Sveti Teofan u misli za 26. ponedeljak po Pedesetnici daje nam važnu lekciju o tome kako treba da živimo u skladu sa hrišćanskim vrednostima, bez očekivanja nagrade u ovom životu.
Pozivajući se citat o ukazanju iz Evanđelja, gde je Gospod govorio o tome koga pozivati na večeru (Lk. 14, 12), Sveti Teofan nas uči da činimo dobro prema bližnjima, ne očekujući uzvrat ili priznanje. Naša dela, bila ona molitva, post ili milostinja, treba da budu učinjena u tajnosti, jer je to način kako stvaramo zalihe za večni život, a ne za prolaznu nagradu.
Sveti Teofan podseća nas da naš cilj u životu nije nagrada ovde na zemlji, već priprema za večnost, gde će nam Bog u svom vremenu vratiti svu nagradu za naša dela. Ovaj poziv na nesebičnost i vernost Gospodu znači da treba da delamo u skladu sa njegovim zapovestima, ne u očekivanju trenutne koristi, već zbog ljubavi prema Bogu i nade u večnu sreću.
Sveti Teofan nas uči da delovanje u ovom životu treba da bude nesebično, bez interesa i traženja nagrade, jer jedino tada možemo istinski živeti hrišćansku veru, nadu i ljubav prema Gospodu.
"Iz ukazanja o tome koga zvati na ručak ili večeru (Lk.14, 12) pozajmi pravilo za sebe: ne činiti ništa za bližnje sa očekivanjem da se u ovom životu doživi uzvraćanje. To ne znači da ćeš se truditi uzalud. U svoje vreme, sve će ti biti vraćeno. U besedi na Gori Gospod je propovedao da se sva bogougodna dela, tj. molitva, post, milostinja – čine tajno. Zbog čega? Zbog toga što Otac nebeski onima koji tako postupaju vraća javno. Radi se o tome da je Hrišćanin dužan svim silama svog života da sebi priprema buduće blaženstvo, da sebi gradi večni dom i da tamo unapred šalje zalihe za večnost. Takav način postupanja nije delovanje sa interesom. Interes svoje mesto nalazi u ovdašnjem životu, i takvo postupanje mu samo šteti. Da bi se živelo tako, neophodno je imati veru, nadu i ljubav prema Gospodu. Dejstvovanje po zapovestima u očekivanju nagrade je jedno neuslovljeno dejstvovanje. Međutim, ono je bliže i shvatljivije srcu od bilo kog drugog, suviše idealnog, kao na primer, delanja dobra radi dobra. Njega u Pismu nećete nigde naći. Ovde je viša pobuda: čini sve radi Gospoda, i ne boj se gubitka".
Sveti Teofan nas poziva na pokajanje i čišćenje savesti. Suze pokajanja su, prema njegovim rečima, lek koji briše tragove naših grehova, uklanjajući ih i omogućavajući nam novi početak. Ako ne činimo pokajanje, na kraju će se naša savest oglasiti na Sudu Božijem, kada će svako od nas biti suočen sa sopstvenom odgovornošću i ispravnošću svojih dela. Sud će biti neopoziv, jer će svako sam sebe osuditi. Poruka je jasna: dokle god imamo vremena, treba da se trudimo da očistimo svoje srce i savest.
Sveti Teofan naglašava da nije svaki čin pred očima drugih licemeran. Često, dobra dela moramo činiti javno, jer takve situacije zahtevaju da pomognemo, delujemo ili učinimo nešto za druge. Međutim, licemerje nastaje kada naš cilj postane želja da izgledamo dobro u očima drugih, a ne da zapravo činimo dobro. Licemerno ponašanje se javlja kada osoba svesno želi da prikaže svoju pobožnost ili dobrotu, ali bez iskrene želje da to učini iz ljubavi prema Bogu i bližnjemu.
Sveti Teofan ističe da je moguće biti u svetu i baviti se svakodnevnim poslovima, a da pri tome ne budemo vezani za njih duhovno. To ne znači da život postaje bezosećajan ili hladan, već da u takvom životu može da se razvije dublji, duhovni život koji nije vezan za spoljašnju stvarnost. Srce se može "zagrejati“ iz drugog, nevidljivog izvora, koji je mnogo snažniji i trajniji od svega što je prolazno. Iako bi neki mogli pomisliti da je u tom slučaju bolje potpuno se povući iz sveta, Sveti Teofan pokazuje da to nije nužno.
Sveti Teofan piše o tome kako, uprkos tome što mnogi veruju da Božije milosrđe neće dopustiti večnu odbačenost, postoji i realnost da ljudi, kroz svoju nepopravljenost i tvrdoglavost u zlu, sami postavljaju prepreke između sebe i Boga. On upozorava na opasnost da zlo može napredovati baš kao i dobro, i da grešnici, ukoliko ne traže pokajanje, ostaju zatvoreni u svom zlu, što ih vodi u večnu udaljenost od Božije svetlosti. Za Svetog Teofana, pakao nije mesto koje je Bog stvorio da bi kaznio ljude, već je to posledica slobodnog izbora ljudi koji nisu želeli da se isprave.
