Sveti Teofan u svojoj misli za 20. sredu po Pedesetnici bavi se tumačenjem Isusovih reči iz Evanđelja po Luki (6, 46), kada Isus Hristos postavlja pitanje: "Zašto me zovete: Gospode, Gospode, a ne izvršujete što govorim?“ i podseća nas na važnost iskrene vere. On ukazuje na to da ljudi često izgovaraju Božje ime, nazivajući Ga Gospodom, ali da to nije dovoljno. Takva ispovedanja nisu iskrena ako nisu podržana delima koja svedoče o našoj veri. Zvati Boga Gospodom samo jezikom, a ne srcem, znači biti licemeran, jer prava vera se ne sastoji u rečima, već u delima koja potvrđuju veru.
Sveti Teofan naglašava da su dela uvek odraz stanja srca. Ako srce nije u potpunosti okrenuto Bogu, naša dela neće odražavati njegovu volju. Reči koje izgovaramo moraju biti u skladu s onim što stvarno osećamo i činimo. Ako u srcu zaista verujemo da je Bog naš Gospod, onda će to biti očigledno u svim našim postupcima. Verovanje u Boga podrazumeva spremnost da se živimo u skladu sa njegovim zapovestima.
Sveti Teofan nas podseća da nije dovoljno samo izgovarati Božje ime, već da to mora biti iskreno, iz dubine srca. Kada prizivamo Boga, to mora biti povezano sa stvarnim unutrašnjim iskustvom, sa spoznajom Božje veličine i naše potrebe da se podredimo njegovoj volji. Tada će naše reči i dela biti usklađeni, a vera će postati stvarna i vidljiva.
Za kraj, Teofan nas podstiče na molitvu. Shvativši dubinu poziva na vernost, shvatamo da sami ne možemo ispuniti Božju volju. Potrebna nam je njegova pomoć. Zato, kada prizivamo Gospoda, to treba da bude u molitvi koja dolazi iz srca, sa iskrenom željom da se povinujemo njegovoj volji. Tek tada, naš poziv Božjem imenu biće istinski i ugodno će biti Bogu.
"A što me zovete: Gospode, Gospode, a ne izvršujete što govorim? (Lk.6,46). Zbog čega ga zovu Gospodom, a ne vrše volju Gospodnju, tj. zbog čega delima ne priznaju Njegovo Gospodstvo? Zbog toga što samo jezikom zovu, a ne i srcem. Kada bi srce izgovorilo: "Gospode, Ti si moj Gospod“, u njemu bi prebivala puna gotovost da se povinuje Onome koga ispoveda svojim Gospodom. Pošto toga nema, jezik i dela se razilaze. Međutim, dela su uvek onakva kakvo je srce. Šta, zar ne treba ni zvati: "Gospode, Gospode“? Ne, ne to. Neophodno je da se spoljašnjoj reči pridoda i unutrašnja reč, tj. osećanje i raspoloženje srca. Sedi i razmisli o Gospodu i o samome sebi: ko je Gospod, a ko si ti; šta je Gospod za tebe učinio i čini; zašto živiš i dokle ćeš živeti… Tada ćeš doći do ubeđenja da se ne može bez ispunjavanja sve volje Gospodnje. Nema nama drugog puta. To ubeđenje će roditi spremnost da se na delu ispuni ono što se govori rečju "Gospod“. Pri takvoj gotovosti probudiće se i potreba za pomoću sviše. Sa njom će, pak, doći i molitva: "Gospode, Gospode! Pomozi i daruj nam silu da hodimo po volji Tvojoj“. Tada će mu naše prizivanje biti ugodno".
Sveti Teofan naglašava da se bez Božje pomoći teško postiže stvarni uspeh, i to ne samo u duhovnom smislu, već i u svakodnevnom životu. Kada se oslanjamo samo na sopstvene snage, često se suočavamo sa neuspehom. Međutim, kada se povežemo s Gospodom i tražimo Njegovu pomoć, naš trud može doneti plodove. On takođe upozorava na opasnost od spoljašnjeg izgleda dobrih dela koja, bez Božje blagoslova, ne nose pravu vrednost. U suštini, on poziva ljude da prepoznaju značaj duhovne povezanosti s Bogom kako bi njihov trud imao stvarnu težinu i smisao.
On ističe da pravi molitvenici često ne primećuju prolaz vremena jer ih molitveni žar obuzima, a umirenje duše koje proističe iz bdenja donosi trajne plodove. Iako je bdenje naporno, Sveti Teofan naglašava njegovu vrednost, jer smiruje telo i pomaže duhovnom razvoju. Umesto da nas san uspava, bdenje nas aktivira i čini bržima u delima dobra. Sveti Teofan nas poziva da kroz trud i odricanje učimo telo da služi duhu, osnažujući tako našu duhovnost i približavajući nas Bogu. Ova poruka je podsticaj svima koji teže duhovnom napretku da prihvate bdenje kao sredstvo koje ne samo da donosi unutrašnji mir, već i jača našu sposobnost da delujemo sa ljubavlju i revnošću.
Sveti Teofan ističe da prava vrednost života nije u materijalnom blagostanju ili društvenoj počasti, već u duhovnom bogatstvu. On naglašava da je život ispunjen nevoljama i iskušenjima često put ka istinskoj utehi i slobodi od materijalnih zavisnosti. Prava sreća se ne nalazi u spoljašnjim bogatstvima, već u unutrašnjem miru i duhovnom ispunjenju. Kada se oslobodimo očaravajućih iluzija ovog sveta, možemo spoznati da su unutrašnje vrednosti, kao što su ljubav, saosećanje i vera, jedina istinska bogatstva. Sveti Teofan poziva svakoga da se prema materijalnim dobrima odnosi s oprezom, čak i kada ih ima, i da ih ne dozvoli da zasene duhovni put.
U svojoj misli za 19. subotu po Pedesetnici, Sveti Teofan naglašava duboku povezanost između opraštanja grehova i isceljenja. Kroz događaj iz Lukinog evanđelja, kada Isus Hristos oprašta grehe uzetome pre nego što ga isceljuje, ilustrira tu povezanost. Sveti Teofan objašnjava da opraštanje grehova predstavlja unutrašnje, duhovno čudo, dok je isceljenje fizičko čudo koje se dešava na spoljašnjem planu. Ova dva aspekta – duhovno i fizičko – nisu odvojena, već se nadopunjuju.
