Strah, sumnja i lična pobožnost sudaraju se u pitanju koje mnogi nose oko vrata, a ne izgovaraju naglas - protojerej Vladimir Dolgih objašnjava gde prestaje vera, a počinje zabluda.
Postoje pitanja koja se u crkvenom životu ne nameću glasno, ali tinjaju dugo i uporno. Jedno od njih tiče se lične pobožnosti i simbola koji se nosi najbliže telu: da li je greh nositi krst na kome nije prikazano Raspeće Hristovo? Za neke vernike to je ozbiljna nedoumica, praćena strahom da bi spoljašnji oblik mogao da znači unutrašnji prestup. Upravo na tu dilemu jasno i smireno odgovara sveštenik Vladimir Dolgih, razgraničavajući crkveno predanje od pogrešnih tumačenja i ličnih strahova.
Foto: Freepik
Da li oblik krsta menja njegovu vrednost?
Otac Vladimir ne ostavlja prostor nejasnoćama:
- Tvrdnja da postoje nekakvi isključivo pravoslavni krstovi je pogrešna i najčešće je praćena potpuno sujevernim, a ponekad čak i jeretičkim obrazloženjima. Istina je da se u većini naših crkvenih prodavnica prodaju naprsni krstići sa izobraženim Raspećem, ali to ni u kom slučaju ne znači da su svi ostali krstovi „nepotpuni“ ili manje vredni. Uostalom, Raspeće se gotovo nikada ne izobražava na kupolnim krstovima, u ornamentima zidnog živopisa hramova, pa čak ni na pojedinim svešteničkim krstovima“, ističe otac Vladimir, a potom podseća:
- Istorija hrišćanstva poznaje mnoštvo oblika krsta - među njima ima i dobro poznatih, ali i vrlo neobičnih. Dovoljno je, na primer, pogledati egipatski krst anh, Konstantinovu monogramu, takozvani "hlebni" ili "gamatski" krst. Takođe, vredi se setiti i krsta Svete Nine, prosvetiteljke Gruzije . krsta u obliku vinove loze, vezanog njenom kosom. Nijedan oblik krsta pravoslavna crkva nije odbacila. Čak i u slučajevima kada je neki od njih imao prvobitno pagansko poreklo, u hrišćanstvu je dobijao novi, preobraženi smisao - zaključuje sveštenik, prenosi portal spzh.eu.
Regionalna informativna služba Ukrajine
Protojerej Vladimir Dolgih
Krst kao znak vere, a ne predmet sumnje
U ovom objašnjenju nema relativizacije vere, ali nema ni straha. Krst, bez obzira na formu, ostaje znak Hristove pobede nad smrću, a ne amajlija čija se "ispravnost" meri estetikom ili detaljima izrade. Pravoslavna tradicija ne poznaje strah od simbola, već poverenje u njihovo osveštano značenje.
Zato pitanje nije kakav je krst, već kako se nosi: da li kao svedočanstvo vere ili kao predmet ispunjen sumnjom. Kada se to razluči, dilema prestaje da bude teret, a krst ponovo postaje ono što oduvek jeste - znak slobode, a ne povod za bojazan.
Predsednik Patrijaršijske komisije Ruske pravoslavne crkve za pitanja porodice, zaštite materinstva i dece ističe da krst nije samo ukras – on je znak pobede Hrista nad smrću, predanja Bogu i put ka duhovnom oslobađanju.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
U danima tišine i tuge, kada Crkva ćutanjem obeležava smrt Gospoda Hrista, Sveti Teofan Zatvornik otkriva dublje značenje: Krst nije samo simbol bola, već izvor utehe za sve koji su spoznali svoju grešnost i traže pomilovanje.
Kroz sećanje na svoje hodočašće na Golgotu, jedan od najvećih duhovnika 20. veka govorio je o tri ključna krsta koja svako od nas nosi: onaj na kom je razapet Isus, kao i one na kojima su raspeti pokajani i nepokajani razbojnik.
Predsednik Vrhovnog sabora Islamske zajednice Srbije otvara lične i duhovne teme – od značenja praznika, preko tišine posta i borbe sa sopstvenim egom, do sećanja na svoje odrastanje i poruka o snazi zajedništva među ljudima.
Od zajedničke molitve na musali do susreta za porodičnom trpezom, praznični dani donose posebnu kulturu ophođenja u kojoj svaka izgovorena čestitka nosi poruku poštovanja, vere i bliskosti među ljudima
Ketrin Krik je od audicija za filmove došla do punih arena i miliona pregleda, uz egzorcizme obećava isceljenja, dok verski analitičari upozoravaju da iza svega stoji zloupotreba vere i profit.
Zapis iz „Srbskog kuvara“ otkriva jednostavan način pripreme hleba na kiselu vodu, čuvan u domaćinstvima i manastirima gde se testo mesi strpljenjem, a deli rukama uz osećaj zajedništva i blagoslova.
