Dok kritičari ikone nazivaju idolima, pravoslavni hrišćani u njima vide blagodatni dar koji ih približava Bogu i svetiteljima. Šta zapravo znači poštovanje ikona i zašto celivanje ikone nije puko ljudsko osećanje, već dubok izraz ljubavi i vere?
Za početak, važno je razjasniti šta za pravoslavnog vernika predstavlja ikona. Ona nije samo drvena ploča prekrivena bojama i pozlatom, već svojevrsni prozor u duhovni svet, kroz koji vernik može stupiti u susret sa svetiteljem, obratiti mu se molitvom, zablagodariti mu za pomoć i izraziti mu ljubav.
Kritičari Pravoslavlja u ikonama vide tragove paganstva. Tako su, na primer, smatrali i ikonoborci VIII i IX veka, koji su se protivili poštovanju ikona, smatrajući ih idolima. Kao odgovor na takve stavove, pravoslavna teologija je formulisala načelo: "Čast ukazana liku prelazi na Prvolik."
Drugim rečima, poštovanje ikona i poklonjenje pred njima ne odnosi se na materijal od kojeg su izrađene, već na Onoga ko je na njima predstavljen. Pravoslavni hrišćani ne doživljavaju ikonu kao božanstvo, niti veruju da ona sama po sebi poseduje natprirodnu silu. Odajući joj čast, vernik svoj um i srce uznosi ka svetitelju koji je na njoj prikazan. A Gospod, videći njegovu veru, preko ikone mu daruje blagodatnu pomoć.
Zbog toga uobičajeni izraz "moliti se ikoni" nije bogoslovski ispravan. Tačno je reći: "moliti se pred ikonom" – Onome ko je na njoj izobražen.
Svete slike i predmeti postojali su i u Starom zavetu, uprkos Božijoj zabrani izrade idola koji bi skretali ljude sa puta istinitog bogopoštovanja. Jedan od najznačajnijih primera je Kovčeg Zaveta – svetinja u kojoj su se čuvale ploče sa Deset Božijih zapovesti i na čijem poklopcu su bili izrezbareni heruvimi. Kovčeg nije bio predmet obožavanja, već vidljivi znak Božijeg prisustva među Njegovim narodom. Zato, kada je Isus Navin, vođa izraelskog naroda, posle poraza Jevreja pao ničice pred Kovčegom i zavapio u molitvi (IsNav 7,6), on nije iskazivao poštovanje prema samom sanduku, već prema Bogu, čije je prisustvo Kovčeg simbolizovao.
Postoji više načina da se iskaže poštovanje svetitelju predstavljenom na ikoni: molitvom pred njom, poklonima, kađenjem tamjanom, ali i celivanjem. Tradicija celivanja ikona izraz je poverenja, ljubavi i zahvalnosti prema svetitelju koji je na njoj izobražen.
To se može uporediti sa trenutkom kada čovek sa ljubavlju celiva fotografiju voljene osobe koja je daleko od njega. A ako ta fotografija, recimo roditelja, slučajno padne na pod, prirodno je da ćemo je pažljivo podići i vratiti na njeno mesto. Pri tome, ne poistovećujemo fotografiju sa samim roditeljima, već je kroz nju povezujemo sa njima i izražavamo poštovanje prema originalu.
Tako i ikona – nije predmet obožavanja, već duhovni most između vernika i svetitelja, prozor ka Carstvu nebeskom i znak Božijeg prisustva u životu hrišćanina.
Žuti oreol i tri slava koji često vidimo u hrišćanskoj ikonografiji i oko glave Isusa Hrista nosi duboko simboličko značenje.
U narodu postoje brojna praznoverja, koja se promovišu kao da je reč o crkvenom učenju, a s Crkvom nemaju veze, tako da bi trebalo biti veoma obazriv.
Mnogi ljudi se pitaju da li je u redu da se pravedni i uzorni hrišćani muče u životu, dok nekim grešnim ljudima koji ne prezaju ni od čega i nemaju jasne granice, sve ide od ruke.
Ikona se postavlja u najsvečanijoj prostoriji, trpezariji ili dnevnoj sobi i to uvek na istočnom zidu ili na zapadnom zidu.
U besedi za subotu mesopusne sedmice, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da reč kojom je Gospod oblikovao svet i danas deluje – pročišćava, vodi i oplemenjuje čoveka.
Na Zadušnice bi trebalo otići u hram, zapaliti sveću za pokoj duša, predati imena upokojenih za pomen i doneti žito na osvećenje.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog mučenika Trifuna po starom i Svetog Avksentija po novom kalendaru. Katolici proslavljaju Svetog Valentina, dok u judaizmu i islamu danas nema velikog verskog praznika
Duhovna pouka koja otkriva kako zajednička molitva Crkve postaje snažan kanal milosrđa i povezanosti između generacija.
Otkrijte kako se priprema autentično koljivo iz ćelije Presvete Bogorodice Axion Esti, sa sastojcima koji simbolizuju Vaskrsenje, Carstvo nebesko i večni život.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Ulazili su u oltar, ispovedaonicu i trapove, a odgovor mitropolita Metodija oduševio je vernike: „Krijem ga u svom srcu“
Potresno svedočanstvo o duhovnom susretu s Bogorodicom koje otkriva kako se rađaju istinska vera, molitva i poverenje.
U besedi za subotu mesopusne sedmice, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da reč kojom je Gospod oblikovao svet i danas deluje – pročišćava, vodi i oplemenjuje čoveka.
Na Zadušnice bi trebalo otići u hram, zapaliti sveću za pokoj duša, predati imena upokojenih za pomen i doneti žito na osvećenje.
Duhovna pouka koja otkriva kako zajednička molitva Crkve postaje snažan kanal milosrđa i povezanosti između generacija.
Sveštenik Predrag Šćepanović otkriva kako Zadušnice nisu samo običaj, već trenutak u kojem ljubav prema upokojenima i vera dobijaju oblik kroz molitvu, svetlost sveće i simboliku koljiva.
Isceljivao je bolesti i izgonio zle duhove.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
Bez znanja bratstva prepisani groblje i temelji crkve, dok se zemljište nadomak manastira prodaje za izgradnju hotela i motela.
Gotovo da nema vernika koji, ulazeći u crkvu, najpre ne priđe mestu za sveće – bilo da se moli za zdravlje svojih bližnjih ili za pokoj duša upokojenih.
Sveti oci su opominjali da je uzaludno vapiti Bogu ako ne postoji trud da se sopstveni život uskladi sa zapovestima.
Nakon liturgije koju je služio mitropolit šumadijski Jovan, sveštenici iz tri namesništva i profesori Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta otvorili su razgovor o izazovima crkvenog života koji se ne vide sa ambona.
