Na praznik Vaskrsenja Hristovog 1993. godine, u tišini drevne Optinske pustinje, dogodio se svirepi zločin koji je ostavio neizbrisiv trag na savremenoj crkvenoj istoriji. Ubistvo trojice krotkih slugu Božijih otvorilo je pitanja o duhovnoj borbi, zlu koje vreba i svetosti koja ne umire — čak ni u smrti.
U jutro svetlog Vaskrsa, 18. aprila 1993. godine, pravoslavni svet potresla je vest o zločinu koji je došao iz same Rusije, zemlje mučenika i svetaca. U sveštenom miru Optine Pustinje, jednog od najznačajnijih manastira Ruske pravoslavne crkve, tri monaha – jeromonah Vasilije, monah Trofim i monah Terapont – postradali su od ruke čoveka zaslepljenog duhom tame, koji je došao s oružjem u srcu mržnje prema onima koji žive za Hrista.
Krv je kapala na pragu drevne svetinje. Nebo nad Optinom je ćutalo, a zvona Vaskrsa zazvonila su nad telima trojice krotkih slugu Božijih. To nije bio samo zločin — to je bilo mučeništvo. Kao jagnjad, monasi nisu pružili otpor. Njihova smrt nije bila obična, već je poprimila obličje Golgote. U času kad su pravoslavni vernici širom Rusije pevali: „Hristos voskrese iz mertvih...“, njihova krv se slivala niz kamene ploče svetinje, postajući svedočanstvo da Krst i danas stoji u srcu sveta.
Njihovo stradanje nije bilo plod slučajnosti. To je bila tajna žrtva, poziv odozgo, pečat svetosti koji se ne dobija rečima, već životom. Jeromonah Vasilije bio je čovek žive reči, propovednik čije su reči bile prožete istinom. Monah Trofim nosio je u srcu blagost i tihu bol za svakog čoveka, dok je monah Terapont živeo u bezmolviju — tišini koju Sveti Oci nazivaju „tajnom budućeg veka“. Svako od njih bio je jedna sveća, a zajedno — trosvećnjak vere, nade i ljubavi.
- Na žrtvu Bogu prinosi se ne ono što je loše, već ono što je najbolje - govorio je sveti mučenik otac Jovan Vostorgov. I zaista, Gospod je uzeo ono najbolje što je ta svetinja imala – trojicu čistih, poslušnih, pokajanih.
U vremenu kad se mnogi odriču Krsta, oni su ga poneli do kraja. Nisu bili mučenici jer su ginuli; bili su mučenici jer su živeli kao Hristovi. I kad je došla smrt, nisu je dočekali sa strahom, već kao poslednji korak ka Onome kome su se već bili predali.
Optinski mučenici nisu zaboravljeni. Po molitvama njihovim dešavala su se isceljenja, duševna preobraženja i tihi, nevidljivi doticaji blagodati u srcima onih koji su im se obraćali. Sve više vernika svedoči o njihovom zastupništvu i veruje se da će Crkva zvanično proslaviti njihova imena u liku svetih.
Krv novih mučenika nije uzalud prolivena. Ona svedoči da Crkva ne živi samo u knjigama i liturgijama, već u stradanju, ljubavi i pobedi nad zlom — u Hristu.
Njihova smrt nas podseća da su vrata Carstva nebeskog uska i da se ulazi ne bogatstvom, ne slavom, već srcem čistim, životom kajanim i ljubavlju do smrti.
Neka njihovo ime bude upisano u Knjigu večnosti, a njihovo mučeništvo — kao zlatno zrno — donese plod vere u našim srcima.
Uprkos napetostima i izazovima, palestinski hrišćani u Crkvi Rođenja Hristovog dočekali Blagodatni oganj, potvrđujući da vera nije slomljiva ni pod težinom rata.
Pravoslavna crkva podseća vernike da se posle vaskršnje liturgije osvećuju darovi pripremljeni za prazničnu trpezu – od ofarbanih jaja do sira i mesa, kako bi u svoje domove uneli ne samo radost praznika, već i Božji blagoslov
U trenucima kada radosno kličemo „Hristos vaskrse!“, duša se najdublje osvećuje molitvom. Otkrivamo zašto je čitanje Akatista Vaskrsenju Hristovom najsnažniji način da istinski doživimo smisao Praznika nad praznicima.
U blagodatnoj atmosferi Sabornog hrama Hristovog Vaskrsenja, uoči najvećeg hrišćanskog praznika, obavljeno je zajedničko krštenje gotovo pedeset vernika, uz snažne poruke o večnom životu koje su dotakle srca prisutnih.
Ovaj praznik čuva sećanje na pronalazak svetinje na Golgoti, njeno odnošenje u Persiju i povratak u Jerusalim, uz priču o caru Irakliju koji je Krst poneo bosonog.
Praznik Vozdviženja Časnog krsta posvećen je sećanju na pronalazak svetinje na Golgoti i njeno vraćanje u Jerusalim, a crkveni tipik za ovaj dan propisuje poseban oblik uzdržanja.
Svetogorski starac govorio je o čoveku koji se posle pada obraća Gospodu i otkrio šta, prema njegovom iskustvu, može da bude presudno za takvu molitvu.
Kremast, mirisan i bogat, ovaj namaz od nekoliko dostupnih sastojaka odlično se slaže sa vrućom projom, hlebom, ali i kao dodatak jutarnjem ili glavnom obroku.
Svetinja čiji su temelji osvećeni 2008. godine nalazi se nadomak četiri fakulteta Univerziteta u Istočnom Sarajevu, a u njoj se bogoslužbeni život odvija već više od deset godina.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Duhovno jedinstvo Crkve i nauke – ruski kosmonauti proslavili Vaskrs u kosmosu uz blagoslov ruskog patrijarha.
Bogorodica je bila svedok njegovog raspeća na Veliki petak, najtužniji hrišćanski dan, noseći krst majčinske ljubavi.
Ovi dani smatraju se vremenom najveće radosti u hrišćanstvu, jer se proslavlja pobeda života nad smrću, odnosno vaskrsenje Hristovo, pa su i sahrane tome prilagođene.
Poseban značaj ima jutarnje prisustvo liturgiji.
Praznik Vozdviženja Časnog krsta posvećen je sećanju na pronalazak svetinje na Golgoti i njeno vraćanje u Jerusalim, a crkveni tipik za ovaj dan propisuje poseban oblik uzdržanja.
Svetogorski starac govorio je o čoveku koji se posle pada obraća Gospodu i otkrio šta, prema njegovom iskustvu, može da bude presudno za takvu molitvu.
Od neprestane potrage za sigurnošću i zadovoljstvom do tišine, molitve i prihvatanja sopstvenog Krsta, put izlaska iz unutrašnjeg nemira počinje tamo gde savremeni čovek najmanje očekuje.
U besedi za subotu 17. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o Hristu koji je svojom rečju i životom razotkrivao zlo i upozorava na strah zbog kojeg čovek ćuti pred onim što zna da nije dobro.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Bog ih je, prema predanju, obdario i darom čudotvorstva, pa su kod njih dolazili brojni bolesnici tražeći isceljenje.
Pred novim hramom Sabora Svetog arhangela Gavrila patrijarha srpskog dočekali mitropolit Hrizostom, arhijereji, sveštenstvo, monaštvo i brojni verni narod.
U besedi za subotu 17. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o Hristu koji je svojom rečju i životom razotkrivao zlo i upozorava na strah zbog kojeg čovek ćuti pred onim što zna da nije dobro.
U knjizi "Kod starca Porfirija" Konstantinos Janicijotis beleži susret sa supružnicima kojima je svetitelj ukazao na posledice manjka ljubavi među roditeljima, koje mogu uticati na dete još pre rođenja.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
