Krst koji dobijemo na poklon, onaj koji pronađemo slučajno na ulici ili onaj koji ostane u nasledstvo posle smrti bliske osobe često u sebi nosi više od metala i konca. Sa njim dolaze i pitanja, tiha kolebanja i strahovi koje mnogi vernici ne izgovaraju naglas: da li je dozvoljeno nositi tuđi krst, da li on nosi "nečiju sudbinu" i može li u tome biti greha?
Dilema vernika: poklon, nasledstvo ili pronađeni krst
- Nedavno sam se krstila. Moja kuma je skinula sa sebe krst i poklonila ga meni. Mogu li da ga nosim, da li je to greh? - pitala je vernica, a njena nedoumica, prisutna i među vernicima svih generacija, dobila je jasan odgovor kroz reči protojereja Vladimira Dolgiha:
- Može se nositi bilo koji krst. Ako smo hrišćani, onda nam nijedan krst ne može biti tuđ. Što se tiče toga da je neki krst nosila druga osoba, ne treba da brinete, to nema nikakvo mistično značenje, uprkos raširenim narodnim pričama i sujeverjima. Jedino bih želeo da izrazim želju da ne nosite više krstova istovremeno. Izaberite jedan koji vam se dopada i nosite ga mirno - rekao je otac Vladimir, prenosi portal spzh.eu.
Pravoslavno tumačenje: krst kao svedočanstvo vere
U pravoslavnom iskustvu krst nije amajlija niti predmet koji "pamti sudbine", kako to ponekad tvrde usmena predanja. On je svedočanstvo vere, znak pripadnosti Hristu i podsećanje na lično nošenje sopstvenog krsta. Zato ni darovani, ni pronađeni, ni nasledni krst ne nosi na sebi tuđu senku ili nečiji životni teret. Strah od "tuđeg krsta" ne potiče iz crkvenog učenja, već iz slojeva narodnog sujeverja protiv kojih Crkva neprestano upozorava.
Verniku ostaje ono što je i najjednostavnije: da krst nosi sa smirenjem, bez straha i bez gomilanja simbola, jer pravi teret ionako nije u metalu koji visi oko vrata, već u načinu na koji se živi vera.
Dok kritičari ikone nazivaju idolima, pravoslavni hrišćani u njima vide blagodatni dar koji ih približava Bogu i svetiteljima. Šta zapravo znači poštovanje ikona i zašto celivanje ikone nije puko ljudsko osećanje, već dubok izraz ljubavi i vere?
U mnogim hramovima šapatom se prenosi upozorenje da se ne ljubi ikona neposredno nakon primanja Svetih Tajni. Da li je to zaista crkveno pravilo ili samo lično tumačenje? Sveštenik Jevgenij Murzin daje jednostavan odgovor.
Predsednik Patrijaršijske komisije Ruske pravoslavne crkve za pitanja porodice, zaštite materinstva i dece ističe da krst nije samo ukras – on je znak pobede Hrista nad smrću, predanja Bogu i put ka duhovnom oslobađanju.
Iza svečanih odora i crkvenih titula krije se duboko simbolično služenje Bogu i zajednici, staro više od dva milenijuma.
