Na praznik Vaskrsenja Hristovog 1993. godine, u tišini drevne Optinske pustinje, dogodio se svirepi zločin koji je ostavio neizbrisiv trag na savremenoj crkvenoj istoriji. Ubistvo trojice krotkih slugu Božijih otvorilo je pitanja o duhovnoj borbi, zlu koje vreba i svetosti koja ne umire — čak ni u smrti.
U jutro svetlog Vaskrsa, 18. aprila 1993. godine, pravoslavni svet potresla je vest o zločinu koji je došao iz same Rusije, zemlje mučenika i svetaca. U sveštenom miru Optine Pustinje, jednog od najznačajnijih manastira Ruske pravoslavne crkve, tri monaha – jeromonah Vasilije, monah Trofim i monah Terapont – postradali su od ruke čoveka zaslepljenog duhom tame, koji je došao s oružjem u srcu mržnje prema onima koji žive za Hrista.
Krv je kapala na pragu drevne svetinje. Nebo nad Optinom je ćutalo, a zvona Vaskrsa zazvonila su nad telima trojice krotkih slugu Božijih. To nije bio samo zločin — to je bilo mučeništvo. Kao jagnjad, monasi nisu pružili otpor. Njihova smrt nije bila obična, već je poprimila obličje Golgote. U času kad su pravoslavni vernici širom Rusije pevali: „Hristos voskrese iz mertvih...“, njihova krv se slivala niz kamene ploče svetinje, postajući svedočanstvo da Krst i danas stoji u srcu sveta.
Njihovo stradanje nije bilo plod slučajnosti. To je bila tajna žrtva, poziv odozgo, pečat svetosti koji se ne dobija rečima, već životom. Jeromonah Vasilije bio je čovek žive reči, propovednik čije su reči bile prožete istinom. Monah Trofim nosio je u srcu blagost i tihu bol za svakog čoveka, dok je monah Terapont živeo u bezmolviju — tišini koju Sveti Oci nazivaju „tajnom budućeg veka“. Svako od njih bio je jedna sveća, a zajedno — trosvećnjak vere, nade i ljubavi.
- Na žrtvu Bogu prinosi se ne ono što je loše, već ono što je najbolje - govorio je sveti mučenik otac Jovan Vostorgov. I zaista, Gospod je uzeo ono najbolje što je ta svetinja imala – trojicu čistih, poslušnih, pokajanih.
U vremenu kad se mnogi odriču Krsta, oni su ga poneli do kraja. Nisu bili mučenici jer su ginuli; bili su mučenici jer su živeli kao Hristovi. I kad je došla smrt, nisu je dočekali sa strahom, već kao poslednji korak ka Onome kome su se već bili predali.
Optinski mučenici nisu zaboravljeni. Po molitvama njihovim dešavala su se isceljenja, duševna preobraženja i tihi, nevidljivi doticaji blagodati u srcima onih koji su im se obraćali. Sve više vernika svedoči o njihovom zastupništvu i veruje se da će Crkva zvanično proslaviti njihova imena u liku svetih.
Krv novih mučenika nije uzalud prolivena. Ona svedoči da Crkva ne živi samo u knjigama i liturgijama, već u stradanju, ljubavi i pobedi nad zlom — u Hristu.
Njihova smrt nas podseća da su vrata Carstva nebeskog uska i da se ulazi ne bogatstvom, ne slavom, već srcem čistim, životom kajanim i ljubavlju do smrti.
Neka njihovo ime bude upisano u Knjigu večnosti, a njihovo mučeništvo — kao zlatno zrno — donese plod vere u našim srcima.
Uprkos napetostima i izazovima, palestinski hrišćani u Crkvi Rođenja Hristovog dočekali Blagodatni oganj, potvrđujući da vera nije slomljiva ni pod težinom rata.
Pravoslavna crkva podseća vernike da se posle vaskršnje liturgije osvećuju darovi pripremljeni za prazničnu trpezu – od ofarbanih jaja do sira i mesa, kako bi u svoje domove uneli ne samo radost praznika, već i Božji blagoslov
U trenucima kada radosno kličemo „Hristos vaskrse!“, duša se najdublje osvećuje molitvom. Otkrivamo zašto je čitanje Akatista Vaskrsenju Hristovom najsnažniji način da istinski doživimo smisao Praznika nad praznicima.
U blagodatnoj atmosferi Sabornog hrama Hristovog Vaskrsenja, uoči najvećeg hrišćanskog praznika, obavljeno je zajedničko krštenje gotovo pedeset vernika, uz snažne poruke o večnom životu koje su dotakle srca prisutnih.
Crkva uči da briga ne rešava ništa, već razara mir u čoveku, dok molitva i predanje Bogu donose smirenje.
U besedi o apostolskom trudoljublju, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o lenjosti kao o mestu na kome se gase volja, red i duhovna snaga, dok apostolski trud opisuje kao zaštitu od poroka i unutrašnjeg rasula.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog apostola i jevanđelistu Marka po starom, i Svetog apostola i jevanđelistu Jovana Bogoslova po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Blažene Device Marije Posrednice svih milosti, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznate velike praznike.
U trenucima kada se čoveku čini da je nada izgubljena, pouka jednog od najvećih pravoslavnih duhovnika 20. veka donosi neočekivan odgovor - priču o povratku, milosti i unutrašnjem preokretu.
Bio je najbliži saputnik apostola Petra, zapisao je jedno od četiri Jevanđelja i doneo hrišćanstvo u Egipat, a zbog vere je prošao kroz strašna stradanja. Predanje kaže da mu se u tamnici javio sam Hristos pred poslednje trenutke života.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Bogorodica je bila svedok njegovog raspeća na Veliki petak, najtužniji hrišćanski dan, noseći krst majčinske ljubavi.
Ovi dani smatraju se vremenom najveće radosti u hrišćanstvu, jer se proslavlja pobeda života nad smrću, odnosno vaskrsenje Hristovo, pa su i sahrane tome prilagođene.
Poseban značaj ima jutarnje prisustvo liturgiji.
Velika subota jedina subota u godini koja se posti.
Crkva uči da briga ne rešava ništa, već razara mir u čoveku, dok molitva i predanje Bogu donose smirenje.
U besedi o apostolskom trudoljublju, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o lenjosti kao o mestu na kome se gase volja, red i duhovna snaga, dok apostolski trud opisuje kao zaštitu od poroka i unutrašnjeg rasula.
U trenucima kada se čoveku čini da je nada izgubljena, pouka jednog od najvećih pravoslavnih duhovnika 20. veka donosi neočekivan odgovor - priču o povratku, milosti i unutrašnjem preokretu.
Ava Justin Popović govorio je o strahu, očajanju i trenucima kada čovek pomisli da više nema snage da ustane, ali i o pomoći koja, prema pravoslavnom učenju, nikada ne izostaje onome ko je prizove.
Maramice ostaju na ovom mestu sedam dana, a zatim se zakopavaju i muka večno ostaje u zemlji.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Ava Justin Popović govorio je o strahu, očajanju i trenucima kada čovek pomisli da više nema snage da ustane, ali i o pomoći koja, prema pravoslavnom učenju, nikada ne izostaje onome ko je prizove.
Snimak izraelskog vojnika uz statuu Bogorodice u južnom Libanu izazvao je oštre reakcije i novu buru u vezi s odnosom prema hrišćanskim simbolima.
Priča o ovom pravilu vodi od starozavetnih korena i antičkih shvatanja ženske uloge, preko reči apostola Pavla u Korintu, do savremenih različitih praksi u pravoslavlju.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
