Sveti Teofan u svojoj misli za 16. utorak po Pedesetnici naglašava da su unutrašnje misli i osećanja ono što čoveka pogani, a ne spoljašnji uticaji. Oslanja se na biblijski citat iz Evanđelja po Marku, koji jasno ukazuje na to da ono što iznutra izlazi iz srca čoveka oblikuje njegov karakter.
On objašnjava da post nije uspostavljen zbog toga što su određena jela nečista, već kao sredstvo za duhovno usavršavanje. Post se praktikuje kako bi se smanjila telesna želja i kako bi se omogućilo lakše duhovno napredovanje. Sveti Teofan ističe da je post važan za sve vernike, jer pomaže u savladavanju grešnih stremljenja i jačanju duhovne discipline.
Sveti Teofan kritikuje one koji smatraju da post nije obavezan ili da im može škoditi. Objašnjava da je ova vrsta opravdanja često samo izgovor za nepošćenje. Post se ne bi trebao shvatiti kao nešto što uništava telo, već kao alat za umrtvljenje telesnih strasti. On ističe da, iako postoje ljudi koji imaju zdravstvene razloge zbog kojih ne mogu postiti, takvi su u manjini. Glavni uzrok odbacivanja posta, prema njemu, leži u nedostatku stvarne želje za duhovnim napretkom.
Sveti Teofan naglašava važnost zajedništva unutar Crkve. On upozorava da je neprihvatljivo odvajati se od opštih pravila crkve, jer to može dovesti do podela i osipanja zajednice. Post, kao deo zajedničkog duhovnog života, predstavlja povezanost svih članova crkve.
Na kraju, svetitelj ističe da je sloboda izbora važna, ali da ona dolazi s odgovornošću. U nebu neće biti mesta za one koji odbacuju post, a kada dođe sud, ljudi će biti primorani da se suoče sa posledicama svojih odluka. Dakle, iako je svaki pojedinac slobodan da izabere svoj put, poziv na post je poziv na unutrašnje pročišćenje i rast.
"Ništa nema što bi čoveka moglo opoganiti od onoga što spolja ulazi u njega, nego što izlazi iz njega ono je što pogani čoveka (Mk.7,15). To mesto, kao i slična njemu (na primer: Jelo nas ne postavlja pred Bogom) obično ističu oni koji ne drže post po ustavu i poretku Crkve, smatrajući da tim dovoljno opravdavaju svoje nepošćenje. Koliko je i da li je zaista zadovoljavajuće to pravdanje zna svaki verni član Crkve. Postom je ustanovljeno uzdržavanje od nekih jela ne zbog toga što bi bila nečista, nego stoga što se podvizavanjem lakše postiže stanjivanje tela, neophodno za unutrašnji napredak. Taj smisao zakona posta je toliko suštastven da se oni koji bilo kakvu hranu smatraju nečistom, pribrajaju jereticima. Zbog toga oni koji nisu skloni postu ne bi trebalo da nastoje na tome. Oni pre treba da ističu da post nije obavezan, premda i predstavlja sredstvo za pobeđivanje grehovnih priziva i stremljenja tela. Međutim, ni na toj tački se ne mogu utvrditi. Ako je unutrašnje napredovanje obavezno, obavezno je i sredstvo koje ga omogućuje, tj. post. Upravo to savest i govori svakome. Međutim, da bi umirili savest, neki govore: „Ja ćy na drugi način da nadoknadim napuštanje posta“, ili: „Meni post može da škodi“, ili: „Ja ćy da postim kad xoćy, a ne u utvrđene postove“. Prvo izgovaranje je neumesno, budući da bez posta još niko nije uspeo da izađe na kraj sa svojim telom i da svoju unutrašnjost uredi kako treba. Poslednje je takođe neumesno zato što je Crkva jedno telo: odvajati se od drugih u njoj protivno je njenom ustrojstvu. Napustiti opšta pravila Crkve može samo onaj koji izađe iz nje. Sve dok je čovek njen član, ne može da govori i postupa na taj način. Drugo izgovaranje poseduje privid ispravnosti. Tačno je, međutim, da se obaveza posnih ograničavanja skida sa onih kojima posna jela škode. Post je ustanovljen ne radi ubijanja tela, nego radi umrtvljenja strasti. Međutim, kad bi se ljudi koji ne mogu podneti post savesno prebrojali, pokazalo bi se da ih je tako malo da im je broj sasvim zanemarljiv. Ostaje od svega samo jedan uzrok nepošćenja – odsustvo htenja. Protiv toga se ne može sporiti. Ni u raj nikoga neće uzeti protiv njegove volje. Međutim, kada budu osudili na ad – hoćeš nećeš – moraćeš da ideš: uhvatiće i baciće".
Sveti Teofan Zatvornik za današnji dan, nedelju četrnaestu po Pedesetnici, podseća na parabolu o kraljevskoj svadbi iz Jevanđelja, gde car poziva zvanice na svadbu svog sina. Ova priča nam jasno ukazuje na suštinsku poruku: svadba simbolizuje Carstvo nebesko, dok je poziv na nju propoved Jevanđelja. Mnogi, međutim, odbacuju ovaj poziv zbog svakodnevnih briga i obaveza.
U misli za 15. četvrtak po Pedesetnici, Sveti Teofan nam poručuje da je u srcu svake osobe usađeno duboko osećanje za Božansko, koje nas neprekidno vuče ka Gospodu. U evanđelju po Marku (Mk. 6,33) opisuje se, podseća, trenutak kada se narod okuplja oko Isusa, vođen potrebom za duhovnim ispunjenjem. Ova scena, u kojoj Isus hrani pet hiljada ljudi, oslikava kako Božanska prisutnost deluje na ljude, probuđujući u njima skrivenu glad za nečim višim.
Sveti Teofan je u svojoj misli za 15. subotu po Pedesetnici, poručuje da su ljubav i moralna odgovornost temelj ljudskog postojanja. Njegove misli podstiču nas da budemo svesni kako greh i bezakonje hladne ljubav i umanjuju našu sposobnost da se povezujemo jedni s drugima. On nas poziva da se borimo protiv sebičnosti i egoizma koji su koreni mnogih problema u društvu. Kroz lične izbore, kao što su odricanje od sebičnih želja i pružanje ljubavi drugima, možemo doprineti stvaranju boljeg sveta.
Sveti Teofan objašnjava da, iako spoljašnje nije neophodno, ono ipak ima svoju vrednost kada odražava unutrašnje stanje duše. Problem nastaje kada se fokusiramo isključivo na vidljivo, misleći da smo ispunili sve dužnosti, dok zapravo zaboravljamo na unutrašnji sadržaj. To nas može dovesti do površnosti i udaljenosti od pravog duhovnog života. On savetuju da uvek težimo ka unutrašnjem, koristeći spoljašnje kao sredstvo izražavanja naše vere. Pravi duhovni napredak zahteva pažnju prema sebi, trezvenost i hrabrost. Ove vrline su ključne za prevazilaženje sklonosti ka onom što je nisko i prolazno.
