Ono što je posebno značajno jeste figura onog zvanog koji nije bio odeven u svadbeno ruho i koji je zbog toga izbačen. Ovaj detalj nosi duboku poruku o vernosti i unutrašnjem stanju duše. Sveti Teofan naglašava da je važno ne samo imati veru, već je živeti. Oni koji se smatraju vernicima, a nemaju plodove vere u svom životu, zapravo se nalaze u opasnoj poziciji.
Postavlja se pitanje: ko smo mi u ovom pozivu? Da li zaista verujemo ili smo samo deo grupe koja se smatra hrišćanskom? Mnogi se izjašnjavaju kao vernici, ali njihova dela i osećanja često nisu u skladu s tom izjavom. U tom smislu, sveti Teofan nas poziva na introspekciju: da preispitamo svoju veru, da ispitamo svoja osećanja i dela.
"Car načini svadbu za svoga sina i posla po zvanice. Posla jednom, pa drugi put. Međutim, zvanice ne dolaze zbog žitejskih briga: jedan je otišao u polje svoje, drugi u trgovinu. Upućen je nov poziv u drugim sferama i bračna palata se napunila. Među ostalima, našao se jedan koji nije bio odeven u svadbeno ruho. Zbog toga je izbačen (Mt.22,2-14).
Smisao priče je jasan. Svadba je – Carstvo nebesko, poziv – propoved Jevanđelja, oni koji su odbili poziv – neverujući, a bez svadbenog ruha – verujući, ali bez života po veri. Ko kojoj grupi ljudi pripada, neka sam prosudi. Da smo zvani – jasno je. Međutim, da li verujemo? Opet, moguće je, kao pod opštim imenom, biti i među verujućima, a u stvari biti bez vere. Jedan uopšte ne misli o veri, te je kod njega uopšte i nema, a drugi nešto i zna o veri i iz vere, i time je zadovoljan; jedan krivo tumači veru, a drugi se sasvim neprijateljski odnosi prema njoj. Pa ipak, svi se ubrajaju u Hrišćane, premda kod njih nema ničeg hrišćanskog.
Ukoliko ti veruješ, ispitaj da li su sa tvojom verom saobrazna tvoja ocećanja i dela – tj. ruho duševno – zbog kojih te Bog vidi odevenim ili neodevenim za svadbu. Moguće je čak i dobro poznavati veru i revnovati za nju, a u životu služiti strastima, tj. odevati se u sramnu odeću greholjubive duše. Kod takvih je jedno na rečima, a drugo u srcu. Na jeziku je: „Gospode, Gospode! „, a unutra: „Izgovori me“. Razmislite da li ste u veri, i posebno, da li ste u svadbenom ruhu vrlina ili u sramnim dronjcima grehova i strasti."
Reči Svetog Teofana Zatvornika za 11. ponedeljak posle Pedesetnice opominju na odgovornost sveštenoslužitelja da ne ostavljaju narod u duhovnom mraku. Ako se zanemari podučavanje vernika o osnovama hrišćanske vere, posledice su štetne: verujući postaju podložni lažnim učenjima i zabludama.
Sveti Teofan Zatvornik za današnji dan, četrnaesti utorak po Pedesetnici, ističe značaj duhovnog uzdizanja, koristeći metaforu rasta pšenice. Kao što pšenica klija i raste neprimetno, tako se i duhovni razvoj svakog čoveka odvija kroz Božiju blagodat, često bez naše svesti o tome.
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi 14. srede po Pedesetnici ukazuje na to kako su Božji sledbenici, suočeni s "olujom na moru", simbol svakog čoveka u borbi sa životnim izazovima. Iako se Gospod čini nepomičnim i statičnim, jasno stavlja do znanja da je uvek prisutan, prateći sve šta se dešava. On reaguje samo kada su ljudski napori nedovoljni, čime se osigurava da se Njegov plan ostvari.
Sveti Teofan Zatvornik nas podseća da istinsko zadovoljstvo dolazi iz samospoznaje i unutrašnjeg mira, a ne iz pohvala drugih. Naša duša treba da teži ka autentičnosti, a ne ka vidljivom sjaju. Kroz ovu poruku, poziva nas da se fokusiramo na svoje unutrašnje vrednosti i da tražimo Božiju milost, a ne ljudsku slavu.
