Na praznik Vaskrsenja Hristovog 1993. godine, u tišini drevne Optinske pustinje, dogodio se svirepi zločin koji je ostavio neizbrisiv trag na savremenoj crkvenoj istoriji. Ubistvo trojice krotkih slugu Božijih otvorilo je pitanja o duhovnoj borbi, zlu koje vreba i svetosti koja ne umire — čak ni u smrti.
U jutro svetlog Vaskrsa, 18. aprila 1993. godine, pravoslavni svet potresla je vest o zločinu koji je došao iz same Rusije, zemlje mučenika i svetaca. U sveštenom miru Optine Pustinje, jednog od najznačajnijih manastira Ruske pravoslavne crkve, tri monaha – jeromonah Vasilije, monah Trofim i monah Terapont – postradali su od ruke čoveka zaslepljenog duhom tame, koji je došao s oružjem u srcu mržnje prema onima koji žive za Hrista.
Krv je kapala na pragu drevne svetinje. Nebo nad Optinom je ćutalo, a zvona Vaskrsa zazvonila su nad telima trojice krotkih slugu Božijih. To nije bio samo zločin — to je bilo mučeništvo. Kao jagnjad, monasi nisu pružili otpor. Njihova smrt nije bila obična, već je poprimila obličje Golgote. U času kad su pravoslavni vernici širom Rusije pevali: „Hristos voskrese iz mertvih...“, njihova krv se slivala niz kamene ploče svetinje, postajući svedočanstvo da Krst i danas stoji u srcu sveta.
Njihovo stradanje nije bilo plod slučajnosti. To je bila tajna žrtva, poziv odozgo, pečat svetosti koji se ne dobija rečima, već životom. Jeromonah Vasilije bio je čovek žive reči, propovednik čije su reči bile prožete istinom. Monah Trofim nosio je u srcu blagost i tihu bol za svakog čoveka, dok je monah Terapont živeo u bezmolviju — tišini koju Sveti Oci nazivaju „tajnom budućeg veka“. Svako od njih bio je jedna sveća, a zajedno — trosvećnjak vere, nade i ljubavi.
- Na žrtvu Bogu prinosi se ne ono što je loše, već ono što je najbolje - govorio je sveti mučenik otac Jovan Vostorgov. I zaista, Gospod je uzeo ono najbolje što je ta svetinja imala – trojicu čistih, poslušnih, pokajanih.
U vremenu kad se mnogi odriču Krsta, oni su ga poneli do kraja. Nisu bili mučenici jer su ginuli; bili su mučenici jer su živeli kao Hristovi. I kad je došla smrt, nisu je dočekali sa strahom, već kao poslednji korak ka Onome kome su se već bili predali.
Optinski mučenici nisu zaboravljeni. Po molitvama njihovim dešavala su se isceljenja, duševna preobraženja i tihi, nevidljivi doticaji blagodati u srcima onih koji su im se obraćali. Sve više vernika svedoči o njihovom zastupništvu i veruje se da će Crkva zvanično proslaviti njihova imena u liku svetih.
Krv novih mučenika nije uzalud prolivena. Ona svedoči da Crkva ne živi samo u knjigama i liturgijama, već u stradanju, ljubavi i pobedi nad zlom — u Hristu.
Njihova smrt nas podseća da su vrata Carstva nebeskog uska i da se ulazi ne bogatstvom, ne slavom, već srcem čistim, životom kajanim i ljubavlju do smrti.
Neka njihovo ime bude upisano u Knjigu večnosti, a njihovo mučeništvo — kao zlatno zrno — donese plod vere u našim srcima.
Uprkos napetostima i izazovima, palestinski hrišćani u Crkvi Rođenja Hristovog dočekali Blagodatni oganj, potvrđujući da vera nije slomljiva ni pod težinom rata.
Pravoslavna crkva podseća vernike da se posle vaskršnje liturgije osvećuju darovi pripremljeni za prazničnu trpezu – od ofarbanih jaja do sira i mesa, kako bi u svoje domove uneli ne samo radost praznika, već i Božji blagoslov
U trenucima kada radosno kličemo „Hristos vaskrse!“, duša se najdublje osvećuje molitvom. Otkrivamo zašto je čitanje Akatista Vaskrsenju Hristovom najsnažniji način da istinski doživimo smisao Praznika nad praznicima.
U blagodatnoj atmosferi Sabornog hrama Hristovog Vaskrsenja, uoči najvećeg hrišćanskog praznika, obavljeno je zajedničko krštenje gotovo pedeset vernika, uz snažne poruke o večnom životu koje su dotakle srca prisutnih.
Jednostavni sastojci i drevni trikovi manastirske kuhinje stvaraju poslasticu koja je aromatična i savršena za dane posta ili svakodnevno uživanje.
Reči svetogorskog podvižnika, starca Dionisija Ignjata, razotkrivaju tišinu koja je postala opasnija od progona - rat protiv pravoslavlja, obmana i pitanje koje odzvanja jače od svake najave kraja.
Dok se srednjovekovni junaci svojataju, život ćerke i unuka Đurađa Kastriotića svedoči o pravoslavnoj veri, srpskoj despotskoj lozi i svetosti koja ne pristaje na savremene interpretacije.
U besedi za 29. utorak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas podseća da istinska veličina nastaje kroz poverenje, poslušnost i skromnost pred Stvoriteljem.
Pravoslavci proslavljaju svete mučenike Minu, Ermogena i Evgrafa po starom kalendaru, svetih deset mučenika kritskih po novom. Katolici su u Četvrtoj nedelji Adventa, dok Jevreji i muslimani dan posvećuju redovnim molitvama.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Njeno poslednje pojavljivanje u Novom zavetu beleži se na dan Pedesetnice, kada je bila među apostolima prilikom silaska Duha Svetoga – događaja koji se smatra rođenjem hrišćanske crkve.
Od Tomine nedelje se opet vrše molitve za umrle, nakon prekida unutar perioda koji je počeo od Lazareve subote.
Do poslednjeg daha on spasava one koji pokažu i najmanje volje da se spasu.
Nedoumicu je za čitaoce portala religija.rs rešio sveštenik Nenad Stojanović, navodeći šta smemo, a šta ne bi trebalo da radimo sa pokvarenim vaskršnjim jajima.
Reči svetogorskog podvižnika, starca Dionisija Ignjata, razotkrivaju tišinu koja je postala opasnija od progona - rat protiv pravoslavlja, obmana i pitanje koje odzvanja jače od svake najave kraja.
U besedi za 29. utorak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas podseća da istinska veličina nastaje kroz poverenje, poslušnost i skromnost pred Stvoriteljem.
Pouka jednog od najvećih duhovnika 20. veka pokazuje kako kratka molitva, čitanje Svetog pisma i samoposmatranje mogu ojačati moralnu snagu i održati veru čak i kada svet preti da nas slomi.
Novinarka i autorka dokumentarnog filma o Svetoj Mariji Gatčinskoj, Jelena Mićić, u svojoj kolumni daje promišljen osvrt na televizijsku priču o padu Krajine i sudbini jednog čoveka, u kojoj izdaja i vaskrsenje postaju pitanja lične odgovornosti, a ne kolektivnih parola.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Sveti Nikolaj Žički nas uči da osmeh, bez zlobe, može biti odgovor na podsmeh. Jer neznanju priliči podsmeh, a znanju osmeh.
Pouka jednog od najvećih duhovnika 20. veka pokazuje kako kratka molitva, čitanje Svetog pisma i samoposmatranje mogu ojačati moralnu snagu i održati veru čak i kada svet preti da nas slomi.
Strah, sumnja i lična pobožnost sudaraju se u pitanju koje mnogi nose oko vrata, a ne izgovaraju naglas - protojerej Vladimir Dolgih objašnjava gde prestaje vera, a počinje zabluda.
Božićno pojanje u dvorani „Lisinski“ najavljeno je kao praznični susret vere i muzike, ali se ubrzo otkrilo da iza događaja stoji projekat vezan za obnovu tzv. Hrvatske pravoslavne crkve – ideje koja ponovo otvara pitanje sudbine Srba, Crkve i istorijskog pamćenja.
