U svojoj misli za 19. nedelju po Podesetnici, Sveti Teofan govori o prirodi ljubavi i njenoj ulozi u međuljudskim odnosima. On ukazuje na to da je ljubav ključni element našeg postojanja i delovanja.
Sveti Teofan ističe da je lako reći "ljubi“, ali mnogo je teže ostvariti tu ljubav u svakodnevnom životu. On nas podseća da prava mera ljubavi dolazi iz sposobnosti da se identifikujemo sa osećanjima drugih, da prepoznamo njihovu bol i radost. "Ljubi kao samog sebe“ postavlja visoke standarde, tražeći od nas da svoju ljubav prema drugima izjednačimo s ljubavlju koju gajimo prema sebi.
Ova zapovest, iako deluje kao izazov, nije neostvariva. Sveti Teofan nas poziva da razvijemo saosećanje, što znači ne samo razumeti, već i proživeti iskustva drugih. Kada to postignemo, srce nam postaje vodič, a delovanje prema drugima postaje prirodno.
Međutim, na ovom putu često se susrećemo s egoizmom, koji nas vraća u samoću. U tim trenucima, zaboravljamo na druge i njihove potrebe. Sveti Teofan nas upozorava da ako u srcu dominira samo naše "ja“, ne možemo očekivati istinsku dobrobit ni za sebe ni za druge.
Poruka svetog Teofana nas inspiriše da ljubav shvatimo kao aktivan proces, u kojem se trudimo da zaista vidimo i čujemo bližnje, kako bismo mogli da im pružimo ono što im je najpotrebnije. Samo kroz autentično saosećanje možemo ostvariti istinsku ljubav, koja je osnova naših međuljudskih odnosa.
"Temeljna, izvorna zapovest jeste – ljubiti. Mala reč, ali izražava sveobuhvatan čin. Lako je reći – ljubi, ali nije lako dostići do potrebne mere ljubavi. Nije sasvim jasno ni kako je postići. Zbog toga Spasitelj ovu zapovest okružuje drugim objašnjavajućim pravilima: Ljubi, kao samog sebe; kako hoćete da vama čine ljudi, činite tako i vi njima (Lk.6,31). Ovde ukazana mera ljubavi je, može se reći, beskrajna. Jer, ima li mere ljubavi prema samome sebi; ima li dobra koje mi sami sebi ne bismo za sebe poželeli od drugih? Međutim, ta zapovest nije neispunjiva, kao što se može činiti na prvi pogled. Čitava stvar se sastoji u tome da postignemo savršeno saosećanje za druge, da dospemo do stanja u kome ćemo njihova osećanja preneti u sebe i osećati ono što oni osećaju. Kada dospemo do toga, više neće biti potrebno da nam se ukazuje šta u pojedinačnom slučaju treba da uradimo za druge. Samo srce će na to ukazati. Ukoliko se potrudimo da u sebi podržimo to osećanje, odmah nam pristupa egoizam sa namerom da nas vrati sebi samima, da nas zaključa u nas same. Tada je i palac teško pokrenuti za drugoga. Nama tada nije do njega, pa makar on bio na samrti. Rekavši: Ljubi bližnjeg kao samoga sebe, Gospod je hteo da bližnji umesto nas uđe u nas, tj. u naše srce. Ukoliko se tamo, po starome, bude nalazilo samo naše "ja“, nemoj očekivati dobro".
Zavist, prema Svetom Teofanu Zatvorniku, donosi laž i zlodušu, čineći je najnepravednijom i najotrovnijom strasti. Ona ne pogađa samo onoga ko zavidi, već i onoga na koga je usmerena.
Sveti Teofan u svojoj misli za 19. sredu po Pedesetnici, kroz reči Gospodnje, podseća nas na važnost ravnoteže i pravog trenutka u svemu što radimo. Kada kaže "Svatovima ne priliči da poste dok je ženik sa njima“ (Lk. 5,34), ističe da među vrline i podvige treba uneti smisao i pravu meru. U našim životima često se susrećemo s iskušenjima da delamo van vremena i prostora koji nam je dodeljen. Međutim, neblagovremena dela, iako mogu delovati plemenito, gube svoju vrednost ako nisu u skladu s trenutkom. Gospod je stvorio svet u ravnoteži i skladu, pozivajući nas da i mi težimo harmoniji u svojim delima.
On ističe da pravi molitvenici često ne primećuju prolaz vremena jer ih molitveni žar obuzima, a umirenje duše koje proističe iz bdenja donosi trajne plodove. Iako je bdenje naporno, Sveti Teofan naglašava njegovu vrednost, jer smiruje telo i pomaže duhovnom razvoju. Umesto da nas san uspava, bdenje nas aktivira i čini bržima u delima dobra. Sveti Teofan nas poziva da kroz trud i odricanje učimo telo da služi duhu, osnažujući tako našu duhovnost i približavajući nas Bogu. Ova poruka je podsticaj svima koji teže duhovnom napretku da prihvate bdenje kao sredstvo koje ne samo da donosi unutrašnji mir, već i jača našu sposobnost da delujemo sa ljubavlju i revnošću.
Sveti Teofan ističe da prava vrednost života nije u materijalnom blagostanju ili društvenoj počasti, već u duhovnom bogatstvu. On naglašava da je život ispunjen nevoljama i iskušenjima često put ka istinskoj utehi i slobodi od materijalnih zavisnosti. Prava sreća se ne nalazi u spoljašnjim bogatstvima, već u unutrašnjem miru i duhovnom ispunjenju. Kada se oslobodimo očaravajućih iluzija ovog sveta, možemo spoznati da su unutrašnje vrednosti, kao što su ljubav, saosećanje i vera, jedina istinska bogatstva. Sveti Teofan poziva svakoga da se prema materijalnim dobrima odnosi s oprezom, čak i kada ih ima, i da ih ne dozvoli da zasene duhovni put.