Bog, prema Svetom Teofanu, ne vrši nasilje nad ljudskom slobodom; umesto toga, On deluje kroz čuda koja usmeravaju ljudsku svest i pomažu joj da prepozna svoju slobodu. Spoljašnja čuda, kao što je isceljenje, služe kao most ka razumevanju Božije sile u svetu.
Sveti Teofan takođe ističe da oni koji negiraju natprirodne aspekte Božijeg delovanja u svetu, ujedno poriču i ljudsku slobodu. Ova sloboda je esencijalna i neophodna, jer bez Božijeg delovanja, svest o slobodi gubi svoj smisao. Kada čovek prepoznaje Božiju prisutnost i delovanje, on istovremeno oseća svoju slobodu.
U zaključku, Teofanova misao poziva nas da razumemo da je opraštanje grehova, kao i isceljenje, rezultat Božijeg delovanja u svetu koje ne umanjuje našu slobodu, već je potvrđuje. Naša svest o slobodi je snažna i neizbežna, a Božija prisutnost je ključna za njeno razumevanje.
"Ali da znate da vlast ima Sin Čovečiji na zemlji opraštati grehe – reče uzetome: Tebi govorim, ustani i uzmi odar svoj i idi domu svome (Lk.5,24). Opraštanje grehova je unutrašnje, duhovno čudo, a isceljenje od raslabljenosti – spoljašnje, fizičko čudo. Ovim događajem se opravdava i utvrđuje priliv sile Božije u poredak naravstvenog sveta, kao i u tok pojava fizičkog sveta. Poslednje se i čini radi prvog, u kome je cilj svega. Gospod ne vrši nasilje nad slobodom, već urazumljuje, pobuđuje, zadivljuje. Najbolje sredstvo za to je spoljašnje čudo. Mogućnost takvog čuda leži u postojanju razumnog stvorenja, koje poseduje slobodu. Ta veza je suštinska. Oni koji pobijaju natprirodno Božije dejstvo na svet, ujedno poriču i slobodu čoveka. Jer, poslednja neophodno zahteva ono prvo. I obratno, oni koji ispovedaju istinu dejstva Božijeg na svet, mimo prirodnog toka pojava, mogu smelo onima da kažu: „Mi osećamo da smo slobodni“. Svest o slobodi je isto tako silna i neodoljiva kao i svest o postojanju. Sloboda neophodno zahteva neposredna promisliteljska dejstva Božija. Posledica toga je da njihovo priznanje biva isto tako čvrsto kao i svest o slobodi".
Sveti Teofan je u svojoj misli za 15. subotu po Pedesetnici, poručuje da su ljubav i moralna odgovornost temelj ljudskog postojanja. Njegove misli podstiču nas da budemo svesni kako greh i bezakonje hladne ljubav i umanjuju našu sposobnost da se povezujemo jedni s drugima. On nas poziva da se borimo protiv sebičnosti i egoizma koji su koreni mnogih problema u društvu. Kroz lične izbore, kao što su odricanje od sebičnih želja i pružanje ljubavi drugima, možemo doprineti stvaranju boljeg sveta.
Zavist, prema Svetom Teofanu Zatvorniku, donosi laž i zlodušu, čineći je najnepravednijom i najotrovnijom strasti. Ona ne pogađa samo onoga ko zavidi, već i onoga na koga je usmerena.
Sveti Teofan upozorava na opasnost povratka grehova i slabosti. Kao što se fizičke bolesti mogu vratiti ako ne vodimo računa o svom zdravlju, tako i greh može ponovo zavladati našim srcem ukoliko ne pazimo na svoje misli, reči i dela. Važno je, naglašava, da budemo trezveni i budni u svom duhovnom životu, da se molimo i svesno izbegavamo situacije koje mogu dovesti do ponovnog pada. On, takođe, ukazuje na značaj ispovesti i ispunjenja epitimije, naglašavajući da u tome leži velika snaga. Svi koji se bore sa grehovnim navikama često su neodlučni ili su nedovoljno svesni svojih postupaka.
Sveti Teofan ističe da prava vrednost života nije u materijalnom blagostanju ili društvenoj počasti, već u duhovnom bogatstvu. On naglašava da je život ispunjen nevoljama i iskušenjima često put ka istinskoj utehi i slobodi od materijalnih zavisnosti. Prava sreća se ne nalazi u spoljašnjim bogatstvima, već u unutrašnjem miru i duhovnom ispunjenju. Kada se oslobodimo očaravajućih iluzija ovog sveta, možemo spoznati da su unutrašnje vrednosti, kao što su ljubav, saosećanje i vera, jedina istinska bogatstva. Sveti Teofan poziva svakoga da se prema materijalnim dobrima odnosi s oprezom, čak i kada ih ima, i da ih ne dozvoli da zasene duhovni put.
