U Vaznesenjskom hramu nemanjićkog manastira, gde su monahinje i vernici u duhovnoj slozi proslavili praznik Blagovesti, mitropolit Atanasije uputio je snažan poziv svima da se odazovu Božijem glasu i postanu učesnici spasenja.
U osvit proleća, kada se priroda budi iz zimskog sna, a svetlost dana stidljivo preteže tamu, pravoslavna Crkva proslavlja jedan od najradosnijih praznika – Blagovesti. Tog prazničnog dana, svetlost Blagovesti zasjala je i iz mileševske svetinje, obasjavajući duše vernika okupljenih u drevnom manastiru, pod svodovima Vaznesenjskog hrama, gde je svetu liturgiju služio mitropolit mileševski Atanasije.
Foto: Eparhija mileševska
Doček vladike Atanasija u manastiru Mileševa
Liturgijsko sabranje bilo je ukrašeno anđeoskim pojanjima mileševskih monahinja predvođenih igumanijom Akvilinom, kao i prisustvom monahinja iz cele Eparhije mileševske koje su došle da, zajedno sa svojim vladikom, uznesu blagodarnost Presvetoj Bogorodici i Gospodu Hristu.
Foto: Eparhija mileševska
Sestrinstvo Mileševe u manastirskoj porti
Blagovesti su praznik večnog detinjstva duše, trenutak kada nebesko i zemaljsko zapevaju istu pesmu – pesmu vere, nade i ljubavi. U duboko nadahnutoj besedi, mitropolit Atanasije podsetio je vernike da ovaj praznik nije samo spomen jednog davnog događaja, već i poziv svima nama da i sami budemo nosioci Blage vesti:
– Mi pravoslavni hrišćani, pripadnici Crkve Hristove, praznujemo istorijske događaje i ličnosti, učesnike istorijskih događaja, koji se odnose na naše spasenje, na naš večni život i na taj način bivamo i sami učesnici u tim događajima. Evo danas, moramo opet sebi postavljati pitanje: Jesmo li se odazvali? Ako se nismo obratili Bogu, onda ne učestvujemo u današnjem prazniku, koji je dan Blagovesti.
Foto: Eparhija mileševska
Blagovesti u manastiru Mileševa
Mitropolit Atanasije je u svojoj besedi osvetlio i duboku duhovnu stvarnost praznika, poručujući:
- Jedno dete, Isus Spasitelj, biće pobednik celokupnog zla u svetu, jer će živeti tim drugim načinom života, života zajednice sa Bogom i ljubavi sa Bogom, i u taj način života poziva sve nas.
Toga dana u Mileševi, među zidinama koje su kroz vekove čuvale svetost i tišinu, sabrani vernici nisu samo proslavljali istorijski trenutak objave spasenja, već su i sami postali deo te objave. U tišini poklona pred Bogorodicom i Detetom Bogom koji dolazi, u blagosti susreta sa braćom i sestrama u Hristu, u toplini liturgijskog ognja – obnovila se duhovna snaga naroda.
Blagovesti su objava da nebo nije daleko, i da je Bog, u svojoj beskrajnoj ljubavi, sišao k nama. Da bi spasao. Da bi zagrlio. Da bi nas pozvao. I svako srce koje mu se otvori, svaki čovek koji kaže „da“ toj Božjoj ponudi, postaje učesnik večne liturgije ljubavi.
U Mileševi se na Blagovesti čulo to tiho „da“. I ono se, kao eho, širilo među sabranim narodom – kao tiha Blagovest novog početka.
U manastiru Mileševa dogodio se susret ispunjen emocijama i duhovnom toplinom – mitropolit Atanasije je s radošću poželeo dobrodošlicu episkopu Filaretu, koji se vraća u svetinju gde je služio Bogu i narodu.
Uz blagoslov vladike Atanasija, u jednom od najvažnijih manastira Srpske crkve, sveštenici Eparhije su, u sabornosti, pristupili Svetoj tajni ispovesti i pokajanja, nakon čega je usledila trpeza ljubavi.
Zašto je praznik Blagovesti najveća blaga vest koju je Gospod doneo ljudima? Danas se otkriva najuzvišenija tajna Božijeg plana - kako Gospod, večni i besprekorni, postaje čovek i donosi večni život, pravdu i svetlost, otkrivajući sudbinu svakog ljudskog bića.
U prisustvu više arhijereja, monaštva i vernog naroda, molitveno i dostojanstveno proslavljeni praznik Blagovesti i uspomena na Prepodobnog Justina Ćelijskog – blagovesnika srpskog roda, uz snažnu besedu mitropolita Ilariona.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Georgija Ispovednika i Pobusani ponedeljak po starom kalendaru i Prepodobnog Teodora Trihina po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Agapita I, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
U jednoj kratkoj rečenici sadržano je upozorenje koje se tiče svakodnevnih odluka, tuđih uticaja i unutrašnjeg rasula koje ljudi često ne prepoznaju na vreme.
Kada vernici po crkvenoj tradiciji obilaze grobove i pale sveće, u srpskoj prestonici će biti na snazi posebna saobraćajna i organizaciona pravila na gradskim grobljima.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Pod budnim blagoslovom mitropolita mileševskog, obnovljeni hram Vaznesenja Gospodnjeg spreman je da ponovo zaštiti tajne molitve i duhovnu nadu budućih pokolenja — pod krovom koji čuva i ruku Svetog Save.
Na praznik Vaskrsenja Hristovog, među svetlim zidovima manastira Mileševa, nastao je prizor koji je postao duhovni simbol praznika: susret i kuckanje vaskršnjim jajima mitropolita Atanasija i umirovljenog vladike Filareta, sadašnjeg i bivšeg pastira Eparhije mileševske.
Mitropolit Atanasije ugostio je više ministara Vlade Srbije, otvorio pitanja obnove, zaštite fresaka i buduće saradnje, a razgovori su, umesto protokola, doneli konkretne planove i jasnu poruku da se nasleđe ne čuva rečima nego delima.
Mitropolit mileševski podsetio je da se patrijarh Pavle ne pamti zbog govora, već zbog života koji je i danas putokaz -skroman, postojan i nepogrešivo okrenut Hristu.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je na mestu stradanja jasenovačkih mučenika da reč pripada molitvi, a konačna pobeda životu i Hristu vaskrslom.
U prisustvu vernika, monaštva i ruskog ambasadora, mitropolit crnogorsko-primorski govorio o Živonosnom Istočniku i zašto se čuda događaju mimo ljudske volje.
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Spora priprema u zemljanoj posudi donosi bogat ukus mesa i povrća, decenijama prisutan na ramazanskim soframa i porodičnim okupljanjima širom Bosne i regiona.
Od sumnje do ispovesti „Gospod moj i Bog moj“ - šta zapravo znači Antipasha, zašto je ovaj dan poseban u crkvenom kalendaru i kako su ga pratili stari narodni običaji.
