Sveti Teofan u svojoj misli za 24. četvrtak po Pedesetnici kroz citat iz Jevanđelja "Čuvajte se kvasca farisejskoga, a to je licemerje" (Lk. 12,1), upozorava nas na opasnost od licemerja i toga da naši postupci budu motivisani željom da se pokažemo pred drugima, a ne da stvarno činimo dobro.
Licemerje, kako objašnjava, ne leži u tome što postupamo pred očima drugih ljudi, već u tome što, iako radimo dobra dela, želimo da se uzdignemo u očima drugih, često da bismo sebi pribavili korist ili dobar glas.
Sveti Teofan naglašava da nije svaki čin pred očima drugih licemeran. Često, dobra dela moramo činiti javno, jer takve situacije zahtevaju da pomognemo, delujemo ili učinimo nešto za druge. Međutim, licemerje nastaje kada naš cilj postane želja da izgledamo dobro u očima drugih, a ne da zapravo činimo dobro. Licemerno ponašanje se javlja kada osoba svesno želi da prikaže svoju pobožnost ili dobrotu, ali bez iskrene želje da to učini iz ljubavi prema Bogu i bližnjemu.
On savetuje da budemo iskreni u svojim delima, da činimo dobro ne zbog želje da budemo hvaljeni, već zbog toga što želimo da drugima bude dobro i zato što je to volja Božija. Kada se oslobodimo brige o tome šta će ljudi reći o nama, tada ćemo izbjeći zamku licemerja i delovati u istinskoj pobožnosti.
"Čuvajte se kvasca farisejskoga, a to je licemerje (Lk.12,1). Licemera odlikuje crta da sve radi na pokaz ljudima. Delovati pred očima drugih nije, međutim, samim tim licemerje, budući da veći broj dela koji smo dužni da izvršimo za ljude, činimo među njima samima i na njihove oči. Dobro postupaju oni koji se trude da sve rade u tajnosti. To, međutim, nije uvek moguće. One, dakle, koji rade pred očima drugih ne treba odmah ukorevati za želju da se pokažu. Kod njih može postojati iskrena želja da čine dobro, dok je vidljivi karakter nešto što po neophodnosti prati dela koja se vrše otvoreno. Licemerje počinje od trenutka kada se javlja namera da se pokažemo dobrim, ali ne i da stvarno činimo dobro. Međutim, ni to samo po sebi nije prestup, zato što može biti samo trenutni napad pomisli, koje se odmah uočavaju i progone. Licemerje duboko ulazi u srce tek kad čovek prihvati nameru da o sebi raširi dobar glas. Kada se svemu tome pripoji još i sakriveni cilj: koristiti se prednostima takve reputacije, licemerje se projavljuje u svoj svojoj sili. Neka svako ispita šta Gospod zahteva zapovedajući da se čuvamo kvasca farisejskog. Čini dobro radi želje da drugima bude dobro, radi shvatanja da je takva volja Božija, u slavu Božiju. O tome, pak, šta će ljudi reći, nemoj da se brineš. Tako ćeš izbeći licemerje".
Sveti Teofan poziva na čuvanje apostolskog ispovedanja vere: Isus Hristos je jedini, ovaploćeni Sin Božiji, obećani Spasitelj i Iskupitelj roda ljudskog. On nas podseća da, iako je istina o Hristu jasna i prepoznatljiva, svet je sklon zlu i laži, pa nije iznenađujuće što u društvu postoje mnoge zablude i iskrivljena tumačenja. Najjači deo poruke Svetog Teofana leži u njegovom pozivu na molitvu – molitvu za očuvanje svetlosti Hristove u svetu i za odgnanje tame lažnih učenja. On nas podseća da, iako je istina uvek bila i biće prisutna, iskušenja i zablude su tu, i mi se moramo truditi da ostanemo verni istinskoj veri, koja je temeljena na apostolskoj tradiciji i razumevanju.
Sveti Teofan naglašava da ni Božje otkrivenje, ni vaskrsenje mrtvih neće pomoći onima koji nisu želeli da veruju dok su živeli, jer za istinsko razumevanje i spasenje potrebno je da čovek bude otvoren prema istini dok je još živ. On nas poziva da ne čekamo trenutak kada bude kasno, već da već sada prihvatimo Božje učenje i živimo po Njegovom otkrivenju, jer, kako kaže, "nećemo dopasti na mesto bogataša" ako se trudimo da živimo ispravno. Sveti Teofan nam jasno poručuje da je istina koja nas vodi na put spasenja upravo u Božjem otkrivenju, koje treba ozbiljno shvatiti i ugraditi u naš svakodnevni život, jer nije dovoljno samo da budemo "dobri" prema svojim običnim vrednostima, već moramo težiti životu usklađenom s Božjom voljom.
Sveti Teofan misli za 23. utorak po Pedesetnici ukazuje na duboko značenje molitve u životu hrišćanina i način na koji ona treba da bude iskrena i sa pažnjom upućena Bogu. On ističe da je Gospod podario opštu molitvu, "Oče naš", koja obuhvata sve naše duhovne i telesne potrebe, ali nas podseća da nije moguće jednim obraćanjem obuhvatiti sve što možemo tražiti od Boga. Stoga, postoji mogućnost da se molimo i pojedinačno, izlažući pred Gospoda svoje konkretne želje i potrebe, bilo u crkvi ili kod kuće.
Sveti Teofan Zatvornik ukazuje da, kada bismo uvek imali u sećanju sva dobra koja smo primili od Gospoda, ne bismo bili nezahvalni i ne bismo se odricali Njegove volje.
