Sveti Teofan ističe da se Božanstvo projavljuje kroz Isusove reči, dela i pogled, stvarajući neodoljivu privlačnost. Ljudi iz različitih krajeva dolaze jer osećaju tu duboku povezanost s nečim što ih nadmašuje i ispunjava. Ovo osećanje za Božansko je toliko snažno da ga ništa ne može zaustaviti, ni sami pojedinci koji ga nose u sebi.
Takođe, svetac naglašava da ova težnja nije nešto novo, već je prisutna kroz celu istoriju crkve. Svi mi, u različitim vremenima i mestima, osećamo tu potrebu za duhovnim vođstvom i ispunjenjem. Teofan podseća da je ovo stremljenje suštinski deo ljudske prirode, koje se manifestuje u našim umetničkim, duhovnim i praktičnim aktivnostima.
U prirodi ne može biti obmane; stoga, ovo osećanje ne može biti lažno. Ono svedoči o postojanju Božanskog. Sveti Teofan nas poziva da se otvorimo tom Božanskom, da prepoznamo njegovu prisutnost u svakodnevnom životu, i da se usmerimo ka izvoru svetlosti i istine koji nas ispunjava. Na kraju, to nas poziva da potražimo i razvijamo odnos s Bogom, kako bismo pronašli pravu svrhu i ispunjenje u svojim životima.
"I pešice iz svih gradova hitahu onamo… i skupiše se oko njega (Mk.6,33) u pustinji Vitsaidskoj, gde je učinjeno čudo nasićenja pet hiljada ljudi sa pet hlebova i dve ribe. Šta je vuklo narod ka Gospodu? Osećanje za Božansko. Sakriveno pod pokrovom ljudske prirode, Božanstvo Gospoda se projavljivalo u reči, delu, pogledu, u svemu što je bilo vidljivo na Njemu. Projavljivanja Božanstva budila su u srcu skriveno osećanje za Božanstveno, i njime vukla ka Gospodu. Niko nije u mogućnosti da spreči takvo približavanje, ne samo sa strane, nego ni sam čovek koji ga oseća u sebi, budući da je ono dublje i jače od svih drugih osećanja. To Božansko u Gospodu Spasitelju privlačilo je Njemu kasnije ljude svih naroda pod nebom. Isto se dešavalo tokom istorije Crkve, a i do sada tako biva. I mali trag Božanskog privlači ka sebi. Šta sledi iz takvog iskustva stremljenja našeg duha ka Božanskom na svim mestima i u svim vremenima? Ono svedoči o natprirodnom, o Božanstvu, koje je njegov izvor. To stremljenje leži u osnovi našeg duha i čini njegovu prirodu, što se može videti iz naših umnih, estetskih n delatnih zanimanja. U prirodi ne može postojati obmana i laž. Dakle, njih nema ni u tom stremljenju ka Božanskom. Odatle proističe da Bog i Božansko postoje, i da naučnici, koji odriču natprirodno, idu protiv prirode duha ljudskog".
Sveti Teofan Zatvornik za današnji dan, četrnaesti utorak po Pedesetnici, ističe značaj duhovnog uzdizanja, koristeći metaforu rasta pšenice. Kao što pšenica klija i raste neprimetno, tako se i duhovni razvoj svakog čoveka odvija kroz Božiju blagodat, često bez naše svesti o tome.
Sveti Teofan nas podseća na važnost samoposmatranja i duhovnog napredovanja kako bismo se oslobodili mračnih uticaja. On ističe da je ključna borba sa sopstvenim slabostima i strastima, a ne samo spoljašnje delovanje zlih duhova.
Sveti Teofan Zatvornik nas 14. subote po Pedesetnici podstiče da, ukoliko želimo biti najveći, preuzmemo odgovornost za brigu o svima oko nas. U porodici, to znači stavljati potrebe drugih ispred svojih, brinući se za blagostanje svakog člana. U širem smislu, u zajednici, pravi lider je onaj koji je posvećen služenju, posvećujući se dobrobiti svih u svom okruženju.
Sveti Teofan naglašava da kada neko iskreno prati Gospodnji put, njegovo unutrašnje i spoljašnje biće doživljava transformaciju. Čovek koji se trudi da prevaziđe svoje slabosti, postaje dostojanstveniji i mudriji, bez obzira na svoj socijalni status ili obrazovanje. Ova promena nije rezultat akademskog učenja, već delovanja Božje blagodati koja oblikuje njegovo biće.
