Dok kritičari ikone nazivaju idolima, pravoslavni hrišćani u njima vide blagodatni dar koji ih približava Bogu i svetiteljima. Šta zapravo znači poštovanje ikona i zašto celivanje ikone nije puko ljudsko osećanje, već dubok izraz ljubavi i vere?
Za početak, važno je razjasniti šta za pravoslavnog vernika predstavlja ikona. Ona nije samo drvena ploča prekrivena bojama i pozlatom, već svojevrsni prozor u duhovni svet, kroz koji vernik može stupiti u susret sa svetiteljem, obratiti mu se molitvom, zablagodariti mu za pomoć i izraziti mu ljubav.
Kritičari Pravoslavlja u ikonama vide tragove paganstva. Tako su, na primer, smatrali i ikonoborci VIII i IX veka, koji su se protivili poštovanju ikona, smatrajući ih idolima. Kao odgovor na takve stavove, pravoslavna teologija je formulisala načelo: "Čast ukazana liku prelazi na Prvolik."
Drugim rečima, poštovanje ikona i poklonjenje pred njima ne odnosi se na materijal od kojeg su izrađene, već na Onoga ko je na njima predstavljen. Pravoslavni hrišćani ne doživljavaju ikonu kao božanstvo, niti veruju da ona sama po sebi poseduje natprirodnu silu. Odajući joj čast, vernik svoj um i srce uznosi ka svetitelju koji je na njoj prikazan. A Gospod, videći njegovu veru, preko ikone mu daruje blagodatnu pomoć.
Zbog toga uobičajeni izraz "moliti se ikoni" nije bogoslovski ispravan. Tačno je reći: "moliti se pred ikonom" – Onome ko je na njoj izobražen.
Svete slike i predmeti postojali su i u Starom zavetu, uprkos Božijoj zabrani izrade idola koji bi skretali ljude sa puta istinitog bogopoštovanja. Jedan od najznačajnijih primera je Kovčeg Zaveta – svetinja u kojoj su se čuvale ploče sa Deset Božijih zapovesti i na čijem poklopcu su bili izrezbareni heruvimi. Kovčeg nije bio predmet obožavanja, već vidljivi znak Božijeg prisustva među Njegovim narodom. Zato, kada je Isus Navin, vođa izraelskog naroda, posle poraza Jevreja pao ničice pred Kovčegom i zavapio u molitvi (IsNav 7,6), on nije iskazivao poštovanje prema samom sanduku, već prema Bogu, čije je prisustvo Kovčeg simbolizovao.
Postoji više načina da se iskaže poštovanje svetitelju predstavljenom na ikoni: molitvom pred njom, poklonima, kađenjem tamjanom, ali i celivanjem. Tradicija celivanja ikona izraz je poverenja, ljubavi i zahvalnosti prema svetitelju koji je na njoj izobražen.
To se može uporediti sa trenutkom kada čovek sa ljubavlju celiva fotografiju voljene osobe koja je daleko od njega. A ako ta fotografija, recimo roditelja, slučajno padne na pod, prirodno je da ćemo je pažljivo podići i vratiti na njeno mesto. Pri tome, ne poistovećujemo fotografiju sa samim roditeljima, već je kroz nju povezujemo sa njima i izražavamo poštovanje prema originalu.
Tako i ikona – nije predmet obožavanja, već duhovni most između vernika i svetitelja, prozor ka Carstvu nebeskom i znak Božijeg prisustva u životu hrišćanina.
Žuti oreol i tri slava koji često vidimo u hrišćanskoj ikonografiji i oko glave Isusa Hrista nosi duboko simboličko značenje.
U narodu postoje brojna praznoverja, koja se promovišu kao da je reč o crkvenom učenju, a s Crkvom nemaju veze, tako da bi trebalo biti veoma obazriv.
Mnogi ljudi se pitaju da li je u redu da se pravedni i uzorni hrišćani muče u životu, dok nekim grešnim ljudima koji ne prezaju ni od čega i nemaju jasne granice, sve ide od ruke.
Ikona se postavlja u najsvečanijoj prostoriji, trpezariji ili dnevnoj sobi i to uvek na istočnom zidu ili na zapadnom zidu.
Beseda mitropolita šumadijskog u Ralji otvorila je pitanja bez lakih odgovora: gde počinje prava ljubav, zašto bez Boga nema istinskog odnosa među ljudima i kako se vera proverava tek onda kada naiđe na greh drugoga.
Desert koji se podjednako rado iznosi pred goste i ostavlja za miran ili svečani porodični ručak u danima posta na ulju.
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
Sam čin rađanja deteta nije samo biološki događaj, već duboko duhovni podvig, jer se kroz njega žena udostojava da postane saradnik Božiji u delu stvaranja.
Na konferenciji „Hrišćansko-socijalna inicijativa“ istaknuto kako lični odnos s Bogom i delatna ljubav mogu menjati svet i osnažiti zajednicu.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Potresno svedočanstvo o duhovnom susretu s Bogorodicom koje otkriva kako se rađaju istinska vera, molitva i poverenje.
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
Sam čin rađanja deteta nije samo biološki događaj, već duboko duhovni podvig, jer se kroz njega žena udostojava da postane saradnik Božiji u delu stvaranja.
Na konferenciji „Hrišćansko-socijalna inicijativa“ istaknuto kako lični odnos s Bogom i delatna ljubav mogu menjati svet i osnažiti zajednicu.
Dok se pred doček 2026. godine figurice po istočnom kalendaru nude kao amajlije za sreću, njihovo biblijsko značenje otvara neprijatna, ali važna pitanja o granici između dekoracije, sujeverja i hrišćanske savesti.
Iza drvenih zidova Lazarice kod Prolom banje kriju se čudni simboli i predanja koja i danas intrigiraju verni narod, ali i sve putnike namernike.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
U besedi za 30. utorak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o veri koja ne skreće pred opasnošću i o čoveku koji ne vodi narod snagom, već potpunim oslanjanjem na Boga.
Veliki srpski duhovnik 20. veka objašnjava kako možemo sačuvati dušu od nevidljivih napada koji vrebaju svakog nepažljivog čoveka.
Pravoslavni vernici danas slave Svetog proroka Danila po starom kalendaru, dok se po novom proslavlja Sveta mučenica Anisija Solunska. Katolici i muslimani ovaj dan provode u redovnim molitvama, dok Jevreji obeležavaju Asarah B’Tevet, dan strogog posta, žalosti i pokajanja.
