Novinarka i autorka dokumentarnog filma o Svetoj Mariji Gatčinskoj, Jelena Mićić, u svojoj kolumni daje promišljen osvrt na televizijsku priču o padu Krajine i sudbini jednog čoveka, u kojoj izdaja i vaskrsenje postaju pitanja lične odgovornosti, a ne kolektivnih parola.
Serija „Tvrđava“ (reditelj Saša Hajduković, koscenaristi Goran Starčević i Mirko Stojković), koja je skrenula pažnju na tragične događaje iz 1995. godine i mnogima otvorila stare rane, mnogo je više od istorijske rekonstrukcije pada Republike Srpske Krajine i egzodusa oko 250.000 Srba sa vekovnih ognjišta. Ona je duboko prožeta hrišćanskim motivima, zbog čega se može čitati i kao snažna hrišćanska alegorija o padu, stradanju, pokajanju i vaskrsenju.
U sudbini Luke i njegove porodice otvara se svojevrsna teološka studija o smislu stradanja i pitanju gde leži stvarna snaga čoveka i naroda. Ključni hrišćanski motiv, koji je ujedno i metafora samog naslova serije, najjasnije je izražen kroz reči igumana Lazarice (Nebojša Dugalić), čija pouka Luki (Ognjen Mićović) predstavlja teološku i filozofsku srž celog dela.
Citat: "Hristos je na čovjeku cijelu crkvu sagradio. I na duši njegovoj. E ta tvrđava je jedina neosvojiva i nesavladiva. I tu tvrđavu prvo ti sagradi u sebi", jasna je aluzija na reči iz Novog zaveta: „Čovek je hram Duha Svetoga“ (1. Korinćanima 6,19).
Luki će u nastavku priče upravo taj zadatak biti postavljen - da, noseći svoj krst, podigne unutrašnje bedeme vere. Ime glavnog junaka znači „svetlost“ i ime je Svetog apostola Luke, lekara i ikonopisca. Luka Baša, dosledno tom značenju, pronalazi svetlost u mraku rata i svega što on sa sobom nosi, isceljujući ne samo sopstvenu dušu već i dušu gledalaca, dok njegov lik oslikava obrise novog života.
Sa svojom partnerkom Darijom, čije ime potiče od persijske reči za "dobrotvorku“, Luka u ratnom okruženju gradi porodicu kao "malu crkvu". Njegova najveća podrška je ujak Momčilo, koga on naziva vojvodom, aludirajući na epskog junaka Vojvodu Momčila iz pesme "Ženidba kralja Vukašina", koji strada zbog izdaje.
Izdaja, kao jedan od snažnih motiva koji prožima celu seriju, posebno je oličena u liku Dilpare - savremenog Jude Iskariotskog. Lik Dilpare, čiji nadimak nimalo slučajno asocira na reč "diler", potpuna je antiteza Luki.
Dilpara živi u mraku greha i tame, bez želje za pokajanjem do poslednjeg trenutka. Možda zato gledalac tog lika u seriji poslednji put susreće u jedva osvetljenom, noćnom ambijentu. Nasuprot njemu, Luka prolazi put unutrašnjeg preobražaja.
U međuvremenu, Cvare u Kninu ubija Momčila, što predstavlja jasnu refleksiju starozavetnog motiva Kaina i Avelja. U hrišćanskom kontekstu svaki čovek je brat, ali težina greha bratoubistva postaje još snažnija kada se zna da su oni braća i po poreklu - Cvare u trenutku kada ubija Momčila već čuje da je Srbin, a ne Hrvat..
Egzodus srpskog naroda iz Knina i Krajine u seriji je prikazan s epskom težinom koja direktno korespondira s novozavetnim motivom bekstva u Egipat, kada su Josif i Marija spasavali Hrista od Irodovog gneva. Prelomni trenutak u Lukinom biću događa se na Petrovačkoj cesti.
Bombardovanje izbegličke kolone predstavlja vrhunac stradanja, ali i trenutak Lukinog duhovnog buđenja. Posle užasa kojem svedoči, Luka se budi kao drugi čovek. To je biblijska metanoja - potpuni preobražaj uma i srca — koja ga vodi ka suočavanju sa samim sobom, sopstvenom savešću i susretu s Bogom.
Razgovor sa sveštenikom prerasta u njegovu prvu ispovest, tokom koje priznaje kršenje Božjih zapovesti: ubistvo, preljubu, krađu i neposlušnost roditeljima. Njegovo pokajanje je spontano, iskreno i duboko - čin pred Bogom, pred ljudima i pred samim sobom.
Završnica serije donosi najsnažniju hrišćansku poruku - poruku o večnom životu i Vaskrsenju. Luka sa sinom Gavrilom pali kandilo pred ikonom Svetog arhangela Gavrila, blagovesnika Hristovog rođenja i onoga koji je sedeo na Hristovom grobu i objavio Vaskrsenje.
Za vaskršnjom trpezom porodica se, posle Golgote, ponovo sabira, a granice između ovog i onog sveta se brišu. Pesmu o rodnom kraju „Marama plava“ započinje Momčilo, koji više nije među živima. Njegov glas prihvataju svi prisutni, a pesmu nastavlja i Nikica, još jedan od postradalih.
Zajednički hor živih i usnulih postaje još jedna „neosvojiva tvrđava“. To je Vaskrs - pobeda života nad smrću i svedočanstvo da su svi, kroz Hristovo Vaskrsenje, zajedno u večnosti.
U Dalju je svečano predstavljena Fondacija „Sveta Petka”, čija je misija da kroz obrazovne programe, humanitarne akcije i kulturne manifestacije osnaži zajedništvo i sačuva identitet srpskog naroda.
Nakon nasilnog prekida manifestacije „Dani srpske kulture“, Srpska pravoslavna crkva oštro je osudila čin mržnje i poručila da istinsko rodoljublje ne sme da se pretvori u netrpeljivost.
Nakon zemljotresa, ratova i sistematskog uništavanja, završna faza građevinskih radova na hramovima Svetog Spiridona, Svetog Nikole i parohijskog doma u Petrinji budi nadu pravoslavnih vernika u ovom kraju.
Božićno pojanje u dvorani „Lisinski“ najavljeno je kao praznični susret vere i muzike, ali se ubrzo otkrilo da iza događaja stoji projekat vezan za obnovu tzv. Hrvatske pravoslavne crkve – ideje koja ponovo otvara pitanje sudbine Srba, Crkve i istorijskog pamćenja.
Bez bacanja, bez raskoši i bez suvišnih reči – male pitice nastajale iz poštovanja prema hrani i blagoslovu trpeze, a nestajale brže od „prave“ pite, dok je dom još mirisao na testo i sir.
Jedan apel poglavara Srpske pravoslavne crkve pretvara molitvu u konkretno delo: krv koja se daruje u beogradskim hramovima postaje nada za nečiji novi početak.
Parasto se može služiti u hramu, na grobu, ali i u domu porodice, u zavisnosti od okolnosti i mogućnosti vernika.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za petak Sedmice bludnog sina otkriva da se daleko od očiju drugih, u srcu, rađa ono što može pokvariti reči i dela.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnu Kseniju Petrogradsku po starom i Svetog Fotija Velikog po novom kalendaru. Katolici proslavljaju Svetog Pavla Mikija i drugove mučenike, dok u judaizmu i islamu danas nema velikog verskog praznika.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Ulazili su u oltar, ispovedaonicu i trapove, a odgovor mitropolita Metodija oduševio je vernike: „Krijem ga u svom srcu“
Od Davidovih psalama do pop i rok hitova savremenog doba, od manastirskih fresaka do filmskih ostvarenja – umetnost kroz vekove nastoji da nam prenese Božiju reč.
Parasto se može služiti u hramu, na grobu, ali i u domu porodice, u zavisnosti od okolnosti i mogućnosti vernika.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za petak Sedmice bludnog sina otkriva da se daleko od očiju drugih, u srcu, rađa ono što može pokvariti reči i dela.
Reči pustinjaka iz 6. veka nude jednostavan odgovor na pitanje zašto nemir opstaje i kako se prekida bez borbe sa samim sobom.
Crkva na bolest ne gleda isključivo kroz prizmu tela, već čoveka posmatra kao jedinstvo telesnog i duhovnog.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
Bez znanja bratstva prepisani groblje i temelji crkve, dok se zemljište nadomak manastira prodaje za izgradnju hotela i motela.
Episkop istočnoamerički uzneo je snažnu molitvu za zaštitu nerođene dece, a prisutni, od članova Kongresa do vernika, priznaju da su njegove reči ostavile snažan trag.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Kada je na dan pogreba svog muža Ksenija obukla njegovu odeću i tako krenula u pogrebnu povorku, rodbina i njeni prijatelji pomislili su da joj je smrt Andreja Fjodoroviča pomračila razum.
Iskušenja skidaju iluziju samodovoljnosti i podsećaju čoveka da nije gospodar sopstvenog života, već biće koje zavisi od Božje milosti.
