Sveti Teofan nas poziva da razvijemo saosećanje, što znači ne samo razumeti, već i proživeti iskustva drugih. Kada to postignemo, srce nam postaje vodič, a delovanje prema drugima postaje prirodno. Međutim, na ovom putu često se susrećemo s egoizmom, koji nas vraća u samoću. U tim trenucima, zaboravljamo na druge i njihove potrebe. Sveti Teofan nas upozorava da ako u srcu dominira samo naše "ja“, ne možemo očekivati istinsku dobrobit ni za sebe ni za druge.
U svojoj misli za 19. nedelju po Podesetnici, Sveti Teofan govori o prirodi ljubavi i njenoj ulozi u međuljudskim odnosima. On ukazuje na to da je ljubav ključni element našeg postojanja i delovanja.
Sveti Teofan ističe da je lako reći "ljubi“, ali mnogo je teže ostvariti tu ljubav u svakodnevnom životu. On nas podseća da prava mera ljubavi dolazi iz sposobnosti da se identifikujemo sa osećanjima drugih, da prepoznamo njihovu bol i radost. "Ljubi kao samog sebe“ postavlja visoke standarde, tražeći od nas da svoju ljubav prema drugima izjednačimo s ljubavlju koju gajimo prema sebi.
Ova zapovest, iako deluje kao izazov, nije neostvariva. Sveti Teofan nas poziva da razvijemo saosećanje, što znači ne samo razumeti, već i proživeti iskustva drugih. Kada to postignemo, srce nam postaje vodič, a delovanje prema drugima postaje prirodno.
Međutim, na ovom putu često se susrećemo s egoizmom, koji nas vraća u samoću. U tim trenucima, zaboravljamo na druge i njihove potrebe. Sveti Teofan nas upozorava da ako u srcu dominira samo naše "ja“, ne možemo očekivati istinsku dobrobit ni za sebe ni za druge.
Poruka svetog Teofana nas inspiriše da ljubav shvatimo kao aktivan proces, u kojem se trudimo da zaista vidimo i čujemo bližnje, kako bismo mogli da im pružimo ono što im je najpotrebnije. Samo kroz autentično saosećanje možemo ostvariti istinsku ljubav, koja je osnova naših međuljudskih odnosa.
"Temeljna, izvorna zapovest jeste – ljubiti. Mala reč, ali izražava sveobuhvatan čin. Lako je reći – ljubi, ali nije lako dostići do potrebne mere ljubavi. Nije sasvim jasno ni kako je postići. Zbog toga Spasitelj ovu zapovest okružuje drugim objašnjavajućim pravilima: Ljubi, kao samog sebe; kako hoćete da vama čine ljudi, činite tako i vi njima (Lk.6,31). Ovde ukazana mera ljubavi je, može se reći, beskrajna. Jer, ima li mere ljubavi prema samome sebi; ima li dobra koje mi sami sebi ne bismo za sebe poželeli od drugih? Međutim, ta zapovest nije neispunjiva, kao što se može činiti na prvi pogled. Čitava stvar se sastoji u tome da postignemo savršeno saosećanje za druge, da dospemo do stanja u kome ćemo njihova osećanja preneti u sebe i osećati ono što oni osećaju. Kada dospemo do toga, više neće biti potrebno da nam se ukazuje šta u pojedinačnom slučaju treba da uradimo za druge. Samo srce će na to ukazati. Ukoliko se potrudimo da u sebi podržimo to osećanje, odmah nam pristupa egoizam sa namerom da nas vrati sebi samima, da nas zaključa u nas same. Tada je i palac teško pokrenuti za drugoga. Nama tada nije do njega, pa makar on bio na samrti. Rekavši: Ljubi bližnjeg kao samoga sebe, Gospod je hteo da bližnji umesto nas uđe u nas, tj. u naše srce. Ukoliko se tamo, po starome, bude nalazilo samo naše "ja“, nemoj očekivati dobro".
Zavist, prema Svetom Teofanu Zatvorniku, donosi laž i zlodušu, čineći je najnepravednijom i najotrovnijom strasti. Ona ne pogađa samo onoga ko zavidi, već i onoga na koga je usmerena.
Sveti Teofan u svojoj misli za 19. sredu po Pedesetnici, kroz reči Gospodnje, podseća nas na važnost ravnoteže i pravog trenutka u svemu što radimo. Kada kaže "Svatovima ne priliči da poste dok je ženik sa njima“ (Lk. 5,34), ističe da među vrline i podvige treba uneti smisao i pravu meru. U našim životima često se susrećemo s iskušenjima da delamo van vremena i prostora koji nam je dodeljen. Međutim, neblagovremena dela, iako mogu delovati plemenito, gube svoju vrednost ako nisu u skladu s trenutkom. Gospod je stvorio svet u ravnoteži i skladu, pozivajući nas da i mi težimo harmoniji u svojim delima.
On ističe da pravi molitvenici često ne primećuju prolaz vremena jer ih molitveni žar obuzima, a umirenje duše koje proističe iz bdenja donosi trajne plodove. Iako je bdenje naporno, Sveti Teofan naglašava njegovu vrednost, jer smiruje telo i pomaže duhovnom razvoju. Umesto da nas san uspava, bdenje nas aktivira i čini bržima u delima dobra. Sveti Teofan nas poziva da kroz trud i odricanje učimo telo da služi duhu, osnažujući tako našu duhovnost i približavajući nas Bogu. Ova poruka je podsticaj svima koji teže duhovnom napretku da prihvate bdenje kao sredstvo koje ne samo da donosi unutrašnji mir, već i jača našu sposobnost da delujemo sa ljubavlju i revnošću.
Sveti Teofan ističe da prava vrednost života nije u materijalnom blagostanju ili društvenoj počasti, već u duhovnom bogatstvu. On naglašava da je život ispunjen nevoljama i iskušenjima često put ka istinskoj utehi i slobodi od materijalnih zavisnosti. Prava sreća se ne nalazi u spoljašnjim bogatstvima, već u unutrašnjem miru i duhovnom ispunjenju. Kada se oslobodimo očaravajućih iluzija ovog sveta, možemo spoznati da su unutrašnje vrednosti, kao što su ljubav, saosećanje i vera, jedina istinska bogatstva. Sveti Teofan poziva svakoga da se prema materijalnim dobrima odnosi s oprezom, čak i kada ih ima, i da ih ne dozvoli da zasene duhovni put.
Prema tradiciji, sveće treba da budu od čistog pčelinjeg voska, a molitve koje prate njihovo paljenje treba da potiču iz čistog srca i duše.
U Jevanđelju po Luki (6,37-45), Isus naglašava važnost neosuđivanja i opraštanja, ističući da će ljudi dobiti ono što daju.
Sveti Teofan nas u svojoj misli za 20. utorak po Pedesetnici podseća na duboku mudrost koja se krije u rečima "Ne sudite, opraštajte, dajte“. Često se čini da gubimo kada ne sudimo, ne zadržavamo uvrede i ne čuvamo za sebe, ali istina je drugačija. Ove vrednosti donose neprocenjive dobitke. Sveti Teofan ukazuje da se, ukoliko ne sudimo drugima, ni nama neće suditi. Oproštajem oslobađamo sebe, a onaj ko daje, uvek će primiti više. Iako se ovaj dobitak možda ne vidi odmah, on dolazi u trenutku kada nam je najpotrebniji – kada osećamo potrebu za razumevanjem, ljubavlju i podrškom.
Po ukazanju Gospoda sastavio je prvu liturgiju, koja je bila duga za docnije hrišćane, te su je skraćivati Sveti Vasilije i Sveti Jovan Zlatoust. Obratio je mnoge Jevreje i Jeline u veru Hristovu. I sami neverni Jevreji divili su se njegovoj pravednosti, i nazivali su ga Jakovom Pravednim.
Na praznik Svetog Luke, sabrani vernici u hramu u Vitomirici, posvećenom ovom svetitelju, svedočili su o izdržljivosti i snazi vere naših predaka.
Presveta Bogorodica mi je rekla da će se ispuniti sve što je zapisano u Svetom pismu. Dolazi treći svetski rat, 3/4 čovečanstva će biti uništeno, samo 1/4 ćovečanstva će biti spasena, pričala je Prepodobna Sofija Klisurska.
Religija.rs vas poziva da kroz svoje fotografije zabeležite najvažniji trenutak hrišćanskog života i osvojite zlatne darove koji, pored materijalne, nose i duhovnu vrednost, jer doprinose očuvanju bogate pravoslavne tradicije.
Uživajte u dirljivim scenama svetih tajni i podržite učesnike koji su podelili svoje najvažnije trenutke – glasanje je otvoreno do ponoći 6. oktobra!
Zbog zastrašujućih događaja na Bliskom Istoku, koji unose nemir i strah, mnogi se vraćaju rečima svetogorskog monaha iz 20 veka, koje je pre mnogo godina predvideo ono čemu sada svedočimo.
Ovo predjelo ne samo da osvaja savršenom kombinacijom ukusa, već je i prava vizuelna poslastica idealna za krsnu slavu, ali i svaku proslavu.
Sveti Teofan nas u svojoj misli za 20. utorak po Pedesetnici podseća na duboku mudrost koja se krije u rečima "Ne sudite, opraštajte, dajte“. Često se čini da gubimo kada ne sudimo, ne zadržavamo uvrede i ne čuvamo za sebe, ali istina je drugačija. Ove vrednosti donose neprocenjive dobitke. Sveti Teofan ukazuje da se, ukoliko ne sudimo drugima, ni nama neće suditi. Oproštajem oslobađamo sebe, a onaj ko daje, uvek će primiti više. Iako se ovaj dobitak možda ne vidi odmah, on dolazi u trenutku kada nam je najpotrebniji – kada osećamo potrebu za razumevanjem, ljubavlju i podrškom.
Sveti Teofan osvetljava ideju da pravi sledbenici Hrista ne treba da teže materijalnim blagodatima, već da prihvate izazove i teškoće kao deo svog putovanja. On koristi primer Isusa Hrista, koji je trpeo mnoge nevolje, kao uzor za sve koji žele da idu njegovim putem. U ovom kontekstu, stradanje i odricanje postaju sredstva za duhovno pročišćenje i rast. Kao što je narod Izraela lutao po pustinji, tako i svakodnevni život vernika može biti pun iskušenja, ali cilj je svetlost – duhovna sreća i blagoslov koji dolaze nakon teških vremena.
U svojoj misli za 19. subotu po Pedesetnici, Sveti Teofan naglašava duboku povezanost između opraštanja grehova i isceljenja. Kroz događaj iz Lukinog evanđelja, kada Isus Hristos oprašta grehe uzetome pre nego što ga isceljuje, ilustrira tu povezanost. Sveti Teofan objašnjava da opraštanje grehova predstavlja unutrašnje, duhovno čudo, dok je isceljenje fizičko čudo koje se dešava na spoljašnjem planu. Ova dva aspekta – duhovno i fizičko – nisu odvojena, već se nadopunjuju.
Sveti Teofan naglašava da se bez Božje pomoći teško postiže stvarni uspeh, i to ne samo u duhovnom smislu, već i u svakodnevnom životu. Kada se oslanjamo samo na sopstvene snage, često se suočavamo sa neuspehom. Međutim, kada se povežemo s Gospodom i tražimo Njegovu pomoć, naš trud može doneti plodove. On takođe upozorava na opasnost od spoljašnjeg izgleda dobrih dela koja, bez Božje blagoslova, ne nose pravu vrednost. U suštini, on poziva ljude da prepoznaju značaj duhovne povezanosti s Bogom kako bi njihov trud imao stvarnu težinu i smisao.
Prema tradiciji, sveće treba da budu od čistog pčelinjeg voska, a molitve koje prate njihovo paljenje treba da potiču iz čistog srca i duše.
U Jevanđelju po Luki (6,37-45), Isus naglašava važnost neosuđivanja i opraštanja, ističući da će ljudi dobiti ono što daju.
Sveti Teofan nas u svojoj misli za 20. utorak po Pedesetnici podseća na duboku mudrost koja se krije u rečima "Ne sudite, opraštajte, dajte“. Često se čini da gubimo kada ne sudimo, ne zadržavamo uvrede i ne čuvamo za sebe, ali istina je drugačija. Ove vrednosti donose neprocenjive dobitke. Sveti Teofan ukazuje da se, ukoliko ne sudimo drugima, ni nama neće suditi. Oproštajem oslobađamo sebe, a onaj ko daje, uvek će primiti više. Iako se ovaj dobitak možda ne vidi odmah, on dolazi u trenutku kada nam je najpotrebniji – kada osećamo potrebu za razumevanjem, ljubavlju i podrškom.
Policija u selu blizu Soluna privela je sveštenika nakon prijave da je tokom žučne rasprave napao svoju sedamnaestogodišnju ćerku pred očima njene maloletne sestre. Privedeni je uložio protivtužbu, tvrdeći da mu je ćerka pretila nožem, što dodatno usložnjava ovaj porodični sukob.
U Crkvi Svetog Georgija, uz molitveno prisustvo mitropolita Irineja, služen je pomen žrtvama tragičnog događaja na novosadskoj železničkoj stanici. Verni narod i sveštenstvo uzneli su molitve za pokoj duša stradalih i brzo ozdravljenje povređenih.
Prema rečima volontera, prostor u crkvi se uveliko oslobađa, praveći tako mesta za novu namenu crkve, čija je prvenstvena uloga bila bogoslužbena.
Veliki praznik obeležava se danas među vernicima SPC, a posebno radosno i svečano je u Cetinjskom manastiru.
Mnogi istraživači su pokušali da odgonetnu značenej crteža na Trškoj crkvi, međutim niko do danas sa sigurnošću ne može da tvrdi da zna njihovo značenje.
Na osveštanju temelja budućeg hrama posvećenog Svetim Kirilu i Metodiju, vladika Atanasije istakao je značaj ljubavi, pravde i istine kao temelje novog života u Hristu. Sabrani vernici u Brezni, vođeni nadom i blagoslovom, započeli su put obnove vere u ovom pitomom planinskom kutku.
Ovaj incident je deo tenzija između lokalne zajednice i vernika Srpske pravoslavne crkve, koji su ranije postavila jarbol sa trobojkom u skladu sa Temeljnim ugovorom.
Policija u selu blizu Soluna privela je sveštenika nakon prijave da je tokom žučne rasprave napao svoju sedamnaestogodišnju ćerku pred očima njene maloletne sestre. Privedeni je uložio protivtužbu, tvrdeći da mu je ćerka pretila nožem, što dodatno usložnjava ovaj porodični sukob.
