ispovesti nije kazna, već dar- prilika za novi početak i mir sa Bogom.
Pravoslavlje tugu ne smatra strašnom, ali pravi razliku između prolazne žalosti i beznadežnog očajanja koje prelazi u uninije, a to jeste greh.
Finansijska odluka o pomoći u obnovi manastira u Srpskom Kovinu otvorila je priču o veri, istorijskom pamćenju i odnosu države i Crkve severno od Dunava.
Kada vera postane deo svakog postupka i odluke, ona prirodno privlači pažnju, ne zato što se ističe, već zato što se razlikuje.
Jednostavno pripremljeno, a bogato aromama, ovaj praznični specijalitet spaja vekovne običaje, miris pečenog luka i maslinovo ulje na trpezama gde se slavi dolazak Božića.
Od Bunjevaca do Slovaka, običaji Badnjaka u Srbiji oslikavaju duhovnu pripremu, porodično zajedništvo i molitvu, a ponoćna misa ostaje trenutak koji okuplja vernike u svetlosti sveća i tišini iščekivanja.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
U Svetom pismu i učenju svetih otaca, pokajanje je opisano kao neprestani podvig.
Ćutanje nije puko odsustvo reči, već prostor u kojem se oblikuje trezvenost i sposobnost rasuđivanja.
Duhovni mir postao je retkost, gotovo privilegija koja izmiče većini ljudi.
Đavo ne može stvoriti ništa novo, ali može iskriviti dobro koje je Bog stvorio.
Pravoslavlje tugu ne smatra strašnom, ali pravi razliku između prolazne žalosti i beznadežnog očajanja koje prelazi u uninije, a to jeste greh.
Kada vera postane deo svakog postupka i odluke, ona prirodno privlači pažnju, ne zato što se ističe, već zato što se razlikuje.
Kroz priču o pravedniku iz Sodome, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za 29. sredu po Duhovima pokazuje kako hrabrost i vera mogu odrediti sudbinu.
Pouka velikog duhovnika 20. veka otkriva šta stoji iza unutrašnjeg zamora, zašto pad nije kraj i kako se vodi borba koja ne uništava čoveka, već ga vraća na put trezvenosti i nade.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Sveti Nikolaj Žički nas uči da osmeh, bez zlobe, može biti odgovor na podsmeh. Jer neznanju priliči podsmeh, a znanju osmeh.
Kroz priču o pravedniku iz Sodome, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za 29. sredu po Duhovima pokazuje kako hrabrost i vera mogu odrediti sudbinu.
Pravoslavni vernici po starom kalendaru proslavljaju Prepodobnog Danila Stolpnika, dok po novom kalendaru obeležavaju Badnji dan. Katolici takođe proslavljaju Badnji dan, dok Jevreji i muslimani taj dan posvećuju redovnim molitvama.
Pouka velikog duhovnika 20. veka otkriva šta stoji iza unutrašnjeg zamora, zašto pad nije kraj i kako se vodi borba koja ne uništava čoveka, već ga vraća na put trezvenosti i nade.
