U svojoj misli za 16. ponedeljak po Pedesetnici, Sveti Teofan ukazuje na suštinsku grešku fariseja, koja leži u njihovoj opredeljenosti za spoljašnje forme pobožnosti, dok su zanemarili unutrašnji svet srca. On naglašava da Gospod ne kritikuje samo spoljašnji poredak ili pravila ponašanja, već zbog privrženosti tim pravilima, bez istinske brige o onome što se dešava unutar nas.
Sveti Teofan objašnjava da, iako spoljašnje nije neophodno, ono ipak ima svoju vrednost kada odražava unutrašnje stanje duše. Problem nastaje kada se fokusiramo isključivo na vidljivo, misleći da smo ispunili sve dužnosti, dok zapravo zaboravljamo na unutrašnji sadržaj. To nas može dovesti do površnosti i udaljenosti od pravog duhovnog života.
On savetuju da uvek težimo ka unutrašnjem, koristeći spoljašnje kao sredstvo izražavanja naše vere. Pravi duhovni napredak zahteva pažnju prema sebi, trezvenost i hrabrost. Ove vrline su ključne za prevazilaženje sklonosti ka onom što je nisko i prolazno.
Na kraju, sveti Teofan ističe da osoba koja ima duboko unutrašnje iskustvo nikada ne zanemaruje spoljašnje, ali mu ne pridaje preveliku vrednost. Ova misao poziva nas da preispitamo naš odnos prema veri i da težimo istinskoj duhovnosti koja prožima i unutrašnji i spoljašnji svet.
"Gospod ne prekoreva fariseje zbog spoljašnjeg poretka koji su zaveli, niti za pravila ponašanja, već za njihovu privrženost njima, i stoga što su se opredelili jedino za spoljašnje poštovanje Boga, izostavljajući brigu o onome šta je u srcu (Mk. 7,1-8). Bez spoljašnjeg se, svakako, ne može. I najviša unutrašnjost ima potrebu u spoljašnjem, kao za izrazom i odećom svojom. Na delu, ono nikada i ne ide samo, nego uvek u vezi sa spoljašnjim. Njih samo lažne teorije odvajaju. Sa druge, opet, strane, očigledno je da sama spoljašnjost nije ništa. Njena vrednost dolazi od prisutnosti onog unutrašnjeg u njoj. Čim njega nema, ni sama spoljašnjost nije potrebna. Međutim, mi se često brinemo za ono spoljašnje i vidljivo (u čemu se pretpostavlja unutrašnje koje u spoljašnjem i vidljivom prima određeni oblik) do te mere da, ispunivši ga, ostajemo mirni, ne misleći da li u tome zaista ima unutrašnjeg ili ne. A pošto je unutrašnje teže od spoljašnjeg, sasvim je prirodno zaustaviti se na spoljašnjem, ne dolazeći do unutrašnjeg. Šta da se radi? Treba upravljati sobom i imati u vidu ono unutrašnje. Uvek treba ka njemu stremiti kroz ono spoljašnje, i ono spoljašnje smatrati vrednim samo kada je sa njim i unutrašnje. Pažnja prema sebi, trezvoumlje i bodrost jesu jedinstvene poluge za podizanje naše otežale prirode, lakome na ono nisko. Zanimljivo je da onaj ko ima unutrašnje, ni spoljašnje nikad ne ostavlja, premda mu ne pridaje osobitu vrednost".
Sveti Teofan Zatvornik nas 14. subote po Pedesetnici podstiče da, ukoliko želimo biti najveći, preuzmemo odgovornost za brigu o svima oko nas. U porodici, to znači stavljati potrebe drugih ispred svojih, brinući se za blagostanje svakog člana. U širem smislu, u zajednici, pravi lider je onaj koji je posvećen služenju, posvećujući se dobrobiti svih u svom okruženju.
Sveti Teofan nas podseća da nije u redu da se oslanjamo samo na materijalnu sigurnost. Umesto toga, trebali bismo da se trudimo da razvijamo unutrašnju snagu i veru. Kada smo otvoreni za Božiju volju, postajemo sposobniji da se suočimo sa životnim izazovima i ostvarimo prave plodove u našim životima. Kao obični ljudi, pozvani smo da živimo s poverenjem i hrabrošću, znajući da Božija milost vodi i prati svaki naš korak. Naš put prema ispunjenju počinje kada se oslobodimo strahova i predamo se ljubavi i dobrom delu, baš kao što su to činili apostoli.
U misli za 15. četvrtak po Pedesetnici, Sveti Teofan nam poručuje da je u srcu svake osobe usađeno duboko osećanje za Božansko, koje nas neprekidno vuče ka Gospodu. U evanđelju po Marku (Mk. 6,33) opisuje se, podseća, trenutak kada se narod okuplja oko Isusa, vođen potrebom za duhovnim ispunjenjem. Ova scena, u kojoj Isus hrani pet hiljada ljudi, oslikava kako Božanska prisutnost deluje na ljude, probuđujući u njima skrivenu glad za nečim višim.
Sveti Teofan je u svojoj misli za 15. subotu po Pedesetnici, poručuje da su ljubav i moralna odgovornost temelj ljudskog postojanja. Njegove misli podstiču nas da budemo svesni kako greh i bezakonje hladne ljubav i umanjuju našu sposobnost da se povezujemo jedni s drugima. On nas poziva da se borimo protiv sebičnosti i egoizma koji su koreni mnogih problema u društvu. Kroz lične izbore, kao što su odricanje od sebičnih želja i pružanje ljubavi drugima, možemo doprineti stvaranju boljeg sveta.
