Na praznik Vaskrsenja Hristovog 1993. godine, u tišini drevne Optinske pustinje, dogodio se svirepi zločin koji je ostavio neizbrisiv trag na savremenoj crkvenoj istoriji. Ubistvo trojice krotkih slugu Božijih otvorilo je pitanja o duhovnoj borbi, zlu koje vreba i svetosti koja ne umire — čak ni u smrti.
U jutro svetlog Vaskrsa, 18. aprila 1993. godine, pravoslavni svet potresla je vest o zločinu koji je došao iz same Rusije, zemlje mučenika i svetaca. U sveštenom miru Optine Pustinje, jednog od najznačajnijih manastira Ruske pravoslavne crkve, tri monaha – jeromonah Vasilije, monah Trofim i monah Terapont – postradali su od ruke čoveka zaslepljenog duhom tame, koji je došao s oružjem u srcu mržnje prema onima koji žive za Hrista.
Krv je kapala na pragu drevne svetinje. Nebo nad Optinom je ćutalo, a zvona Vaskrsa zazvonila su nad telima trojice krotkih slugu Božijih. To nije bio samo zločin — to je bilo mučeništvo. Kao jagnjad, monasi nisu pružili otpor. Njihova smrt nije bila obična, već je poprimila obličje Golgote. U času kad su pravoslavni vernici širom Rusije pevali: „Hristos voskrese iz mertvih...“, njihova krv se slivala niz kamene ploče svetinje, postajući svedočanstvo da Krst i danas stoji u srcu sveta.
Njihovo stradanje nije bilo plod slučajnosti. To je bila tajna žrtva, poziv odozgo, pečat svetosti koji se ne dobija rečima, već životom. Jeromonah Vasilije bio je čovek žive reči, propovednik čije su reči bile prožete istinom. Monah Trofim nosio je u srcu blagost i tihu bol za svakog čoveka, dok je monah Terapont živeo u bezmolviju — tišini koju Sveti Oci nazivaju „tajnom budućeg veka“. Svako od njih bio je jedna sveća, a zajedno — trosvećnjak vere, nade i ljubavi.
- Na žrtvu Bogu prinosi se ne ono što je loše, već ono što je najbolje - govorio je sveti mučenik otac Jovan Vostorgov. I zaista, Gospod je uzeo ono najbolje što je ta svetinja imala – trojicu čistih, poslušnih, pokajanih.
U vremenu kad se mnogi odriču Krsta, oni su ga poneli do kraja. Nisu bili mučenici jer su ginuli; bili su mučenici jer su živeli kao Hristovi. I kad je došla smrt, nisu je dočekali sa strahom, već kao poslednji korak ka Onome kome su se već bili predali.
Optinski mučenici nisu zaboravljeni. Po molitvama njihovim dešavala su se isceljenja, duševna preobraženja i tihi, nevidljivi doticaji blagodati u srcima onih koji su im se obraćali. Sve više vernika svedoči o njihovom zastupništvu i veruje se da će Crkva zvanično proslaviti njihova imena u liku svetih.
Krv novih mučenika nije uzalud prolivena. Ona svedoči da Crkva ne živi samo u knjigama i liturgijama, već u stradanju, ljubavi i pobedi nad zlom — u Hristu.
Njihova smrt nas podseća da su vrata Carstva nebeskog uska i da se ulazi ne bogatstvom, ne slavom, već srcem čistim, životom kajanim i ljubavlju do smrti.
Neka njihovo ime bude upisano u Knjigu večnosti, a njihovo mučeništvo — kao zlatno zrno — donese plod vere u našim srcima.
Uprkos napetostima i izazovima, palestinski hrišćani u Crkvi Rođenja Hristovog dočekali Blagodatni oganj, potvrđujući da vera nije slomljiva ni pod težinom rata.
Pravoslavna crkva podseća vernike da se posle vaskršnje liturgije osvećuju darovi pripremljeni za prazničnu trpezu – od ofarbanih jaja do sira i mesa, kako bi u svoje domove uneli ne samo radost praznika, već i Božji blagoslov
U trenucima kada radosno kličemo „Hristos vaskrse!“, duša se najdublje osvećuje molitvom. Otkrivamo zašto je čitanje Akatista Vaskrsenju Hristovom najsnažniji način da istinski doživimo smisao Praznika nad praznicima.
U blagodatnoj atmosferi Sabornog hrama Hristovog Vaskrsenja, uoči najvećeg hrišćanskog praznika, obavljeno je zajedničko krštenje gotovo pedeset vernika, uz snažne poruke o večnom životu koje su dotakle srca prisutnih.
Prezviter dr Oliver Subotić podelio je snažno iskustvo sa prisutnima na duhovnoj tribini u Parohijskom domu hrama Svetog Aleksandra Nevskog – kako je, umesto leka iz apoteke, pronašao mir i olakšanje kroz reči iz Svetog pisma.
U drugom delu ekskluzivnog intervjua za religija.rs, starešina manastira Svetih arhangela govori o godinama borbe bez mržnje, o veri koja ne traži osvetu, već snagu za oproštaj, i otkriva zašto Srbi na Kosovu nisu zaboravili ko su – ni kome pripadaju.
Posle potresa jačine 8,8 stepeni i razornih talasa koji su pogodili Kamčatku i Kurilska ostrva, naučnici upozoravaju na mogući još jači zemljotres u narednih 30 dana, dok Ruska Pravoslavna Crkva spasava monahe i svetinje iz poplavljenih hramova.
Kad je odbio zadatak da obnovi razoreni manastir, jeromonah Kiprijan nije ni slutio da će iste noći doživeti susret sa Svetom Marinom, koja će mu preneti poruku s neba i otkriti izvor vode „za ceo Andros“.
Dok ih mnogi doživljavaju kao kaznu, nesreću ili nepravdu, crkveno učenje nas poziva da na iskušenja gledamo drugačijim očima – kao na neophodan put duhovnog sazrevanja.
U vreme mrsnih dana, kada se mirisi mlečnih jela i toplog hleba šire konacima, monahinje pripremaju salatu od sremuša — lekovitog zelenog dara prirode, koji u ovom receptu postaje hranljiv i lagan obrok, pogodan za doručak ili večeru.
Protojerej Lambros iz Larise ispratio je još jedno dete na onaj svet. Njegova ćerka ubijena je nožem, a osumnjičeni je njen dvadesetjednogodišnji sin.
Otkrijte kako pivo pretvara ovo jednostavno jelo u ukusnu salatu sa istorijom dugom vekovima, zapisanu još 1855. u "Srbskom kuvaru" jeromonaha Jerotija iz Krušedola.
Starinski specijalitet bez mesa osvojiće vas na prvi zalogaj, a možete ga jesti i u danima belog mrsa.
Bez jaja i putera, a pun bogatog ukusa – isprobajte jednostavan kolač koji donosi mir, radost i nežnu slast u dane posta na ulju.
Njeno poslednje pojavljivanje u Novom zavetu beleži se na dan Pedesetnice, kada je bila među apostolima prilikom silaska Duha Svetoga – događaja koji se smatra rođenjem hrišćanske crkve.
Od Tomine nedelje se opet vrše molitve za umrle, nakon prekida unutar perioda koji je počeo od Lazareve subote.
Do poslednjeg daha on spasava one koji pokažu i najmanje volje da se spasu.
Nedoumicu je za čitaoce portala religija.rs rešio sveštenik Nenad Stojanović, navodeći šta smemo, a šta ne bi trebalo da radimo sa pokvarenim vaskršnjim jajima.
U drugom delu ekskluzivnog intervjua za religija.rs, starešina manastira Svetih arhangela govori o godinama borbe bez mržnje, o veri koja ne traži osvetu, već snagu za oproštaj, i otkriva zašto Srbi na Kosovu nisu zaboravili ko su – ni kome pripadaju.
Posle potresa jačine 8,8 stepeni i razornih talasa koji su pogodili Kamčatku i Kurilska ostrva, naučnici upozoravaju na mogući još jači zemljotres u narednih 30 dana, dok Ruska Pravoslavna Crkva spasava monahe i svetinje iz poplavljenih hramova.
Kad je odbio zadatak da obnovi razoreni manastir, jeromonah Kiprijan nije ni slutio da će iste noći doživeti susret sa Svetom Marinom, koja će mu preneti poruku s neba i otkriti izvor vode „za ceo Andros“.
Dok ih mnogi doživljavaju kao kaznu, nesreću ili nepravdu, crkveno učenje nas poziva da na iskušenja gledamo drugačijim očima – kao na neophodan put duhovnog sazrevanja.
Prezviter dr Oliver Subotić podelio je snažno iskustvo sa prisutnima na duhovnoj tribini u Parohijskom domu hrama Svetog Aleksandra Nevskog – kako je, umesto leka iz apoteke, pronašao mir i olakšanje kroz reči iz Svetog pisma.
U drugom delu ekskluzivnog intervjua za religija.rs, starešina manastira Svetih arhangela govori o godinama borbe bez mržnje, o veri koja ne traži osvetu, već snagu za oproštaj, i otkriva zašto Srbi na Kosovu nisu zaboravili ko su – ni kome pripadaju.
Sveta Marina rođena je krajem trećeg veka tokom vladavine cara Dioklecijana u Južnoj Anadoliji, u Antiohiji.
U ekskluzivnom intervjuu, starešina manastira Svetih arhangela kod Prizrena govori o duhovnoj snazi, teškim iskušenjima i rastućem značaju manastira za Srbe na Kosovu i Metohiji.
Ovo narod veruje od pamtiveka, a nikada nije bilo tačno: svetac je iz Starog zaveta, a svetica iz vremena Rimskog carstva. Njih ne spajaju krvne veze, već samo narodna mašta i mitski strah od groma i ognja.
Takođe, snimak prikazuje preplašene stanovnike kako izlaze iz svojih domova na ulice, dok stakla na okolnim zgradama podrhtavaju.
U besedi za sredu 8. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički upozorava da istina nije sezonska stvar – ona se mora čuti, primiti i ponovo slušati, baš kao što se svakoga dana ore zemlja, ide putem i jede hleb. Bez tog ritma, duša ostaje prazna.
