Sveti Teofan nas u svojoj misli za 24. ponedeljak po Pedesetnici upozorava na ozbiljnost ravnodušnosti prema delima Božijim koja su stalno prisutna, a koje često zanemarujemo. On koristi primer carice južne, koja je putovala iz dalekih krajeva da bi čula Solomonovu mudrost, i to uprkos tome što nije bila neposredno s njim.
Sveti Teofan ovo postavlja kao kontrast prema nama, koji imamo Gospoda pred sobom kroz Jevanđelje, ali često ne obraćamo pažnju na Njegova dela i Njegovu prisutnost.
On ukazuje da naša nepažnja prema Gospodu i Njegovim delima proizilazi iz duhovne nesvesnosti, odnosno od toga što smo zatvorili oči svojih duša i okrenuli ih na drugu stranu, zanemarujući ono što nam je najvažnije – spasenje duše. Ova nepažnja nije samo manjak interesovanja, već ozbiljan greh, jer uzrok nije samo to što ne primećujemo Božju prisutnost, već i to što se ne trudimo da obratimo pažnju na Njegovu reč i dela, koja su ključna za našu večnu sudbinu.
Sveti Teofan nas poziva da shvatimo da je spasenje naše duše naš najvažniji zadatak, koji ne smemo zanemariti. Ne možemo sebi dozvoliti da budemo ravnodušni prema spasenju, jer to je delatnost koja je neuporedivo važnija od bilo kog drugog sveta oko nas. Ako zanemarimo Božja dela i Njegovu reč, to znači da zanemarujemo najvažniji deo našeg postojanja, koji ima posledice ne samo za naš svakodnevni život, već i za našu večnost. On nam poručuje da, kao što carica južna nije imala opravdanja da ne ode do Solomona, tako ni mi nemamo opravdanja da ne obratimo pažnju na Gospoda i Njegova dela koja su nam jasno data kroz Jevanđelje.
"Carica južna ustaće na sud sa ljudima roda ovoga i osudiće ih (Lk.11,31). Zašto? Zato što su ravnodušni prema delu koje Gospod vrši pred našim očima. Čuvši o mudrosti Solomonovoj, carica je došla iz daljine da ga čuje, a oni ne obraćaju pažnju na Gospoda, iako ga imaju pred licem, i premda je očevidno veći od Solomona koliko je nebo više od zemlje. Carica južna osuđuje i sve ravnodušne prema delima Božijim, budući da je Gospod uvek i među nama očevidno prisutan u jevanđelskim pričama, kao što je bio prisutan i tada. Čitajući Jevanđelje, mi pred očima imamo Gospoda sa svim Njegovim divnim delima. Jer, ono je tako nesumnjivo, kao što je nesumnjivo svedočanstvo očiju. Međutim, ko od nas obraća pažnju na Gospoda, koji se na takav način ocrtava u našim dušama? Mi smo zatvorili svoje oči ili smo ih okrenuli na drugu stranu, zbog čega i ne vidimo. Ne videći, pak, mi se i ne zanimamo delima Gospodnjim. Međutim, tu nema opravdanja, budući da uzrok leži u nepažnji koja je isto toliko prestup koliko i delo koje iz nje proizilazi. Delo Gospodnje, tj. – spasenje duše jeste naše prevashodno delo. Na ono što je od Gospoda mi smo dužni da obraćamo pažnju, čak ako se neposredno i ne odnosi na nas. Utoliko više smo dužni da pazimo na ono što se odnosi na nas same, na ostvarivanje našeg suštinskog dela, čije značenje se prostire na svu večnost? Sami sudite koliki je prestup nepažnja prema tom delu!"
On ističe da pravi molitvenici često ne primećuju prolaz vremena jer ih molitveni žar obuzima, a umirenje duše koje proističe iz bdenja donosi trajne plodove. Iako je bdenje naporno, Sveti Teofan naglašava njegovu vrednost, jer smiruje telo i pomaže duhovnom razvoju. Umesto da nas san uspava, bdenje nas aktivira i čini bržima u delima dobra. Sveti Teofan nas poziva da kroz trud i odricanje učimo telo da služi duhu, osnažujući tako našu duhovnost i približavajući nas Bogu. Ova poruka je podsticaj svima koji teže duhovnom napretku da prihvate bdenje kao sredstvo koje ne samo da donosi unutrašnji mir, već i jača našu sposobnost da delujemo sa ljubavlju i revnošću.
Sveti Teofan ističe da prava vrednost života nije u materijalnom blagostanju ili društvenoj počasti, već u duhovnom bogatstvu. On naglašava da je život ispunjen nevoljama i iskušenjima često put ka istinskoj utehi i slobodi od materijalnih zavisnosti. Prava sreća se ne nalazi u spoljašnjim bogatstvima, već u unutrašnjem miru i duhovnom ispunjenju. Kada se oslobodimo očaravajućih iluzija ovog sveta, možemo spoznati da su unutrašnje vrednosti, kao što su ljubav, saosećanje i vera, jedina istinska bogatstva. Sveti Teofan poziva svakoga da se prema materijalnim dobrima odnosi s oprezom, čak i kada ih ima, i da ih ne dozvoli da zasene duhovni put.
Sveti Teofan Zatvornik u misli za 22. četvrtak po Pedesetnici ukazuje na važnost strpljenja, ljubavi i poštovanja prema onima koji ne veruju i ne prihvataju Gospoda. Njegova poruka podseća nas na način na koji se Gospod postavio prema onima koji ga nisu prihvatili. U Lukinom evanđelju (9,55-56) opisano je kako su učenici želeli da pošalju oganj s neba na selo koje nije primilo Isusa, ali Gospod je rekao: "Ne znate kakvog ste vi duha...“ On nije reagovao osvetnički, već je otišao u drugo selo, ostavljajući neverujuće da idu svojim putem.
Sveti Teofan misli za 23. utorak po Pedesetnici ukazuje na duboko značenje molitve u životu hrišćanina i način na koji ona treba da bude iskrena i sa pažnjom upućena Bogu. On ističe da je Gospod podario opštu molitvu, "Oče naš", koja obuhvata sve naše duhovne i telesne potrebe, ali nas podseća da nije moguće jednim obraćanjem obuhvatiti sve što možemo tražiti od Boga. Stoga, postoji mogućnost da se molimo i pojedinačno, izlažući pred Gospoda svoje konkretne želje i potrebe, bilo u crkvi ili kod kuće.
