Sveti Teofan Zatvornik, u svojoj misli za 22. utorak po Pedesetnici, izražava zabrinutost zbog promena u društvu, opominje nas kroz svoje reči o važnosti javnog ispovedanja vere i nepostidljivog svedočenja o Hristu. Njegova poruka je jasna i snažna: "Ne stidi se da ispovedaš Gospoda Isusa Hrista, ovaploćenog Sina Božijeg, koji nas je iskupio svojom krsnom smrću, a Vaskrsenjem i Vaznesenjem svojim nam otkrio ulaz u Carstvo nebesko.“
U današnjem društvu, kako Sveti Teofan primećuje, sve je manje razgovora o Gospodu i spasenju. Tema Hrista, koja je nekada bila najvažnija i svakodnevna, sve više nestaje iz javnog diskursa. On upozorava da ako se postidimo Hrista pred ljudima, i On će se postideti nas kada dođe u slavi svojoj (Lk. 9, 26).
Sveti Teofan nas poziva da ne dozvolimo da hladnoća i indiferentnost prema veri prevladaju, naglašavajući da je "srce rado naklonjeno rečima o onome što voli. "Ako je društvo izgubilo ljubav prema Gospodu, to se ogleda u tome što se danas izbegava govoriti o Hristu i spasenju. Mnogi, kaže on, ne poznaju Hrista, dok su drugi prema Njemu hladni, i čak i oni koji imaju toplinu prema njemu često prećutkuju svoja osećanja.
Još alarmantniji je njegov poziv upućen sveštenstvu, koje je, prema njegovom mišljenju, postalo previše tiho u pogledu propovedanja vere i podsećanja na važnost spasenja. Tema o Hristu i spasenju više nije uvrštena među prihvaćene teme u društvenim razgovorima. Prema Svetom Teofanu, ovo je ozbiljna greška, jer bi svaki razgovor trebao biti prožet duhom Hristovim. Samo tada, zaključuje on, razgovori mogu postati sredstvo za raspoznavanje Hrišćana, koji govore iz srca, od onih koji nemaju ni znanja, ni ljubavi prema veri.
Sveti Teofan poziva svakog hrišćanina da se ne postidi Hrista, da ne povlači veru u privatnost i tišinu, već da se usuđuje biti svetionik vere u svetu koji postaje sve hladniji i ravnodušniji prema Božijim stvarima.
"Ne stidi se da ispovedaš Gospoda Isusa Hrista ovaploćenim Sinom Božijim, koji nas je iskupio svojom krsnom smrću, a Vaskrsenjem i Vaznesenjem svojim nam otkrio ulaz u Carstvo nebesko. Ukoliko se postidiš i On će se postideti tebe kada dođe u slavi svojoj i Očevoj i svetih anđela (Lk.9,26). Danas je u društvo ušla moda da se uopšte ne govori o Gospodu i o spasenju, dok je ranije samo o tome bilo reči kao o najvažnijoj stvari. Srce rado zavoli reč o onome čemu je naklonjeno. Znači li to da je srce počelo da bude manje naklonjeno ka Gospodu? Sudeći po rečima, izgleda da je tako. Jedni ga uopšte ne znaju, drugi su hladni prema Njemu, dok oni koji imaju toplinu prema Njemu uopšte ne zavode reč. A i sveštenstvo ćuti. Došlo je do toga da je reč o Gospodu Spasitelju i o našem glavnom delu – spasenju, isključena iz kruga tema koje su prihvaćene u društvu. „Šta,- reći ćete,- zar treba samo o tome govoriti?“ Zašto samo o tome? O svemu se može govoriti sa te tačke posmatranja, tako da svaki razgovor bude osenjen duhom Hristovim. Tada će i biti moguće pogoditi ko govori – Hrišćani ili neznabošci. Sada, pak, vi to ne možete poznati ni po rečima, ni po spisima. Pogledajte sve žurnale: o čemu sve tamo ne pišu? Međutim, niko nije rad da povede reč o hrišćanskom životu. Mudrijaško vreme"!
Iako pravda može delovati umekšano i blago, ona se ne može ignorisati. Njena istina, kao unutrašnji glas, ne može biti utišana nasiljem ili represijom. Umesto toga, potrebno je raditi na umirenju savesti kroz veru, iskreno pokajanje i odlučnost da se živi u skladu s njom. Sveti Teofan nas poziva da obratimo pažnju na unutrašnje sukobe, jer spoljašnje prepreke ne mogu ugroziti unutrašnji mir koji dolazi iz duboke veze sa sobom i s Bogom. U tom smislu, svaka reč pravde može biti naš unutrašnji Jovan, koji nas poziva na autentičnost i hrabrost da se suočimo sa sopstvenim demonima.
Sveti Teofan naglašava da zlo ne prestaje ni nakon smrti; ono proganja duše, ali vernike ne treba da bude strah, jer nad njima zlo nema moć. Njihova vera i molitva su kao oružje protiv zlih sila, koje se povlače pred iskrenim duhovnim životom. Poruka je jasna, ukoliko želimo da se oslobodimo zla, moramo biti budni, moliti se i čuvati svoju dušu. Samo na taj način možemo da odbijemo napade i ostanemo snažni u veri. Sveti Teofan nas poziva na trezvenost i borbu, uz uverenje da uz Božju pomoć možemo prevazići svaku prepreku na našem putu ka svetosti.
Sveti Teofan dalje objašnjava da oproštaj grehova nije nešto što se može postići samostalno, već je to proces koji zahteva posvećenost i odlučnost da se ne podleže grehovnim navikama. Uloga Hrista kao našeg zastupnika kod Oca je neprocenjiva, jer nas jedino njegova žrtva može osloboditi od posledica naših grehova. On ukazuje na značaj Božanske blagodati, koja se daruje onima koji veruju. Ova pomoć, koja dolazi kroz Svetog Duha, omogućava nam da se oslobodimo greha i da živimo u skladu s učenjima Hrista. Oni koji ometaju veru u Gospoda smatraju se "večnim zločincima“, jer se protive istini koja je poznata svima i koja donosi večnu štetu.
Sveti Teofan ističe da prava vrednost života nije u materijalnom blagostanju ili društvenoj počasti, već u duhovnom bogatstvu. On naglašava da je život ispunjen nevoljama i iskušenjima često put ka istinskoj utehi i slobodi od materijalnih zavisnosti. Prava sreća se ne nalazi u spoljašnjim bogatstvima, već u unutrašnjem miru i duhovnom ispunjenju. Kada se oslobodimo očaravajućih iluzija ovog sveta, možemo spoznati da su unutrašnje vrednosti, kao što su ljubav, saosećanje i vera, jedina istinska bogatstva. Sveti Teofan poziva svakoga da se prema materijalnim dobrima odnosi s oprezom, čak i kada ih ima, i da ih ne dozvoli da zasene duhovni put.
