Mitropolit mileševski podsetio je da se patrijarh Pavle ne pamti zbog govora, već zbog života koji je i danas putokaz -skroman, postojan i nepogrešivo okrenut Hristu.
Kada je u manastiru Mileševi jutros počela sveta arhijerejska liturgija koju je služio mitropolit mileševski Atanasije, osećalo se da će ovo bogosluženje imati posebno značenje. Sveštenstvo, monahinje i vernici sabrali su se oko oltara sa jednoličnim osećanjem poštovanja prema čoveku koji je ostavio dubok trag u Crkvi. Sabrali su se da u molitvi pomenu blaženopočivšeg patrijarha Pavla, na 16. godišnjicu njegovog upokojenja.
Mileševa u molitvenoj tišini posvećenoj patrijarhu Pavlu
Nakon zaamvone molitve mitropolit Atanasije je služio pomen, a zatim je u pastirskoj besedi govorio o patrijarhu Pavlu onako kako se govori o nekom ko je ostavio neizbrisiv trag.
- Danas je dan kada se sećamo njega koga nikad ne možemo zaboraviti, Patrijarha srpskoga Pavla . započeo je vladika, ističući da je život blaženopočivšeg patrijarha bio u potpunosti usmeren ka Gospodu. Zatim je dodao:
- Najviše nalikuje Apostolu Pavlu, i kao ličnost a i po svome delu. Imali su obojica isti koncept života, isti način življenja, isti cilj… jer obojica su Hristovi.
Mitropolit je posebno naglasio da je patrijarh Pavle imao retku sposobnost da u svakodnevici približi verne Hristu, ne rečima, već primerom.
- Kao Apostol Pavle, patrijarh Pavle oprisutnjuje Hrista među nama, čini da budemo svesni dela Hristovoga.
Patrijarh Pavle kao primer žive vere
Govoreći o dubokoj veri koja se ne pokazuje glasno, već tiho i postojano, mitropolit Atanasije je podsetio i na temelj hrišćanskog života, koji svi ispovedamo, ali često zaboravljamo.
– Crkva je jasno saopštila i saopštava u svima vremenima onim rečima Simvola vere, preko kojih, nažalost, veoma lako prelazimo, ali… evo, sada je ponovo najpotrebnije da se na njih podsetimo –
U nastavku besede istakao je da je Gospod taj koji daje snagu svojim služiteljima da osvetle put drugima.
– Gospod naš dao nam je tu mogućnost da, slično Njemu, služitelji Njegovi svetle istom Svetlošću i oprisutnjuju Njega, Gospoda Hrista. Zato i kažemo da je divan Bog u svetima Svojima –
Dodao je i da se to osobito vidi kod onih koji su nastavili delo Svetog Save:
- Među njima najjasnije vidimo upravo njega, svjatješnjeg patrijarha Pavla
Foto: Eparhija mileševska
Liturgija i pomen u Vaznesenjskom hramu manastira Mileševa
"Jedan je Predvoditelj"
Mitropolit je podsetio da Crkva ima jednog istinskog Vođu:
- Jedan sigurni Predvoditelj, a to je Gospod Hristos, koji je nadjačao svaki greh… koji je nadjačao smrt i iz mrtvih ustao.
A patrijarh Pavle je, naglasio je, svoj život izgradio upravo na toj istini.
- Sav smisao svog života imao je u tome da sve privede Gospodu Hristu i sobom pokazao kako se živi u Hristu.
U Mileševi se danas nije pričalo o prošlosti kao o nečemu završenom. Naprotiv, pomen patrijarhu Pavlu bio je podsetnik da se nasleđe živi tako što se prepoznaje ono što je ostavio — primer skromnosti, vere i tihe postojanosti. I zato, kako je poručio mitropolit Atanasije, sećanje na njega ostaje živo, ne zato što se o njemu govori, nego zato što njegova dela i dalje govore sama.
U Vaznesenjskom hramu nemanjićkog manastira, gde su monahinje i vernici u duhovnoj slozi proslavili praznik Blagovesti, mitropolit Atanasije uputio je snažan poziv svima da se odazovu Božijem glasu i postanu učesnici spasenja.
Na praznik Vaskrsenja Hristovog, među svetlim zidovima manastira Mileševa, nastao je prizor koji je postao duhovni simbol praznika: susret i kuckanje vaskršnjim jajima mitropolita Atanasija i umirovljenog vladike Filareta, sadašnjeg i bivšeg pastira Eparhije mileševske.
Na praznik Rođenja Svetog Jovana Preteče vladika Atanasije otkriva zašto je posvećenost i vera najvažniji put ka spasenju i kako nam primer svetitelja pokazuje kako da živimo u Božijoj svetlosti svakog dana.
Pod budnim blagoslovom mitropolita mileševskog, obnovljeni hram Vaznesenja Gospodnjeg spreman je da ponovo zaštiti tajne molitve i duhovnu nadu budućih pokolenja — pod krovom koji čuva i ruku Svetog Save.
Dvodnevni program u manastiru Mileševa počinje prazničnim bdenjem, nastavlja se arhijerejskom liturgijom i trpezom ljubavi, uz bogat kulturno-umetnički sadržaj koji spaja reč, pesmu i sećanje na vekovnu tradiciju svetinje.
U mladosti je bio vojnik, a pošto je bio veoma obrazovan i hrabar, veoma se dopao caru Dioklecijanu, koji ga je postavio za načalnika svoje dvorske garde.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Nakon značajnog boravka u Beogradu, sveta relikvija vraćena je u manastir gde vekovima osnažuje dušu srpskog naroda, uz dirljivo slovo mitropolita Atanasija o obnovi Crkve i životu u skladu sa Božanskim promisom.
Arhiepiskop i mitropolit mileševski uputio je iz manastira Mileševe arhipastirsku poruku vernom narodu na početku četrdesetodnevnog uzdržanja na putu kojim idemo u susret Božiću.
Beseda mitropolita šumadijskog u Ralji otvorila je pitanja bez lakih odgovora: gde počinje prava ljubav, zašto bez Boga nema istinskog odnosa među ljudima i kako se vera proverava tek onda kada naiđe na greh drugoga.
Episkop valjevski upozorio je da i blagoslovene životne stvari mogu postati prepreka ako potisnu Boga, te podsetio da se smisao rada, braka i svakodnevice otkriva tek kada su postavljeni u pravu hijerarhiju vrednosti.
Od prizrenske Bogoslovije do parohija niškog kraja, život sveštenika Srboljuba Kaplarevića bio je posvećen ljudima, a ne javnosti; njegov odlazak otvorio je sećanja na službu koja se merila poverenjem, a ne rečima.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Dok se pred doček 2026. godine figurice po istočnom kalendaru nude kao amajlije za sreću, njihovo biblijsko značenje otvara neprijatna, ali važna pitanja o granici između dekoracije, sujeverja i hrišćanske savesti.
