Sveti Teofan Zatvornik za današnji dan, petak četrnaesti po Pedesetnici, ukazuje na opasnost od težnje za ljudskim pohvalama i slavom. Kroz primer vaskrsenja kćeri Jairove, naglašava važnost unutrašnjeg duhovnog života i iskrenosti pred Bogom. Uči nas da pravimo dobra dela iz straha Božijeg i savesti, a ne zbog želje za priznanjem.
On upozorava da težnja za pohvalama može dovesti do duhovnog opadanja. Kada tražimo priznanje od drugih, riuikujemo da se udaljimo od pravog dobra, jer hvalisanje može postati navika koja narušava naš duhovni razvoj. Prava vrednost dela leži u njihovoj suštini, a ne u spoljnim priznanjem.
Sveti Teofan nas podseća da istinsko zadovoljstvo dolazi iz samospoznaje i unutrašnjeg mira, a ne iz pohvala drugih. Naša duša treba da teži ka autentičnosti, a ne ka vidljivom sjaju. Kroz ovu poruku, poziva nas da se fokusiramo na svoje unutrašnje vrednosti i da tražimo Božiju milost, a ne ljudsku slavu.
"Vaskrsavši kćer Jairovu, Gospod vrlo zapreti njenim roditeljima da niko ne dozna za to (Mk.5,43). Time nam je ukazano: ne traži slavu, niti pohvale ljudske, makar tvoja dela bila takva da se ne mogu sakriti. Čini ono na šta te primorava strah Božiji i savest, a prema govoru ljudskom se drži kao da uopšte i ne postoji. I gledaj na svoju dušu: čim se makar malo nakrivi na tu stranu, odmah je vraćaj na svoje mesto.
Želju da nas ljudi vide prouzrokuje čežnja za pohvalom. Kada primimo pohvalu, postižemo cilj. Međutim, ona podriva energiju i preseca duhovnu delatnost i, samim tim, produženje pohvala. Odatle proizilazi da sam sebe mrzi onaj koji želi da ljudi znaju njegova dobra dela. Nije loše ako ljudi nešto hvale. Jer, kako ne hvaliti ono što je dobro? Ti, pak, nemoj o tome da misliš, da očekuješ ili tražiš. Ako to sebi dopustiš, sasvim ćeš se pokvariti. Popuštanje u jednoj stvari dovodi i do druge.
Učestalost u tome dovodi do stvaranja navike i čovek postaje hvalisav. A ako dođe dotle, već neće sva njegova dela biti pohvalna i pohvale će se smanjiti. Usled nedostatka pohvala sa strane, počeće samohvalisanje, koje je Gospod nazvao trubljenjem pred sobom. To je još gore. Duša postaje sitničava, traži lažan sjaj, i istinskog dobra više od nje ne očekuj".
Kada je saznao da se u blizini Soreosa nalazi mesto Limna u kome žive samo neznabošci, ovaj svetac je otišao tamo i hrabro počeo da propoveda o ljubavi Hristovoj i ispravnosti vere u jednog Boga i uskoro mnogi poverovaše u njegove reči.
Sveti Teofan Zatvornik za današnji dan, četrnaesti utorak po Pedesetnici, ističe značaj duhovnog uzdizanja, koristeći metaforu rasta pšenice. Kao što pšenica klija i raste neprimetno, tako se i duhovni razvoj svakog čoveka odvija kroz Božiju blagodat, često bez naše svesti o tome.
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi 14. srede po Pedesetnici ukazuje na to kako su Božji sledbenici, suočeni s "olujom na moru", simbol svakog čoveka u borbi sa životnim izazovima. Iako se Gospod čini nepomičnim i statičnim, jasno stavlja do znanja da je uvek prisutan, prateći sve šta se dešava. On reaguje samo kada su ljudski napori nedovoljni, čime se osigurava da se Njegov plan ostvari.
Sveti Teofan nas podseća na važnost samoposmatranja i duhovnog napredovanja kako bismo se oslobodili mračnih uticaja. On ističe da je ključna borba sa sopstvenim slabostima i strastima, a ne samo spoljašnje delovanje zlih duhova.
