Teško vama… što zatvarate Carstvo nebesko pred ljudima (Mt.23,13). Ove reči se odnose na arhijereje koji narod ne uče spasonosnom putu, niti, pak, sveštenike podstiču na njihovu dužnost; odnose se i na sveštenike koji ostavljaju narod bez brige, ne trudeći se da mu objašnjavaju ono što je neophodno za spasenje duše.
Zbog toga narod ostaje slep i jedan njegov deo prebiva u ubeđenju da je sve u redu, dok drugi, premda i oceća da stvar ne ide kako treba, ipak ne preduzima ništa, jer ne zna kuda da ide. Od toga dolazi do raznih rđavih shvatanja u narodu. Zbog toga kod njega nalaze mesta i raskolnici, i molokani, i hlisti; zbog toga se na njega lako lepi i svako drugo zlo učenje.
Sveštenik obično misli da je kod njega u parohiji sve u redu. On se prihvata posla samo onda kada se zlo već razraste i izbije na površinu.
Šta, pak, tada činiti? Sveštenik je dužan da prvom obavezom svoje savesti smatra – usavršavanje odraslih u poznavanju hrišćanske vere. I mlade, takođe, od najranijih godina, treba da priprema putem objašnjavanja onoga što oni mogu i moraju znati. Na školu ne treba čekati. To se mora raditi usmeno, okupljanjem dece u crkvi ili u dom nedeljom predveče, ili u neko drugo zgodno vreme i pogodno mesto.
