Strah, sumnja i lična pobožnost sudaraju se u pitanju koje mnogi nose oko vrata, a ne izgovaraju naglas - protojerej Vladimir Dolgih objašnjava gde prestaje vera, a počinje zabluda.
Postoje pitanja koja se u crkvenom životu ne nameću glasno, ali tinjaju dugo i uporno. Jedno od njih tiče se lične pobožnosti i simbola koji se nosi najbliže telu: da li je greh nositi krst na kome nije prikazano Raspeće Hristovo? Za neke vernike to je ozbiljna nedoumica, praćena strahom da bi spoljašnji oblik mogao da znači unutrašnji prestup. Upravo na tu dilemu jasno i smireno odgovara sveštenik Vladimir Dolgih, razgraničavajući crkveno predanje od pogrešnih tumačenja i ličnih strahova.
Foto: Freepik
Da li oblik krsta menja njegovu vrednost?
Otac Vladimir ne ostavlja prostor nejasnoćama:
- Tvrdnja da postoje nekakvi isključivo pravoslavni krstovi je pogrešna i najčešće je praćena potpuno sujevernim, a ponekad čak i jeretičkim obrazloženjima. Istina je da se u većini naših crkvenih prodavnica prodaju naprsni krstići sa izobraženim Raspećem, ali to ni u kom slučaju ne znači da su svi ostali krstovi „nepotpuni“ ili manje vredni. Uostalom, Raspeće se gotovo nikada ne izobražava na kupolnim krstovima, u ornamentima zidnog živopisa hramova, pa čak ni na pojedinim svešteničkim krstovima“, ističe otac Vladimir, a potom podseća:
- Istorija hrišćanstva poznaje mnoštvo oblika krsta - među njima ima i dobro poznatih, ali i vrlo neobičnih. Dovoljno je, na primer, pogledati egipatski krst anh, Konstantinovu monogramu, takozvani "hlebni" ili "gamatski" krst. Takođe, vredi se setiti i krsta Svete Nine, prosvetiteljke Gruzije . krsta u obliku vinove loze, vezanog njenom kosom. Nijedan oblik krsta pravoslavna crkva nije odbacila. Čak i u slučajevima kada je neki od njih imao prvobitno pagansko poreklo, u hrišćanstvu je dobijao novi, preobraženi smisao - zaključuje sveštenik, prenosi portal spzh.eu.
Regionalna informativna služba Ukrajine
Protojerej Vladimir Dolgih
Krst kao znak vere, a ne predmet sumnje
U ovom objašnjenju nema relativizacije vere, ali nema ni straha. Krst, bez obzira na formu, ostaje znak Hristove pobede nad smrću, a ne amajlija čija se "ispravnost" meri estetikom ili detaljima izrade. Pravoslavna tradicija ne poznaje strah od simbola, već poverenje u njihovo osveštano značenje.
Zato pitanje nije kakav je krst, već kako se nosi: da li kao svedočanstvo vere ili kao predmet ispunjen sumnjom. Kada se to razluči, dilema prestaje da bude teret, a krst ponovo postaje ono što oduvek jeste - znak slobode, a ne povod za bojazan.
Predsednik Patrijaršijske komisije Ruske pravoslavne crkve za pitanja porodice, zaštite materinstva i dece ističe da krst nije samo ukras – on je znak pobede Hrista nad smrću, predanja Bogu i put ka duhovnom oslobađanju.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Kroz lik Svetog Jovana Krstitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najtežem koraku u duhovnom životu: trenutku kada čovek prestaje da upravlja svojim putem i usudi se da ga poveri Bogu.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Sabor Svetog Jovana Krstitelja – Jovanjdan po starom kalendaru i Svetog Jevtimija Velikog po novom. Katolici obeležavaju Svete Sebastijana i Fabijana, dok muslimani i Jevreji nemaju veliki verski praznik.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
U danima tišine i tuge, kada Crkva ćutanjem obeležava smrt Gospoda Hrista, Sveti Teofan Zatvornik otkriva dublje značenje: Krst nije samo simbol bola, već izvor utehe za sve koji su spoznali svoju grešnost i traže pomilovanje.
Kroz sećanje na svoje hodočašće na Golgotu, jedan od najvećih duhovnika 20. veka govorio je o tri ključna krsta koja svako od nas nosi: onaj na kom je razapet Isus, kao i one na kojima su raspeti pokajani i nepokajani razbojnik.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Kroz lik Svetog Jovana Krstitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najtežem koraku u duhovnom životu: trenutku kada čovek prestaje da upravlja svojim putem i usudi se da ga poveri Bogu.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Šta se zaista dešava u hramovima u ove dane, zašto se voda ne svodi na „lek za sve“ i kako Crkva gleda na agijasmu, njenu snagu i njenu svrhu u životu vernika.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Stefan Popović zaplivao je sa društvom na plaži u Australiji i, u hladnim talasima kod Geelonga, pokazao da se praznik i tradicija ne vezuju za geografiju, već za veru koja putuje zajedno sa čovekom.
