Sveta Teofan u svojoj misli za 20. subotu po Pedesetnici, kroz svoje reči iz Jevanđelja, podseća nas na temeljnu istinu hrišćanske poruke – Isus nije došao da pozove pravednike, već grešnike na pokajanje. Ove reči iz Lukinog evanđelja (5,32) pružaju veliku utehu za svakog čoveka koji se oseća grešno i nesavršeno, jer pokajanje je put ka pomirenju sa Bogom. Međutim, Sveti Teofan nas upozorava na duboku unutrašnju dilemu: pokajanje nije samo izgovaranje reči, već istinska promena srca i života.
Grešnik ne treba da se zadovolji samo spoljašnjim postupcima i obredima, već mora u svom srcu nositi osećanje grešnosti. Iako se trudimo da živimo pravedno, i dok činimo dobra dela, uvek treba da budemo svesni svojih slabosti i nesavršenosti. Ovo osećanje grešnosti nije samo intelektualna spoznaja, već duboko duhovno iskustvo koje nas vodi ka istinskoj pokori.
"Kako da se ispravan život spoja sa osećanjem grešnosti?", pitaće se mnogi. Sveti Teofan daje jednostavan odgovor: to je moguće samo onima koji ne teže samo da pišu o veri i životu, već onima koji žive tu veru, koji je primenjuju u svakodnevnim delima. U životu, istinska pravednost ne postoji bez svesnosti grešnosti – jer samo onaj ko se kaje i priziva Božju milost, zaista je na putu istine i spasenja.
Dakle, pravi put ka spasenju leži u tome da se trudimo da živimo ispravno, ali da pri tome ne izgubimo svest o svojoj nesavršenosti. To je put pokajanja i pokorne ljubavi prema Bogu, koji nas vodi ka istinskoj unutrašnjoj transformaciji i duhovnoj slobodi.
"Nisam došao da pozovem pravednike nego grešnike ka pokajanje (Lk.5,32). Kakva uteha za grešnike! Ali, potrebno je prestati sa gresima, i činiti samo dobro. Osim toga, i tvoreći dobro, sve sebe treba smatrati grešnikom, i to ne samo na jeziku, nego i u srcu. Ne greši, a ipak se, kao pravi grešnik, kaj i prizivaj Gospoda da te pomiluje. Ako imaš takvo nastrojenje, stojiš u istini. Ukoliko se, pak, podaš osećanju samopravednosti, i počneš sebe da smatraš bezgrešnim, znaj da si skrenuo s pravoga puta i pošao stazom koja ne vodi u cpacenje. Kako da se ispravan život spoji sa osećanjem grešnosti? O tome pitaju samo književnici koji pišu a ne delaju. Onome, pak, ko ide delatnim putem, sasvim je jasno da ne može biti drugačije".
On ističe da pravi molitvenici često ne primećuju prolaz vremena jer ih molitveni žar obuzima, a umirenje duše koje proističe iz bdenja donosi trajne plodove. Iako je bdenje naporno, Sveti Teofan naglašava njegovu vrednost, jer smiruje telo i pomaže duhovnom razvoju. Umesto da nas san uspava, bdenje nas aktivira i čini bržima u delima dobra. Sveti Teofan nas poziva da kroz trud i odricanje učimo telo da služi duhu, osnažujući tako našu duhovnost i približavajući nas Bogu. Ova poruka je podsticaj svima koji teže duhovnom napretku da prihvate bdenje kao sredstvo koje ne samo da donosi unutrašnji mir, već i jača našu sposobnost da delujemo sa ljubavlju i revnošću.
Sveti Teofan ističe da prava vrednost života nije u materijalnom blagostanju ili društvenoj počasti, već u duhovnom bogatstvu. On naglašava da je život ispunjen nevoljama i iskušenjima često put ka istinskoj utehi i slobodi od materijalnih zavisnosti. Prava sreća se ne nalazi u spoljašnjim bogatstvima, već u unutrašnjem miru i duhovnom ispunjenju. Kada se oslobodimo očaravajućih iluzija ovog sveta, možemo spoznati da su unutrašnje vrednosti, kao što su ljubav, saosećanje i vera, jedina istinska bogatstva. Sveti Teofan poziva svakoga da se prema materijalnim dobrima odnosi s oprezom, čak i kada ih ima, i da ih ne dozvoli da zasene duhovni put.
Sveti Teofan naglašava da su dela uvek odraz stanja srca. Ako srce nije u potpunosti okrenuto Bogu, naša dela neće odražavati njegovu volju. Reči koje izgovaramo moraju biti u skladu s onim što stvarno osećamo i činimo. Ako u srcu zaista verujemo da je Bog naš Gospod, onda će to biti očigledno u svim našim postupcima. Verovanje u Boga podrazumeva spremnost da se živimo u skladu sa njegovim zapovestima. Sveti Teofan nas podseća da nije dovoljno samo izgovarati Božje ime, već da to mora biti iskreno, iz dubine srca.
Sveti Teofan objašnjava da, kada neko iskreno traži istinu, ta istina se otkriva sama po sebi, kroz iskustvo i delovanje Božije. Takva osoba neće imati potrebu da postavlja dodatna pitanja, jer će istina postati očigledna i neupitna kroz iskustvo susreta s Božijim delovanjem. On naglašava da opitno iskustvo, lično susretanje s Božjom silom, ima sposobnost da umiri sve sumnje i pitanja, jer istina nije nešto što se samo intelektualno razmatra, već nešto što se doživljava i spoznaje u dubokom srcu. S druge strane, on upozorava da oni koji već imaju čvrstu odlučnost da ne veruju, koji traže opravdanje za svoju neveru, neće biti zadovoljni ni sa najjasnijim dokazima ili ukazanjima.
