Sveti Teofan nas u svojoj misli za 16. sredu po Pedesetnici podseća da iz srca izlaze sve zle misli, a svaka od njih može nas odvesti na put greha. U svom razmišljanju, Sveti Teofan ukazuje na to da zlo ne dolazi samo od spoljašnjih uticaja, već i iz našeg unutrašnjeg sveta.
Prema njegovim rečima, prva faza greha počinje u obliku zle pomisli koja se javlja kao "seme" u našim mislima. To seme, ako ne bude odbačeno, može se razviti u stvarne postupke. On naglašava važnost prepoznavanja tih pomisli i njihovog trenutnog odbacivanja. Čim ih primetimo, trebamo ih odbaciti s trezvenošću i hrabrošću, jer će u suprotnom postati sve jače i teže će ih biti ignorisati.
Sveti Teofan takođe upozorava na uticaj "nečistih sila" koje su svuda oko nas. One pokušavaju da nas navedu na zlo, a mi moramo biti budni i spremni da se odupremo njihovim porivima. Ova unutrašnja borba nije samo pitanje lične odgovornosti, već i duhovnog rasta kroz molitvu i samodisciplinu.
U zaključku, sveti Teofan nas poziva na aktivno delovanje i promišljanje. Naša unutrašnja snaga leži u sposobnosti da prepoznamo i odbacimo zle misli, kako bismo očuvali svoje srce i dušu od greha. U ovoj borbi, molitva i trezveno razmišljanje su naši najjači saveznici.
"Iznutra iz srca ljudskog izlaze misli zle, preljube, blud, ubistva, krađe, lakomstva, pakosti, lukavstvo, razvrat, zlo oko, hula na Boga, gordost, bezumlje (Mk.7,21-22). Ovde su nabrojani samo najrašireniji gresi. Međutim, i svi drugi, i veći i manji, izlaze iz srca. Vid u kome se oni javljaju jeste zla pomisao. Prvo seme zla koje pada na misao jeste: „Da se učini to i to“. Odakle i kako ono pada? Jedan deo tih pomisli se može objasniti izvesnim zakonima sejanja i sjedinjavanja ideja i likova. Međutim, samo jedan deo. Drugi, znatniji deo, dolazi od samopokretnog razdraženja strasti. Živeći u srcu, strast ne može a da ne zahteva zadovoljenje. Taj zahtev se ispoljava pozivom na ovo ili ono, a sa pozivom je sjedinjen ovaj ili onaj predmet. Odatle misao: „A, eto šta treba uraditi!“ Otuda se, na primer, kod gladi oseća poziv na hranu. Sa pozivom pada na misao i sama hrana, a sa njom želja da se dođe do ovog ili onog i da se ono pojede. Tpeći, i možda najobimniji deo, proishodi od nečistih sila. Njima je ispunjen vazduh i one se u čoporu vrzmaju oko ljudi. Svaki po svome rodu razvija dejstvo na lica sa kojima se cpeće. Od njih leti zlo kao iskre od užarenog železa. Gde postoji prijemčivost, iskra se unedrava, a sa njom i misao o zlom delu. Time, i ni sa čim drugim se ne može objasniti (inače neobjašnjivo) rađanje zlih pomisli usled poslova koji nemaju nikakvo srodstvo sa njima. Međutim, sva ta razlika u uzrocima ne zahteva i razliku u postupanju sa zlim pomislima. Zakon je jedan: ako se javi zla pomisao – odmah je odbaci, i posao je završen. Ne odbaciš li je u prvom trenutku, u drugom će biti teže, a u trećem još teže. I već nećeš primetiti kako će se roditi saosećanje, želja i rešenje, i kako će se javiti i sredstva… Pa, eto i greha pod rukom. Prvo protivljenje zlim pomislima je trezvoumlje i bodrost sa molitvom".
Sveti Teofan nas podseća da nije u redu da se oslanjamo samo na materijalnu sigurnost. Umesto toga, trebali bismo da se trudimo da razvijamo unutrašnju snagu i veru. Kada smo otvoreni za Božiju volju, postajemo sposobniji da se suočimo sa životnim izazovima i ostvarimo prave plodove u našim životima. Kao obični ljudi, pozvani smo da živimo s poverenjem i hrabrošću, znajući da Božija milost vodi i prati svaki naš korak. Naš put prema ispunjenju počinje kada se oslobodimo strahova i predamo se ljubavi i dobrom delu, baš kao što su to činili apostoli.
U misli za 15. četvrtak po Pedesetnici, Sveti Teofan nam poručuje da je u srcu svake osobe usađeno duboko osećanje za Božansko, koje nas neprekidno vuče ka Gospodu. U evanđelju po Marku (Mk. 6,33) opisuje se, podseća, trenutak kada se narod okuplja oko Isusa, vođen potrebom za duhovnim ispunjenjem. Ova scena, u kojoj Isus hrani pet hiljada ljudi, oslikava kako Božanska prisutnost deluje na ljude, probuđujući u njima skrivenu glad za nečim višim.
Sveti Teofan je u svojoj misli za 15. subotu po Pedesetnici, poručuje da su ljubav i moralna odgovornost temelj ljudskog postojanja. Njegove misli podstiču nas da budemo svesni kako greh i bezakonje hladne ljubav i umanjuju našu sposobnost da se povezujemo jedni s drugima. On nas poziva da se borimo protiv sebičnosti i egoizma koji su koreni mnogih problema u društvu. Kroz lične izbore, kao što su odricanje od sebičnih želja i pružanje ljubavi drugima, možemo doprineti stvaranju boljeg sveta.
Sveti Teofan objašnjava da, iako spoljašnje nije neophodno, ono ipak ima svoju vrednost kada odražava unutrašnje stanje duše. Problem nastaje kada se fokusiramo isključivo na vidljivo, misleći da smo ispunili sve dužnosti, dok zapravo zaboravljamo na unutrašnji sadržaj. To nas može dovesti do površnosti i udaljenosti od pravog duhovnog života. On savetuju da uvek težimo ka unutrašnjem, koristeći spoljašnje kao sredstvo izražavanja naše vere. Pravi duhovni napredak zahteva pažnju prema sebi, trezvenost i hrabrost. Ove vrline su ključne za prevazilaženje sklonosti ka onom što je nisko i prolazno.
