Sveti Teofan poručuje da, ako budemo revnnosni i posvećeni svom duhovnom putu, brzo ćemo se uspraviti i smanjiti učestalost naših padova. Na kraju, ovo dovodi do unutrašnjeg mira i sigurnosti da ćemo biti spremni na susret s Gospodom. U suštini, radi se o stalnom duhovnom radu, pokajanju i obnovi, što nas priprema za neizbežni susret s Božijom milošću.
"Stražite jer ne znate u koji će čas doći Gospod vaš (Mt. 24,42). Stražiti ne znači sedeti skrštenih ruku, već razmišljati o iznenadnom dolasku Gospodnjem, i uvek se ponašati i postupati onako kako zahteva susret sa Njim, čime se odstranjuje bojazan da će se zaslužiti ukor ili osuda. Kako to ostvariti? Vrlo prosto. Ispunjavanjem Njegovih zapovesti, s tim da se ni jedna ne narušava. Ako se i desi da neku narušimo, odmax treba da se čistimo pokajanjem i dužnim izmirenjem sa svoje strane. Tada će kod nas sve biti čisto. Greh ne ostavljaj ni jednog trenutka na duši: odmah se kaj, plači u srcu svome i trči ka duhovnom ocu da se ispovediš i dobiješ razrešenje. Zatim se opet prihvati ispunjavanja zapovesti Božijih. Ako budeš revnostan u vođenju ispravnog života, ubrzo ćeš se ispraviti. Jedino nemoj ostajati dugo u stanju pada. Padanja će u takvom ustrojstvu biti sve ređa i ređa, pa će se i sasvim prekratiti, uz pomoć sveisceljujuće blagodati Božije. Tada će se u tebe useliti radosno uverenje da nećeš nespreman sresti Gospoda".
Sveti Teofan je u svojoj misli za 15. subotu po Pedesetnici, poručuje da su ljubav i moralna odgovornost temelj ljudskog postojanja. Njegove misli podstiču nas da budemo svesni kako greh i bezakonje hladne ljubav i umanjuju našu sposobnost da se povezujemo jedni s drugima. On nas poziva da se borimo protiv sebičnosti i egoizma koji su koreni mnogih problema u društvu. Kroz lične izbore, kao što su odricanje od sebičnih želja i pružanje ljubavi drugima, možemo doprineti stvaranju boljeg sveta.
Sveti Teofan kritikuje one koji smatraju da post nije obavezan ili da im može škoditi. Objašnjava da je ova vrsta opravdanja često samo izgovor za nepošćenje. Post se ne bi trebao shvatiti kao nešto što uništava telo, već kao alat za umrtvljenje telesnih strasti. On ističe da, iako postoje ljudi koji imaju zdravstvene razloge zbog kojih ne mogu postiti, takvi su u manjini. Glavni uzrok odbacivanja posta, prema njemu, leži u nedostatku stvarne želje za duhovnim napretkom.
Sveta Teofan kaže prva faza greha počinje u obliku zle pomisli koja se javlja kao "seme" u našim mislima. To seme, ako ne bude odbačeno, može se razviti u stvarne postupke. On naglašava važnost prepoznavanja tih pomisli i njihovog trenutnog odbacivanja. Čim ih primetimo, trebamo ih odbaciti s trezvenošću i hrabrošću, jer će u suprotnom postati sve jače i teže će ih biti ignorisati. On upozorava i na uticaj "nečistih sila" koje su svuda oko nas. One pokušavaju da nas navedu na zlo, a mi moramo biti budni i spremni da se odupremo njihovim porivima. Ova unutrašnja borba nije samo pitanje lične odgovornosti, već i duhovnog rasta kroz molitvu i samodisciplinu.
Sveti Teofan naglašava da je srce koje je ispunjeno dobrotom neprestano žudi za prilikama da čini dobro. Kao što gladan čovek ne zaboravlja hranu dok ne utaži svoju glad, tako i istinski dobri ljudi ne miruju dok ne ostvare dobra dela. Kada to postignu, oni se ne zadržavaju na onome što su učinili, već gledaju unapred, težeći novim izazovima i prilikama. U svetu prepunom buka i samopromocije, Sveti Teofan nas podseća da je prava snaga u skromnosti, u delima koja se ne očekuju da budu primećena.
