Pod neprekidnom paljbom ukrajinskih snaga, otac Miletiјe i bratija rizikovali su živote da bi spasili svetinje i verne duše. Rizično bekstvo, molitve i nepokolebljiva vera obeležili su strašne dane kada je napadnut Gornaljski manastir Svetog Nikolaja u Kurskoj oblasti.
Otkako su u napadima Oružanih snaga Ukrajine uništeni delovi Gornaljskog muškog manastira Svetog Nikolaja u Kurskoj oblasti, jeromonah Miletiјe skoro sve vreme provodi na frontu zajedno sa vojnicima – ispoveda ih, pričešćuje i bodri. Strašne avgustovske dane proveo je u manastiru, pod artiljerijskom paljbom ukrajinskih snaga. Čudom je preživeo. Otac Miletiјe, bratija i hodočasnici rizikovali su živote kako bi spasili svetinje i izvukli se iz obruča.
Sukobi su počeli još 2014. godine, kada je ukinuta tradicionalna litija, koja se održavala trećeg dana posle praznika Svete Trojice. Vernici su iz Gornaljskog manastira nosili Prjaževsku ikonu u Nikoljski hram u naselju Miropolje, u Sumskoj oblasti. Nakon Majdana, vernici su dolazili samo do mosta na rečici Psjol, jer je put u susednu zemlju već tada bio zatvoren.
Jeromonah Miletiјe je za sajt pravoslavie.ru govorio o tome kako je, zajedno sa bratijom, spasavao svetinje Gornaljskog muškog manastira Svetog Nikolaja.– Svake godine smo gradili most, – seća se otac Miletije. – Dolazili smo, sekli debla, postavljali daske i šipove. Most se držao samo godinu dana. Led bi ga odneo kad se otopi. Poslednji put smo sa ikonom došli do mosta.
S druge strane su nas čekali ukrajinski vernici. Na mostu smo služili moleban. Ranije smo u Ukrajini uvek vrlo lepo dočekivani. A onda je došla ova mržnja. U našem manastiru su radili Ukrajinci i 2014. godine kao da ih je neko zamenio drugima: „Mi smo izveli Majdan!“ Počeli smo da se svađamo, a onda smo rešili da ne govorimo na temu Majdana da ne bi bilo svađa.
U Kurskoj oblasti je 6. avgusta bilo vrlo lepo vreme.
– Vrcali smo med – seća se otac.
– Oko mesec i po dana pre toga, na Dan Rusije, po nama su otvarali žestoku paljbu. Kod nas je na crpnoj pumpi za vodu naslikana ruska zastava i pripadnici OSU su nas zasipali projektilima od 8 ujutru do 5 uveče – uništili su pumpu, spalili su tranformator i distributer za gas. Ostali smo bez struje i vode, ali smo se dosetili, pa smo spustili nivo vode u odnosu na mesto na kojem je nacrtana zastava. Voda je polako tekla. Na sreću, otac Vasilije je pristao da ode. On je u godinama i kreće se pomoću štaka. Pre toga nipošto nije hteo.
U ženskoj polovini manastira se podvizavalo nekoliko starijih monahinja i hodočasnica. Do tada su mnogi već evakuisani – dve monahinje su odvežene u Tverski manastir. Među onima koji su ostali u Gornaljskoj obitelji bila je 82-godišnja monahinja, majka oca Miletija.
– Do 6. avgusta smo se smirili, nastavili smo da radimo, vrcali smo med, – kaže sveštenik. – Ništa nije nagoveštavlo nevolju! U 8 ujutru smo imali sastanak: iguman nas okuplja i izdaje nam naloge za posao. U 7:45 sam izašao na balkon da popijem čaj. Moj drug je upravo završavao čitanje Psaltira.
Pristavio sam čajnik i u tom trenutku je pala prva granata, baš pored balkona. Na mene su poleteli i čajnik, i stolovi, i staklo. U sećanje mi se urezala jarka sunčeva svetlost. Naš balkon je zastakljen, i prašina je tako lepo svetlucala od sunca... Shvatio sam da nas gađa tenk. Već smo naučili da po sluhu prepoznajemo zvuke oruđa. Gađali su precizno: projektil stiže u sekundi, čovek ne stigne ni da legne.
A u hramu se, kao i uvek u ovo jutarnje vreme, odvijala služba. Balkon (koji je tad već bio srušen) nalazio se u konaku sa hramom. Otac Teodosije je služio liturgiju, a crkvenjak Igor je pevao za pevnicom. Nisu prestali da služe. Otac Miletije je zamolio sveštenika i pojca da se ne približavaju prozoru i počeo je da ih požuruje.
– Dok je liturgija bila u toku pripadnici OSU su sistematski gađali, stalno su iznova tukli po hramu, – kaže otac Miletije. – Imamo dva hrama. Novi se našao između nas i tenka primio je deo udara. A kameni, novi hram, nikako nisu uspevali da zapale. Onda su pogodili kupolu koja je iznutra drvena. Ona je nova i zapalila se.
A hram u kojem je služena liturgija nisu uspeli da pogode. Stigli smo da završimo službu. Otac Teodosije je potrebio darove, i tek posle toga smo mogli da se sakrijemo u otvoru za vrata. Pre toga je otac stajao kod prestola. Shvatili smo da sad između projektila prolazi izvesno vreme: dok tenk koriguje položaj, dok „ulovi“ podatke sa drona koji visi u neposrednoj blizini. Sišli smo u podrum, u kotlarnicu.
Tenk je dva sata gađao hramove. Prestao je tek u pola jedan kad su poleteli dronovi-kamikaze koji su uletali kroz prozor. Sveštenici su gasili vatru i silazili su dole. Posle toga je počeo da gori hram u kojem je služena liturgija. Trebalo je spasavati ikone. Od alata su imali samo pajser. Jedva su skinuli ćivote od hrasta.
– Počeli smo da iznosimo ikone, plafon je već buktao, – kaže otac Miletije. – Polijelej – centralni svećnjak – ima 400 kilograma i pričvšćen je za drvene daščice. – Nije nimalo čvrst. Uspeli smo da spasimo zlatne rize sa ikona. Ja sam izašao poslednji uzevši žrtvenik. Izašao sam iz hrama, načinio sam bukvalno pet koraka i plafon se srušio. Talas me je odbacio! Naš trudbenik Jura je povikao: „Oče Miletije!“ Odgovorio sam: „Živ sam!“
Hram je plamteo cele noći. Niko nije spavao. Svi su sišli u prizemnu prostoriju. Bratija i trudbenici su pokušavali da se bore s vatrom.
– U toku noći se zapalio parapet ograde, – seća se otac Miletije. – A u blizini su stolarska radionica i garaža... Ako se zapale, ostaćemo bez kola i nećemo moći da se izvučemo, a s nama ima staraca. Od tog drugog dana sam zapamtio ptice. Tako su pevale! Kod nas žive rode. I sad mi pred očima stoji slika – zamrla roda. Očigledno, ptica se toliko uplašila da nije mogla da odleti iz gnezda. Stajala je nepokretno u toku svih dana dok su leteli dronovi.
Fotografisao sam sve što se dešavalo. Posle su ovi snimci obišli ceo internet. U tom trenutku još nisam znao da su OSU osvojile Sudžu. Mislio sam da su samo nas žestoko gađali. Međutim, ponovo je počela artiljerijska paljba. Sudeći po zvuku, to je bio minobacač. Kad se utišao ponovo su počeli da lete dronovi. Potrčali smo dole, shvatili smo da je počela druga serija. Dronovi su leteli preko nas, verovatno u Gujevo, Kurilovku i Sudžu. Kad bi pali na krov uspevali smo da ih ugasimo.
Nije bilo signala. Monasi, hodočasnici i trudbenici su odlučili da se sami izvuku. Svima je bilo jasno da ih samo kiša može spasiti od dronova.
– Popeli smo se na sprat i uključili smo telefon. Otac Toeodosije je uspeo da dobije igumana oca Pitirima (on je prethodnog dana poslom otišao u Kursk), – nastavlja naš sagovornik. – Pitamo: „Oče, kakvo je vreme, pogledajte na internetu.“ Mi nismo imali internet. Pogledao je: „U 12 će biti jaka kiša.“ Kažem: „Oče, pokušaćemo da se probijemo, blagoslovite. To nam je šansa!“ Okupili smo se i podelili ko će kojim kolima, ko koga vodi, ko je za volanom. Odlučili smo da prvim kolima krenu monasi koji će poneti svete darove i antimins. U istom vozilu je kuvarica od 67 godina. Još sam joj rekao: „Imate veće šanse, vi ste prvi.“
Jedna od hodočasnica je došla kolima. Odlučili smo da Igor krene s njom. Ostali su krenuli trećim kolima. Tamo je bio i Sergej. Siroče, štićenih internata koji je dugo godina živeo i radio pri hramu. Istim kolima je išla mama oca Miletija. Sam otac je odlučio da krene poslednjim, četvrtim automobilom.
Ubrzo je postalo jasno da je prognoza pogrešna i da kiša neće pasti. Kad su uspeli da dobiju telefonom „veliku zemlju“ saznali su da je neprijatelj zaposeo puteve prema Boljšesoldatskom. Postalo je jasno zašto naši već dva dana i dve noći ne odgovaraju na jarosne napade protivnika. Odlučili su da se probiju sa četiri vozila. Poveli su štenad – dva vučjaka od tri meseca, odslužili su kratak moleban i krenuli.
Nije bilo signala. Monasi, hodočasnici i trudbenici su odlučili da se sami izvuku. Svima je bilo jasno da ih samo kiša može spasiti od dronova.
– Popeli smo se na sprat i uključili smo telefon. Otac Toeodosije je uspeo da dobije igumana oca Pitirima (on je prethodnog dana poslom otišao u Kursk), – nastavlja naš sagovornik. – Pitamo: „Oče, kakvo je vreme, pogledajte na internetu.“ Mi nismo imali internet. Pogledao je: „U 12 će biti jaka kiša.“ Kažem: „Oče, pokušaćemo da se probijemo, blagoslovite. To nam je šansa!“
Okupili smo se i podelili ko će kojim kolima, ko koga vodi, ko je za volanom. Odlučili smo da prvim kolima krenu monasi koji će poneti svete darove i antimins. U istom vozilu je kuvarica od 67 godina. Još sam joj rekao: „Imate veće šanse, vi ste prvi.“
Jedna od hodočasnica je došla kolima. Odlučili smo da Igor krene s njom. Ostali su krenuli trećim kolima. Tamo je bio i Sergej. Siroče, štićenih internata koji je dugo godina živeo i radio pri hramu. Istim kolima je išla mama oca Miletija. Sam otac je odlučio da krene poslednjim, četvrtim automobilom.
Ubrzo je postalo jasno da je prognoza pogrešna i da kiša neće pasti. Kad su uspeli da dobiju telefonom „veliku zemlju“ saznali su da je neprijatelj zaposeo puteve prema Boljšesoldatskom. Postalo je jasno zašto naši već dva dana i dve noći ne odgovaraju na jarosne napade protivnika. Odlučili su da se probiju sa četiri vozila. Poveli su štenad – dva vučjaka od tri meseca, odslužili su kratak moleban i krenuli.
– Malo smo se udaljili od manastira i ugledali ogroman dron, „babu Jagu“. Verovatno je stajao kao odašiljač. Prošli smo Gujevo. Naravno, nismo smeli da idemo prema kontrolnom punktu. Krenuli smo prema Kurilovki. Usput smo se sve vreme molili Isusovom molitvom. Izbili smo prema Kurilovki – u susret nam istrčavaju ljudi. Zaustavljamo se. Kažu: „Ne smete tamo da idete. Ubiće vas. Juče su kod farme svinja pucali po kolima. Poginula je trudnica. Idite prema Pljohovo.“
Kud da idem? S nama su starci. Dvojica mladih muškaraca – đakon i monah su odlučila da idu. Za tren oka smo se oprostili. Kažem: „Nadam se da ćemo se videti.“ Tako je i bilo – krenuli su kroz Kurilovku, ljudi koji su nas dočekali su ih doveli do rečice. Stigli su bez problema.
Sad je otac Miletije išao napred, vozio je kola punom brzinom. Uskoro su otkrili da je put miniran: mine se nalaze na svakih 20 santimetara. Otac je skoro odmah ugledao ljude s automatima i plavim povezima na rukavu. To su bili ukrajinski vojnici.
– Odmah sam shvatio: čim počnem da se okrećem izrešetaće vozilo, – kaže sveštenik. – Približavam se minama. Počinju da viču. Kažem: „Mi smo civili.“ Jedan me stalno gura automatom u noge, mislio sam da će opaliti. Kaže: „Daj svoja dokumenta.“ Prilazim kolima – torbe nema. Kažem da sam ih verovatno zaboravio. Kaže: „Lažeš.“ A ja sam bio bez rase, u mantilu. Posle dva dana smo bili pocepani, na meni je remenje s okačenom kutijom za prvu pomoć.
Svi smo imali kutije za prvu pomoć, ja sam to uveo. Jer, ranije se desilo da je poginuo momak koji je živeo u manastiru – pogođen je iz minobacača. Imali smo toki-vokije. Oni vide toki-vokije i ne veruju, misle da sam prerušeni vojnik. Pokušavam da otvorim vrata na kolma i da pokažem da su tamo civili. Vojnici viču: „Udalji se od kola.“ I izvlače iz žbunja našeg zarobljenog vojnika, naterali su ga da legne nauznak, kažu: „Vidiš da vaših ovde ima mnogo.“
Onda sam odmah video da poizdalje leže naši vojnici. S našim drugim putnicima su mirnije razgovarali. Osetili su da im od mene preti opasnost. Počeli su da proveravaju ko smo u svojim bazama. Pretresali su nam torbe i džepove. Zamolili su me da odblokiram telefon. A ja imam grupu o ratu na Telegramu. Spasilo me je što nije bilo interneta. Inače bi me, naravno, streljali. Izvukli su jednog trudbenika iz kola – Sergeja. Verovatno su bili oprezni zato što je bio u radnom maskirnom odelu.
Sa mnom u kolima je bio starac koji je živeo u obitelji. Rekli su dedi da sedi u kolima, nisu mu dozvolili da podigne glavu. On je rekao samo: „Pa ja ni onako ništa ne vidim.“ A naša prva kola kojim su išli otac Teodosije i monasi s darovima, proletela au duž ivičnjaka tako da nisu stigli da ih zaustave. Dugo su nas proveravli, izbacili su na asfalt stvari iz torbi, uzeli su nam telefone, jedan toki-voki, a dva su ostavili tamo, verovatno da slušaju šta pričamo. Na kraju su nas pustili.
Oko dva kilometra kasnije po automobilima Gornaljskog manastira bila je otvorena paljba.
– Štektalo mi je pravo u uhu, s leve strane, – kaže otac. – Naša kola nisu pogodili. Vičem momcima: „Kako ste?“ Kažu: „Pogodili su nas, ali smo čitavi.“ Shvatam da će pucati u sledeća kola, a u njima je mama.
Nisu smeli da stanu. Otac Miletije se posle izvesnog vremena radiostanicom povezao s Jurijem. – Kaže – pogodili su nas. Žene su čitave. A Serjoga nešto ćuti. Nastavili smo da se krećemo punom brzinom. Ulećemo u Sudžu. Tamo su tenkovi – očigledno je da su borbe bile u toku. Asfalt je izgreban. Video sam par prolaznika – išle su starije žene. Idemo dalje – prema Ulanoku.
Tamo su „hajmarsom“ pogodili vojni odsek i po celom putu je rasejano kamenje, ne može se proći. Morao sam da stanem i da zaobiđem kroz centar. Tamo vidim konvoj, prvo idu tenk i oklopni transporter. Gospod je s nama učinio toliko čuda! Samo zahvaljujući milosti Božijoj smo se izvukli! Krećemo prma Sudži, stajemo, otvaram vrata i vidim da je Sergej mrtav.
Kad su došli do Ulanoka stanovnici Gornalja su ugledali kola na koja su pogodili dronovi, vrata su bila otvorena.
– Očigledno, ljudi su iskakali kako su mogli. Tamo su stajala civilna vozila, KAMAZ. Svi položaji su bili prazni. Iza Ulanoka sam video sistem „patriot“ – tamo su sedela četvorca specijalaca. Nije bilo više nijednog vojnika. Kad sam došao u Belo vidim da je saobraćaj normalan.
Izvukli smo se! Kad sam došao u Kursk nazvao sam oca. Nama su uzeli telefone, a kod Larise je ostao – žene nisu pretresali. Serjogu smo odvezli u mrtvačnicu u Sadovu ulicu. Čuvar je hteo da nas otera, bili smo prljavi i pocepani. Izašla je doktorka. Ona nas je vrlo lepo primila. To je bila prva osoba u mirnom životu koja nam je natočila vodu.
Danas je jeromonah Miletije – sveštenik-dobrovoljac. Svetinje Gornaljskog muškog manastira Svetog Nikolaja se nalaze u Pokrovskom hramu u Kursku, manastirskom metohu.
Mnoštvo vernog naroda sabralo se u hramu Svetog Nikolaja Srpskog u predgrađu Priboja da dočeka mošti velikog svetitelja, učestvuje u liturgiji i prisustvuje osvećenju novog parohijskog doma.
Pod neprekidnom paljbom ukrajinskih snaga, otac Miletiјe i bratija rizikovali su živote da bi spasili svetinje i verne duše. Rizično bekstvo, molitve i nepokolebljiva vera obeležili su strašne dane kada je napadnut Gornaljski manastir Svetog Nikolaja u Kurskoj oblasti.
Sama Oran je, posle grčevite borbe, rekla da je želela da se krsti, ali da ju je neki unutrašnji glas od toga odvrćao. Kako je bila uporna, dogodilo se šta se dogodilo...
Policija je sprovela istragu i jedno hapšenje za krađu zvona u opštinama Megalopolis, Oihalija i Trifilija, dok se za još dva lica traga, za koja se smatra da su učestvovala u mreži koja je pljačkala crkve.
Kad strah parališe čoveka, onda sa čovekom možete da radite šta hoćete. I tako demoni počinju da manipulištu čovekom, kaže otac Makarije.
Presveta Bogorodica mi je rekla da će se ispuniti sve što je zapisano u Svetom pismu. Dolazi treći svetski rat, 3/4 čovečanstva će biti uništeno, samo 1/4 ćovečanstva će biti spasena, pričala je Prepodobna Sofija Klisurska.
Pitanje koje nije jasno mnogima tiče se načina na koji se tradicija proslavljanja kućnog sveca prenosi na ženske članove porodice, posebno u slučajevima kada žena dolazi u novu porodicu, nakon braka.
Na današnji praznik, prisećamo se svedočanstava o događaju koji se odigrao pred ikonom Svetog velikomučenika Dimitrija u Solunu. Ovaj neobični susret sa svetiteljem, u trenutku kada su sile protiv pravoslavlja bile brojčano nadmoćnije, postao je simbol borbe za slobodu, veru i opstanak srpskog naroda.
Religija.rs vas poziva da kroz svoje fotografije zabeležite najvažniji trenutak hrišćanskog života i osvojite zlatne darove koji, pored materijalne, nose i duhovnu vrednost, jer doprinose očuvanju bogate pravoslavne tradicije.
Uživajte u dirljivim scenama svetih tajni i podržite učesnike koji su podelili svoje najvažnije trenutke – glasanje je otvoreno do ponoći 6. oktobra!
Tokom dramatičnih događaja u Tverskoj oblasti, koja se nalazi u centralnom delu Rusije između Moskve i Sankt Peterburga, svetiinje su pretrpele ozbiljna oštećenja. Lokalno stanovništvo je evakuisano, suočeno sa tugom i strahom, ali i s nadom u bolje sutra.
Heroj vere i otac siročadi ozleđen u novoj nesreći, ali i pored svih nevolja ovaj „živi svetac“ odbija da napusti usvojenu decu i bratiju Bančenskog manastira u Černigovskoj oblasti u Ukrajini, nastavljajući da nosi svoj krst s nepokolebljivom verom i ljubavlju prema Bogu i bližnjima.
Poglavar Ruske pravoslavne crkve uputio je apel u vezi sa ratnim dejstvima u Kurskoj oblasti, a sa posebnim bolom je izrazio zabrinutost zbog napada na svetinje.
Pod neumoljivom vatrom, svetinja u pograničnom delu Kurske oblasti u Rusiji pretvorena je u ruševinu. Tokom pokušaja spašavanja monaške bratije, jedna osoba je izgubila život.
Sama Oran je, posle grčevite borbe, rekla da je želela da se krsti, ali da ju je neki unutrašnji glas od toga odvrćao. Kako je bila uporna, dogodilo se šta se dogodilo...
Policija je sprovela istragu i jedno hapšenje za krađu zvona u opštinama Megalopolis, Oihalija i Trifilija, dok se za još dva lica traga, za koja se smatra da su učestvovala u mreži koja je pljačkala crkve.
Kad strah parališe čoveka, onda sa čovekom možete da radite šta hoćete. I tako demoni počinju da manipulištu čovekom, kaže otac Makarije.
Levon Vartanov je preko noći postao vernik, počeo da se bavi ikonopisom i spasio svoje bližnje verom, a tokom 90-ih godina, dok je prolazio kroz težak period, njegovo umetničko stvaralaštvo postalo je izvor preživljavanja.
Sedam godina lekari su pratili rupicu na srcu male Natalije, upozoravajući na moguće posledice. Međutim, posle treće posete manastiru Tumane, dogodilo se nešto što su svi smatrali nemogućim, a Mirjana Krstić iz Kačareva svedoči o snazi veri koja je promenila sudbinu njene ćerke.
Čile je, inače, konzervativna zemlja sa dugom katoličkom tradicijom u kojoj katolička crkva igra značajnu ulogu i gde se oko polovina stanovništva izjašnjavaju kao katolici.
U manastiru Rakovica, među molitvama i dečjim glasovima, odata je počast arhijereju čije je ime simbol smirenja, ljubavi i vere, i čije duhovno nasleđe nastavlja da živi među onima koji se nisu ni rodili kada se on upokojio.
U manastiru Rakovica, na parastosu patrijarhu Pavlu, episkop Tihon podsetio je na duhovnu snagu i jevanđeoske pouke velikog arhijereja, čije nasleđe i dalje vodi narod kroz izazovna vremena.
Sama Oran je, posle grčevite borbe, rekla da je želela da se krsti, ali da ju je neki unutrašnji glas od toga odvrćao. Kako je bila uporna, dogodilo se šta se dogodilo...
Sedam godina lekari su pratili rupicu na srcu male Natalije, upozoravajući na moguće posledice. Međutim, posle treće posete manastiru Tumane, dogodilo se nešto što su svi smatrali nemogućim, a Mirjana Krstić iz Kačareva svedoči o snazi veri koja je promenila sudbinu njene ćerke.
Ako niste sigurni koju slavu da odaberete, najbolje je da se konsultujete sa sveštenikom, koji vam može pomoći da pronađete svetitelja koji će postati vaš zaštitnik i vodič.
