Sveti Teofan, u svojoj misli za 22. ponedljak po Pedesetnici, ukazuje na različite načine na koje ljudi gledaju na Isusa Hrista, u različitim istorijskim i kulturnim kontekstima, kao i na današnje vreme, koje je, uprkos napretku i naučnim dostignućima, još uvek preplavljeno raznim učenjima koja se protive Hristovoj istini.
Njegova reč je podsećanje na to kako je i u vreme Hristovo bilo mnogo različitih mišljenja o tome ko je On: neki su verovali da je Hristos Jovan Krstitelj, drugi Ilija, treći prorok koji je vaskrsao. Iako se ta pitanja iz prošlosti čine daleka, Sveti Teofan nas podseća da ni danas nije mnogo drugačije – mnogi i dalje imaju pogrešna tumačenja o Hristu, od materijalista i bezbožnika koji ne priznaju ni Boga ni dušu, kako kaže, pa do spiritista, deista i drugih koji pokušavaju da uklope Hrista u svoja različita verovanja.
U ovom kontekstu, Sveti Teofan poziva na čuvanje apostolskog ispovedanja vere: Isus Hristos je jedini, ovaploćeni Sin Božiji, obećani Spasitelj i Iskupitelj roda ljudskog. On nas podseća da, iako je istina o Hristu jasna i prepoznatljiva, svet je sklon zlu i laži, pa nije iznenađujuće što u društvu postoje mnoge zablude i iskrivljena tumačenja.
Najjači deo poruke Svetog Teofana leži u njegovom pozivu na molitvu – molitvu za očuvanje svetlosti Hristove u svetu i za odgnanje tame lažnih učenja. On nas podseća da, iako je istina uvek bila i biće prisutna, iskušenja i zablude su tu, i mi se moramo truditi da ostanemo verni istinskoj veri, koja je temeljena na apostolskoj tradiciji i razumevanju.
"Šta govori narod ko sam ja, upitao je Gospod. Odgovarajući, apostoli su izneli mnenja koja su po narodu kružila o Njemu, i koja su se sva izgradila po tadašnjem načinu shvatanja: jedan je govorio da je On Jovan Krstitelj, drugi – da je Ilija, a treći opet, da je neki od drevnih proroka koji je vaskrsao (Lk.9,18). Kako, pak, danas govore? Takođe različito, svaki po svom obrascu mišljenja. Kakav će odgovor dati materijalisti, bezbožnici i bezdušnici iz roda majmuna, kad kod njih nema ni Boga ni duše? Spiritisti se, slično arijancima, izdvajaju odgovorom koji je anatemisan na Prvom vaseljenskom saboru. Deisti vide Boga suviše udaljenog od sveta i, budući u nemogućnosti da u svoj sistem smeste tajne Ovaploćenja, odgovaraju kao evioniti, i socinijani. Slične odgovore naći ćete i u ruskom društvu, budući da navedene tri vrste ljudi postoje i množe se i kod nas. Ipak, neka je slava Gospodu što kod nas preovladava broj onih koji iskreno veruju i koji se strogo drže apostolskog ispovedanja da je Gospod Isus Hristos ovaploćeni jedinorodni Sin Božiji koji je još u raju obećan praroditeljima našim kao Spasitelj i Iskupitelj roda ljudskog. Koja će strana pretegnuti, jedino Bog zna. Mi se molimo za očuvanje svetlosti Hristove kod nas i za odgnanje tame lažnih učenja. Mi smo skloni zlu. Zbog toga neće biti za čuđenje ako laž zauzme prvo mesto. Ona već i sada otkriveno ide po trgovima grada, dok se ranije oprezno čuvala od pogleda verujućih Hrišćana".
Sveti Teofan ističe da prava vrednost života nije u materijalnom blagostanju ili društvenoj počasti, već u duhovnom bogatstvu. On naglašava da je život ispunjen nevoljama i iskušenjima često put ka istinskoj utehi i slobodi od materijalnih zavisnosti. Prava sreća se ne nalazi u spoljašnjim bogatstvima, već u unutrašnjem miru i duhovnom ispunjenju. Kada se oslobodimo očaravajućih iluzija ovog sveta, možemo spoznati da su unutrašnje vrednosti, kao što su ljubav, saosećanje i vera, jedina istinska bogatstva. Sveti Teofan poziva svakoga da se prema materijalnim dobrima odnosi s oprezom, čak i kada ih ima, i da ih ne dozvoli da zasene duhovni put.
Sveti Teofan nas upozorava na duboku unutrašnju dilemu: pokajanje nije samo izgovaranje reči, već istinska promena srca i života. Grešnik ne treba da se zadovolji samo spoljašnjim postupcima i obredima, već mora u svom srcu nositi osećanje grešnosti. Iako se trudimo da živimo pravedno, i dok činimo dobra dela, uvek treba da budemo svesni svojih slabosti i nesavršenosti. Ovo osećanje grešnosti nije samo intelektualna spoznaja, već duboko duhovno iskustvo koje nas vodi ka istinskoj pokori.
Ljubopitljivost se, kaže Sveti Teofan, ne zadovoljava samo istinom, već traži nešto više - novu i uzbudljivu ideju, koja često biva samo privid istine. Ove "novine“ postaju zamke koje odvode um od stvarne istine Božije. U današnjem svetu, svetli primer za to može biti opasan trend prekomernog teorijskog preispitivanja u nauci i filozofiji, koji je često udaljen od temeljne i jednostavne istine o postanku sveta, koja je izrečena u Svetom Pismu: "Reče i postade; zapovedi i sazda se.“ On nas poziva da se setimo da je istina Božija prosta i jasna, bez obzira na to koliko sofisticirane i zamršene bile ljudske ideje i teorije.
Sveti Teofan nas podseća da je priča o pričešću mnogo dublja od same obredne radnje. Ona je u suštini poziv na najtešnje opštenje sa Gospodom, na zajedništvo sa njim, koje je početak i kraj našeg duhovnog života. Pričešće nas podseća da je sam Gospod izvor života, i da je to zajedništvo sa njim ono što nas istinski ispunjava i vodi ka spasenju. Ovaj proces nije samo istorijski događaj, već traje kroz sve vekove i biće prisutan u večnosti, jer je ta večna hranidba neophodna za duhovni život svih verujućih.
