Sveti Teofan Zatvornik za 18. petak po Pedesetnici, osvrće se na snažnu poruku o prirodi zavisti, koja se javlja čak i među ljudima koji se divе onima koji su talentovani ili uspešni. U Jevanđelju po Liki, zavist se prikazuje kao suštinski problem koji sprečava istinsko poverenje i veru.
Zavist, prema Svetom Teofanu Zatvorniku, donosi laž i zlodušu, čineći je najnepravednijom i najotrovnijom strasti. Ona ne pogađa samo onoga ko zavidi, već i onoga na koga je usmerena. Svi smo skloni zavisti kada neko ko nam je ravan ili čak inferioran počne da se ističe. U takvim trenucima, egoizam preuzima kontrolu, a mir postaje nedostižan.
Međutim, Sveti Teofan Zatvornik naglašava da ljudi dobre volje, kod kojih saosećanje prevladava, ne pate od zavisti. Ključ za prevazilaženje ove destruktivne strasti leži u buđenju dobre volje i u aktivnom pokazivanju ljubavi prema onima kojima zavidimo. Time se zavist može umiriti i postepeno nestati.
U svetlu ovih misli, važno je da se suočimo sa svojim osećanjima i prepoznamo zavist kao prepreku našem duhovnom razvoju. Umesto da je ostavimo da raste, trebamo je prevazići kroz dela dobrote i saosećanja, što će nas osloboditi njene okove. Teofan nas podseća da je, uz Božiju pomoć, moguće izlečiti se od zavisti i pronaći mir u svom srcu.
"Nazarećani su se divili rečima Gospoda, ali ipak nisu verovali. Tome je smetala zavist, kao što je sam Gospod otkrio (Lk.4,22-30). Svaka strast je protivna istini i dobru, a zavist – više od svih. Jer, njenu suštinu čine laž i zloba. Ta strast je najnepravednija i najotrovnija, kako za onoga ko je ima tako i za onoga na koga je usmerena. U malim razmerama ona se može naći kod svakog. Ona se javlja u slučajevima u kojima neko ko je ravan nama počinje da se ističe. Ona je utoliko veća ukoliko se ističe neko ko je lošiji od nas.
Egoizam se razdražuje i zavist počinje da grize srce. Stanje nije tako mučno sve dok je nama samima otvoren put. Međutim, ako je on zatvoren, i to baš od strane onoga prema kome se i začela zavist, njenim stremljenjima već nema kočnice. Mir je tada već nemoguć.
Zavist zahteva srozavanje protivnika i ne umiruje se dok u tome ne uspe, ili pak, dok ne upropasti samog zavidljivca. Ljudi dobre volje, kod kojih saosećanje preovladava nad egoizmom, ne trpe od zavisti. To ukazuje na put ka gašenju zavisti u onome koji je mučen njome. Treba da požurimo da u sebi probudimo dobru volju, naročito prema onome kome zavidimo, i da to pokažemo na delu. Tada će i zavist da se stiša.
Nekoliko ponavljanja u tom smislu, i ona će, uz Božiju pomoć, sasvim iščileti. Međutim, ako je ostavimo kao što jeste, ako ne pobedimo sebe i ne nateramo se da činimo dobro onome kome zavidimo – ona će nas namučiti, isušiti, i u grob oterati".
Sveti Teofan je u svojoj misli za 15. subotu po Pedesetnici, poručuje da su ljubav i moralna odgovornost temelj ljudskog postojanja. Njegove misli podstiču nas da budemo svesni kako greh i bezakonje hladne ljubav i umanjuju našu sposobnost da se povezujemo jedni s drugima. On nas poziva da se borimo protiv sebičnosti i egoizma koji su koreni mnogih problema u društvu. Kroz lične izbore, kao što su odricanje od sebičnih želja i pružanje ljubavi drugima, možemo doprineti stvaranju boljeg sveta.
Sveti Teofan u misli za 16. subotu po Pedesetnici naglašava važnost budnosti i pripravnosti za dolazak Gospoda. "Stražiti“ ne znači samo čekati, već aktivno živeti u skladu s Božjim zapovestima, razmišljajući o tome kako ćemo se suočiti s Njim. Da bismo to postigli, važno je neprestano ispunjavati zapovesti i, kada padnemo, brzo se pokajati i pomiriti sa Bogom kroz ispoved. Ova proaktivnost u duhovnom životu pomaže nam da se oslobodimo straha od osude, jer kroz iskreno pokajanje i trud na ispravnom putu postajemo sve bliži Bogu.
Iako pravda može delovati umekšano i blago, ona se ne može ignorisati. Njena istina, kao unutrašnji glas, ne može biti utišana nasiljem ili represijom. Umesto toga, potrebno je raditi na umirenju savesti kroz veru, iskreno pokajanje i odlučnost da se živi u skladu s njom. Sveti Teofan nas poziva da obratimo pažnju na unutrašnje sukobe, jer spoljašnje prepreke ne mogu ugroziti unutrašnji mir koji dolazi iz duboke veze sa sobom i s Bogom. U tom smislu, svaka reč pravde može biti naš unutrašnji Jovan, koji nas poziva na autentičnost i hrabrost da se suočimo sa sopstvenim demonima.
Sveti Teofan naglašava da zlo ne prestaje ni nakon smrti; ono proganja duše, ali vernike ne treba da bude strah, jer nad njima zlo nema moć. Njihova vera i molitva su kao oružje protiv zlih sila, koje se povlače pred iskrenim duhovnim životom. Poruka je jasna, ukoliko želimo da se oslobodimo zla, moramo biti budni, moliti se i čuvati svoju dušu. Samo na taj način možemo da odbijemo napade i ostanemo snažni u veri. Sveti Teofan nas poziva na trezvenost i borbu, uz uverenje da uz Božju pomoć možemo prevazići svaku prepreku na našem putu ka svetosti.
