DIRLJIV SUSRET UMIROVLJENOG I AKTUELNOG VLADIKE MILEŠEVSKOG: Mitropolit Atanasije dočekao nekadašnjeg prvopastira Eparhije mileševske – episkopa Filareta

Pod tihim svetlom kandila koje obasjava freske Svetog Save i belinu mileševskih zidina, dva arhijereja Gospodnja – mitropolit mileševski Atanasije i umirovljeni episkop Filaret – susreli su se u ljubavi Hristovoj. Susret koji nadilazi vreme i prostor, koji je satkan od molitvenih niti i posvećenja Crkvi, dogodio se u svetinji u kojoj vekovima odjekuje svetosavsko predanje i molitva za spasenje roda pravoslavnoga.

Foto: Eparhija mileševska

 

Dočekavši brata svoga u Hristu, vladika Atanasije izgovori slovo dobrodošlice koje odjeknu ne samo među zidovima svetinje već i u srcima svih vernih:

- Dragi vladiko, dobro ste došli! Mi znamo da su čoveku najdraža ona mesta gde je najviše ljubio Boga. Razumemo vašu želju da se vratite Mileševi, i naša je radost velika što ste opet ovde, gde ste služili i dušu svoju prinosili na oltar Crkve.

Foto: Eparhija mileševska

 

Bilo je to slovo dobrodošlice u kom se sabrao vekovni duh srpskog monaštva – razumevanje, ljubav i brigu, kao i želju da svaki trudonosac Gospodnji nađe mir i utočište u svetinji. Mitropolit je, s pastirskom brigom i očinskom nežnošću, poverio episkopa Filareta u ruke mileševskih monahinja i vernog sveštenstva, kako bi mu pružili negu i brigu, onako kako to dolikuje bratstvu u Hristu.

Episkop Filaret, sa suzama blagodarnosti u očima, uzvrati rečima iz dubine srca:

- Radost mi je neizmerna što sam se opet našao u ovoj svetinji, među svojima, među onima koji ljube Gospoda i koji u Njemu nalaze utehu. I danas vas pozivam, draga braćo i sestre, da u ovim danima Svete Četrdesetnice budemo jedno sa Hristom: postom, molitvom, ispovešću i pričešćem. Samo tako se pobeđuje, jer uz Hrista dobro uvek pobeđuje!

 

Njegove reči donele su duh prošlih vremena, podsećajući na godine duhovnog pastirstva i neprestane borbe za istinu pravoslavne vere. U susretu ove dvojice duhovnih gorostasa ogledala se lepota crkvenog predanja – vernost, poslušanje i ljubav koja ne bledi, već se, poput plamena na oltaru, prenosi s kolena na koleno, iz srca u srce, iz veka u vek.

U tihom smiraju mileševskog konaka, dok se monahinje pripremaju da episkopu Filaretu pruže svu potrebnu brigu, ostaje osećaj da ovaj susret nije bio samo susret dvojice vladika, već i živi podsetnik da u Hristu niko nije sam, da Crkva nikada ne ostavlja svoje i da su ljubav i zajedništvo ona svetlost koja nas vodi ka Carstvu nebeskom.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara