Dok kritičari ikone nazivaju idolima, pravoslavni hrišćani u njima vide blagodatni dar koji ih približava Bogu i svetiteljima. Šta zapravo znači poštovanje ikona i zašto celivanje ikone nije puko ljudsko osećanje, već dubok izraz ljubavi i vere?
Za početak, važno je razjasniti šta za pravoslavnog vernika predstavlja ikona. Ona nije samo drvena ploča prekrivena bojama i pozlatom, već svojevrsni prozor u duhovni svet, kroz koji vernik može stupiti u susret sa svetiteljem, obratiti mu se molitvom, zablagodariti mu za pomoć i izraziti mu ljubav.
Kritičari Pravoslavlja u ikonama vide tragove paganstva. Tako su, na primer, smatrali i ikonoborci VIII i IX veka, koji su se protivili poštovanju ikona, smatrajući ih idolima. Kao odgovor na takve stavove, pravoslavna teologija je formulisala načelo: "Čast ukazana liku prelazi na Prvolik."
Drugim rečima, poštovanje ikona i poklonjenje pred njima ne odnosi se na materijal od kojeg su izrađene, već na Onoga ko je na njima predstavljen. Pravoslavni hrišćani ne doživljavaju ikonu kao božanstvo, niti veruju da ona sama po sebi poseduje natprirodnu silu. Odajući joj čast, vernik svoj um i srce uznosi ka svetitelju koji je na njoj prikazan. A Gospod, videći njegovu veru, preko ikone mu daruje blagodatnu pomoć.
Zbog toga uobičajeni izraz "moliti se ikoni" nije bogoslovski ispravan. Tačno je reći: "moliti se pred ikonom" – Onome ko je na njoj izobražen.
Svete slike i predmeti postojali su i u Starom zavetu, uprkos Božijoj zabrani izrade idola koji bi skretali ljude sa puta istinitog bogopoštovanja. Jedan od najznačajnijih primera je Kovčeg Zaveta – svetinja u kojoj su se čuvale ploče sa Deset Božijih zapovesti i na čijem poklopcu su bili izrezbareni heruvimi. Kovčeg nije bio predmet obožavanja, već vidljivi znak Božijeg prisustva među Njegovim narodom. Zato, kada je Isus Navin, vođa izraelskog naroda, posle poraza Jevreja pao ničice pred Kovčegom i zavapio u molitvi (IsNav 7,6), on nije iskazivao poštovanje prema samom sanduku, već prema Bogu, čije je prisustvo Kovčeg simbolizovao.
Postoji više načina da se iskaže poštovanje svetitelju predstavljenom na ikoni: molitvom pred njom, poklonima, kađenjem tamjanom, ali i celivanjem. Tradicija celivanja ikona izraz je poverenja, ljubavi i zahvalnosti prema svetitelju koji je na njoj izobražen.
To se može uporediti sa trenutkom kada čovek sa ljubavlju celiva fotografiju voljene osobe koja je daleko od njega. A ako ta fotografija, recimo roditelja, slučajno padne na pod, prirodno je da ćemo je pažljivo podići i vratiti na njeno mesto. Pri tome, ne poistovećujemo fotografiju sa samim roditeljima, već je kroz nju povezujemo sa njima i izražavamo poštovanje prema originalu.
Tako i ikona – nije predmet obožavanja, već duhovni most između vernika i svetitelja, prozor ka Carstvu nebeskom i znak Božijeg prisustva u životu hrišćanina.
Žuti oreol i tri slava koji često vidimo u hrišćanskoj ikonografiji i oko glave Isusa Hrista nosi duboko simboličko značenje.
U narodu postoje brojna praznoverja, koja se promovišu kao da je reč o crkvenom učenju, a s Crkvom nemaju veze, tako da bi trebalo biti veoma obazriv.
Mnogi ljudi se pitaju da li je u redu da se pravedni i uzorni hrišćani muče u životu, dok nekim grešnim ljudima koji ne prezaju ni od čega i nemaju jasne granice, sve ide od ruke.
Ikona se postavlja u najsvečanijoj prostoriji, trpezariji ili dnevnoj sobi i to uvek na istočnom zidu ili na zapadnom zidu.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
U istraživanju je razmatrano kako se teško iskustvo povezuje sa čovekovim padom, podvigom i borbom sa strastima, ali i kako kroz život u Hristu može postati deo puta ka duhovnom očišćenju i zajednici sa Bogom.
Protojerej Aleksej Mitjušin objašnjava da li ovaj čin ima veze sa spasenjem, može li se obaviti nakon sahrane i kako vernici treba da učestvuju u molitvenom ispraćaju pokojnika.
U Rimu za vreme cara Adrijana četiri hrišćanke odbile su da prinesu žrtvu idolskoj boginji Artemidi, a majka je svoje kćeri do poslednjeg trenutka učvršćivala u veri i učila ih da ne pokleknu pred strahom.
Đurđević je ukazao i na to da posetioci ne mogu očekivati da će im monasi u svakom trenutku biti dostupni, jer život u manastiru podrazuma i poštovanje dnevnog poretka.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Od molitve pred polazak do posete drevnim pravoslavnim hramovima širom Evrope, ovaj vodič otkriva kako vernici mogu da sačuvaju duhovnu vezu i tokom najbezbrižnijih dana u godini.
Njegova priča počinje pred ikonom Svetog Jovana u porodičnoj kući, a nastavlja se kroz decenije posvećenog rada, molitve i susreta sa ljudima različitih kultura.
Razumevanje ovih simbola pomaže vernicima da bolje upoznaju život i podvig svetitelja.
Od 8. juna pravoslavci ulaze u jedan od dva letnja posta koji traje do 12. jula, uz višenedeljno uzdržanje od hrane životinjskog porekla i poziv na molitvu, mir i duhovnu disciplinu uoči praznika Svetih apostola Petra i Pavla.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Protojerej Aleksej Mitjušin objašnjava da li ovaj čin ima veze sa spasenjem, može li se obaviti nakon sahrane i kako vernici treba da učestvuju u molitvenom ispraćaju pokojnika.
Đurđević je ukazao i na to da posetioci ne mogu očekivati da će im monasi u svakom trenutku biti dostupni, jer život u manastiru podrazuma i poštovanje dnevnog poretka.
Rumunski duhovnik objašnjava da post, molitva, milostinja i uzdržanje sami po sebi nisu dovoljni, jer je za Boga važno i sa kakvom namerom čovek čini ono što izgleda kao dobro.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Svetom liturgijom počelo je praznovanje, a nakon osvećenja Krsta usledio je kulturno-umetnički program uz nastupe horova i ansambala iz Bele Crkve, Beograda i Raške.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve istakao značaj brige o čoveku kao celovitoj ličnosti, posebno ukazavši na mesto molitve u zdravstvenim ustanovama.
U besedi za utorak 18. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički tumači Hristove reči o vlasti da položi život i ponovo ga uzme, otkrivajući dubinu Njegove žrtve i ljubavi prema ljudima.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
