IKONA SE POSTAVLJA ISKLJUČIVO NA OVA DVA ZIDA: Ova pravila treba da znate kada u kuću unosite svetu sliku

U Crkvi postoje mnogi vidovi svedočenja istine Božije. Jedna od njih je i umetnost. Najdublje istine o Bogu, čoveku i svetu, Crkva iskazuje i kroz svoje duhovno najosetljivije stvaraoce bogonadahnute umetnike. Oni su iskustvo života u veri pretočili u živu reč, pa su tako nastale himne i bogoslužbene pesme ili u note, iz kojih su nastale melodije ili u boje od kojih su sačinjene freske i ikone ili pak u građevine, pa su nastali velelepni crkveni hramovi.

Wikipedia

 

Hram i bogosluženja u njemu jesu retka i skoro jedina mesta u kojima sva ljudska čula aktivno učestvuju i gde za svako ljudsko čulo ima istinskog užitka. Najpre je tu čulo sluha. Melodičnost crkvenih napeva prepuna arhaike, setnosti, svetosti i zanosa čini da naše čulo sluha doživi totalno zadoveljenje.

Još ako se dogodi i to, da hor, pevnica i služašči sveštenik u oltaru uspostave onu preko potrebnu skladnost i simfničnost, onda je užitak kompletan.

Na red dolazi čulo mirisa. Opojni miris tamjana spojen sa mirisom voštanih sveća, stvara onaj mirisni amalgam, tako ugodan, jedinstven i tako nezaboravan.

RINA

 

Zatim na red dolazi čulo vida. Najpre su tu ikonostas i likovi svetih na njemu i zanosni vatromet boja u vidu freskopisa. Na kraju evo nas i kod čula ukusa. Hleb naš nasušni u obliku nafore i pričešća primljena iz žrtvene čaše u vidu hleba i vina, čini da nam i u simboličnom obliku i to čulo makar i u minimumu bude zadovoljeno.

Ovde ćemo se najpre zadržati na čulu vida, na ikonama svetitelja Božijih.

Šta je to pravoslavna ikona?

Reč ikona je izvorna grčka reč i znači - slika, portret. Uzeto šire, to može biti slika nereligiozne sadržine; međutim, uzeto uže to je slika isključivo religioznog značenja. Kod ikone razlikujemo dva bitna činioca: arhetip (prvolik) i tip (LIK). Arhetip je ona ličnost koju slika prikazuje (Sveti Nikolaj, Sveti Georgije i dr.), a tip je njegov prikaz na slici, sama slika. Dakle, ikona je sredstvo za komunikaciju između onoga ko joj pristupa i onoga ko je na njoj naslikan, izobražen. Svakako, ikona nije u potpunosti slična prvoliku, to jest onome što je naslikano, jer drugo je ikona, a drugo ono što je naslikano, tako da se vidi među njima razlika, pošto to dvoje nije jedno i isto.

Na primer: čovekova slika (ikona), izražava crte tela, ne poseduje duševne sile, jer niti živi, niti misli, niti govori, niti oseća, niti pokreće udove. Pa i sin koji je prirodna slika (ikona) oca ima nešto drugačije u odnosu na njega: on je sin, a ne otac.”

U istoriji hrišćanske crkve bilo je mnogo teških i tragičnih momenata. Jedan od njih je i period crkve od 7. do 9. veka. To je vreme antihrišćanskog odbacivanja i uništavanja svetih ikona i nečovečnog proganjanja ikonopoštovalaca u Crkvi. Ikone su u Pravoslavnoj crkvi poštovane od samih početaka, a to nam potvrđuju i razna arheološka svedočanstva, a naročito sačuvane freske u katakombama starog Rima, Palestine, Male Azije. Pojava ikonoboračke jeresi u tadašnjoj Vizantiji imala je neke svoje uzroke.

Wikipedia

 

Sada ćemo videti u čemu je razlika između svetovne slike i ikone. Naime, ako uzmemo bilo koju svetovnu sliku možemo konstatovati sledeće:

1. Oblikovanje bića na njoj se postiže kontrastom, dijalektikom, svetlosti i tame, svetlosti i senke.

2. Uz svetlost se koriste i drugi elementi kao npr. perspektiva: neki predmeti su bliži onome koji posmatra sliku, drugi su dalji, neki su manji, neki veći.

3. Ritam slike: zavisnost jednog bića od drugog, itd.

Sve ovo ukazuje na činjenicu da svet na slici ne oblikuje Božije sile i energije koje su različite od sila i energija prirodnih, već isključivo prirodne sile.

 

Svetovna slika je produkt odnosa svetlosti i tame, senke, svetlost na ikoni je stvorena, ovozemaljska, a samim tim i neslobodna. Jer sve što se nađe iza predmeta na svetovnoj slici je neosvetljeno, ne vidi se na slici.

A kako ikona projavljuje te Božanske sile u svetu?

Shutterstock/PJ photographzy

 

Prvo, svetlost kojom se slika jedna ikona ne stoji ni u kakvom dijalektičkom odnosu sa tamom. Naime, ikona nema senki, a to pokazuje da svetlost na njoj ne sapostoji sa tamom. S druge strane, ona se ne kreće isključivo pravolinijski, već slobodno. U protivnom ona bi nužno imala senke ili neosvetljene delove. Na ikoni se vide i oni predmeti koji su u prirodi nevidljivi, npr. ribe u vodi, unutrašnji deo kuće koja se posmatra izvana.

Na ikoni, prostor i vreme nisu sile koje udaljuju i razdvajaju bića na ikoni, kao što to čine u prirodi, već ih spajaju. Zato se na ikoni sve pokazuje u istoj ravni, bez da to utiče na to da se izgubi osećaj postojanja prostora na njoj. Što se tiče vremena, na ikoni, se ne samo prikazuju zajedno događaji i ličnosti koji su se zbili u istom vremenskom periodu, već ikona pokazuje i spaja i događaje iz različitih vremena. I još nešto: ona pokazuje i ono što se nije dogodilo, buduće događaje. Na primer, na ikoni Vaskrsenja Hristovog prikazano je i vaskrsenje Adama i Eve. To je drugim rečima spajanje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Svaki hrišćanski dom treba da ima ikonu svoje krsne slave.

Ikona se postavlja u najsvečanijoj prostoriji, trpezariji ili dnevnoj sobi i to uvek na istočnom zidu ili na zapadnom zidu.

Shutterstock/R R

 

Pored ikone krsne slave, poželjno je da u kući stoji ikona Hrista Spasitelja i ikona Majke Božije, a može i ikona nekog drugog svetitelja koji se u tom domu posebno poštuje. Na zidu na kome je ikona ne mogu stajati neke druge slike, gobleni, posteri i sl. Pravoslavna crkva ima svoje pravilo u ikonografiji. Najviše je zastupljen vizantijski stil u slikanju ikone. Nažalost, ikone se kod nas prodaju na pijacama i vašarima, pa je i tu zavladao neviđeni kič i neukus, pa likovi na takvim ikonama više liče na karikature, nego na svetitelje. Zato je preporučljivo ikone kupovati u crkvama i crkvenim prodavnicama.

Kada se ikona kupi, nosi se svešteniku na osvećenje. Negde se praktikuje da ikona stoji u crkvi nekoliko nedelja, i to četrdeset dana. Ovo je jedna od mogućnosti, može vernik koji je kupio ikonu da je odnese u crkvu i sveštenik će je osvetiti tog dana. Treća mogućnost je da sveštenik kada osvećuje vodu za Slavu ili Vaskrs osveti kupljenu ikonu u domu. Sve tri mogućnosti su pravilne. Tek osvećena ikona se postavlja u hrišćanski dom. Ispred ikone se obavljaju svi hrišćanski obredi i molitve u kući.

U molitvi koju sveštenik izgovara u toku osvećenja se kaže: "Gospode pogledaj na ikonu ovu, koju sluge tvoje sačiniše u čast (ime svetitelja) blagoslovi je, i da joj silu isceliteljsku, koja progoni sva lukavstva đavolska i sva iskušenja, i učini da svi koji se pred njom usrdno mole Tebi i Svetom (ime svetitelja) budu uslišeni, i milost Tvoju, čovekoljublje i blagodat spasenja i život večni dobiju“.
 

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara