Sveti Teofan u misli za 26. utorak po Pedesetnici kroz Hristove reči iz Evanđelja (Lk. 14, 34) ukazuje na suštinsku poruku o vernosti Gospodnjem učenju i njegovoj moći da čuva i prosvetljuje. U tom kontekstu, Sveti Teofan objašnjava da su učenici Gospodnji ti koji prenose njegovo učenje, čime uklanjaju duhovnu "gnjilost“ iz sveta.
Kada Isus Hristos kaže: "So je dobra, ali ako i so obljutavi, čime će se osoliti?“, on zapravo ističe da je prosvetljenje (koje Teofan naziva "so“) korisno i blagotvorno samo dok je utemeljeno na Gospodnjem učenju. Ako se odstupi od tog temelja i počne prihvatati tuđa učenja, prosvetljenje gubi svoju snagu i postaje beskorisno, čak opasno. To prosvetljenje, koje bi trebalo da bude izvor istine i isceljenja, postaje "bljutavo“ – bezvredno, zaraženo zabludama i lažima, i počinje da deluje negativno, zarazno umesto isceljujuće.
Sveti Teofan podseća da istorija potvrđuje ovu opasnost, jer su mnogi primeri pokazali kako su ljudi koji su skrenuli sa Hristovog učenja postali nosioci zabluda. Međutim, Sveti Teofan se pita zašto ljudi često ignorišu ove opomene i prihvataju učenja koja nisu u skladu sa Gospodnjim učenjem, misleći da su ona svetlost, iako vode u tamu.
U suštini, Teofan želi da poruči da je prava vrednost učenja i prosvetljenja samo kada je verno Hristovim rečima. Sve što odstupa od tog učenja postaje beskorisno, čak opasno, jer može zaraziti duhovni život ljudi.
"So je dobra ali ako i so obljutavi, čime će se osoliti? (Lk. 14,34). So su učenici Gospodnji. Oni su, predajući Njegovo učenje, od ljudi otklanjali naravstvenu gnjilost. Ako takvo prenošenje nazovemo prosvećivanjem, i sam će naziv soli dobiti isto značenje. Zbog toga bi čitava izreka mogla da dobije ovakav oblik: "Dobro je prosvećenje! Međutim, ako prosvećenje obljutavi, za šta će biti pogodno? Baci ga!..“ Prosvećenje dejstvuje kao so ukoliko je ispunjeno načelima i elementima Gospodnjeg učenja, i ukoliko se samo nalazi u učeničkom položaju u odnosu na Gospoda. Čim, pak, odstupi od svog usmerenja, i umesto pouka Gospodnjih usvaja tuđa učenja, ono postaje bljutavo i nepotrebno, zaražava se gnjilošću zablude i laži, i počinje da deluje zarazno, a ne isceljujuće. Istorija je to potvrdila i potvrđuje mnogim primerima. Zbog čega, međutim, niko ne obraća pažnju na iskustvo? Neprijatelj na sve navlači mrak i svima se čini da postoji svetlost u učenjima koja se drže daleko od učenja Gospodnjeg".
Sveti Teofan nas poziva na pokajanje i čišćenje savesti. Suze pokajanja su, prema njegovim rečima, lek koji briše tragove naših grehova, uklanjajući ih i omogućavajući nam novi početak. Ako ne činimo pokajanje, na kraju će se naša savest oglasiti na Sudu Božijem, kada će svako od nas biti suočen sa sopstvenom odgovornošću i ispravnošću svojih dela. Sud će biti neopoziv, jer će svako sam sebe osuditi. Poruka je jasna: dokle god imamo vremena, treba da se trudimo da očistimo svoje srce i savest.
Iako život u ovom svetu nosi sa sobom obaveze - brak, roditeljstvo, građanske dužnosti - Sveti Teofan nas uči da te obaveze treba da budu podvrgnute duhovnoj stvarnosti. Kroz usmeravanje srce na Boga, postajemo sposobni da živimo u svetu, ali da budemo slobodni od njegovih zemaljskih privlačnosti. To je prava mudrost, koja nije u izbegavanju sveta, već u pravilnom balansiranju duhovnog i spoljnog života, gde sve spoljašnje stvari postaju sredstva za postizanje duhovnog cilja.
Sveti Teofan ističe da je moguće biti u svetu i baviti se svakodnevnim poslovima, a da pri tome ne budemo vezani za njih duhovno. To ne znači da život postaje bezosećajan ili hladan, već da u takvom životu može da se razvije dublji, duhovni život koji nije vezan za spoljašnju stvarnost. Srce se može "zagrejati“ iz drugog, nevidljivog izvora, koji je mnogo snažniji i trajniji od svega što je prolazno. Iako bi neki mogli pomisliti da je u tom slučaju bolje potpuno se povući iz sveta, Sveti Teofan pokazuje da to nije nužno.
Pozivajući se citat o ukazanju iz Evanđelja, gde je Gospod govorio o tome koga pozivati na večeru (Lk. 14, 12), Sveti Teofan nas uči da činimo dobro prema bližnjima, ne očekujući uzvrat ili priznanje. Naša dela, bila ona molitva, post ili milostinja, treba da budu učinjena u tajnosti, jer je to način kako stvaramo zalihe za večni život, a ne za prolaznu nagradu. Sveti Teofan podseća nas da naš cilj u životu nije nagrada ovde na zemlji, već priprema za večnost, gde će nam Bog u svom vremenu vratiti svu nagradu za naša dela.
